Дванаест година од Дејтона-мир без помирења (2)

Српску званичну осуду злочина у Сребреници Бошњаци и Хрвати су искористили као "слабост" да би оснажили сопствену тезу по којој су они били искључиво "жртве", а Срби "агресор". Злочини хрватских војних операција "Бљесак" и "Олуја" славе се као побједе. Неспремност суочавања са сопственом савјешћу и кривицом продужава стање напетости и опасности у коме нема помирења

Бошњаци и Хрвати упорно примењују нојевску стратегију "забијања главе у песак" и заслепљено настављају да шире стереотипе о колективној кривици Срба. Чак ни јавна осуда злочина у Сребреници од стране владе Републике Српске – као први важан корак на дугом и болном путу измирења – није била довољна да престану са том врло опасном стратегијом. Напротив, Бошњаци и Хрвати су искористили ту осуду, то "признање" – сматрајући је као "слабост", као "стратешку грешку" њиховог противника – да наведу воду на своју воденицу, да оснаже сопствену тезу по којој су они били искључиво жртве а Срби – искључиво агресори. Реч је, наравно, о пропагандној тези лансираној за време грађанског рата, а која се упорно брани чак и после недавне пресуде Међународног суда правде у Хагу којом је и дефинитивно скинута "кривица" са Србије за наводну агресију на БиХ. Дамоклов мач Та пропагандна теза није само лажна него и ризична јер би лако могла да постане прави Дамоклов мач, нарочито за оне који је заговарају. Уосталом, већ данас се јасно види: скривајући се упорно иза маске "невиних жртве српске агресије", Бошњаци и Хрвати се лишавају, намерно или не, онога што им је неопходно не само за мирну кохабитацију са суседима него и за ослобађање од ратних траума. Конкретно, лишавају се могућности да се сучеле са сопственом савешћу и са злочинима које су сами починили. С друге стране, то свесно затварање у улогу жртве и та опака нојевска стратегија – које, истина, соколе национални понос и потхрањују пријатно али опасно осећање самосажаљења – могу да дају само негативне резултате: искривљену представу о историјској реалности и заслепљени негационизам. Зато, уосталом, Бошњаци и Хрвати и не могу да виде и прихвате реалне чињенице за које постоје бројни докази: да су њихови екстремисти, често потпомогнути страним плаћеницима, нарочито муџахединима, такође извршили масовне злочине над српским становништвом; да су и њихове српске комшије делиле трагичну судбину Сарајева, Мостара и других градова мартира; да су њихови противници исто тако били затварани, мучени и убијани у бројним муслиманским и хрватским логорима; да су и српске жене биле силоване и подвргаване најбесрамнијој тортури од стране њихових екстремиста... То упорно забијање главе у песак једних и других, та њихова заслепљеност и свесна амнезија доводе понекад до ситуација колико опасних толико и апсурдних. Уместо да се признају сопствени злочини како би се најзад створили услови за трајни мир и за истинско помирење, дешава се сасвим супротно. Преправља се и шминка историја, при чему се злочинци представљају као хероји, а њихови злочиначки "подвизи" као "славне победе" достојне прослава на националном нивоу! Најбољи примери за то су две хрватске војне операције изведене 1995. године у Крајини – "Бљесак" и "Олуја" – које се данас прослављају уз највише државне почасти и уз захвалност поносне нације, а које су, заправо, проузроковале више од 2.200 српских жртава и извршиле највеће етничко чишћење на просторима бивше Југославије терајући у прогонство најпре 80.000 а потом и 200.000 крајишких Срба. Да би се разумео овај балкански парадокс, ово чудно стање ни рата ни мира, неопходно је овде, макар и сумарно, изнети специфичности развоја Србије, Хрватске и БиХ у послератном периоду – конкретније, специфичности њихове политичке еволуције и стања духа њихових грађана. Још увек отворених рана изазваних братоубилачким ратом, али једва свесни непоправљиве штете коју су нанели једни другима, главни актери југословенске драме – наставили су да ратују и после закључења мира. Срећом, не више ватреним оружјем него ватреним речима које су, додуше, понекад биле отровније од бојних отрова. "Победници" су тако настојали да еуфоричном реториком, омаловажавањем противника и величањем својих "победа"» и "јунака" подигну морал ратом исцрпљеној нацији, док су се поражени трудили – не презајући такође од запаљиве реторике – да забашуре своје поразе, пребаце кривицу на друге, и представе се као "победници" у сумњичавим очима свога јавног мњења. Такво понашање – наставак рата речима – имало је, међутим, различите последице што је, уосталом, и био један од разлога због којег се послератни период одвијао на такође различит начин у свакој од наведених република. Један од разлога, дакле, али не свакако и главни. У ствари, политичку еволуцију и стање духа у тим републикама одредиле су, пре свега, објективне околности различите за сваку од њих. Бацимо поглед најпре на Србију, уз напомену да се она нашла у доиста посебној ситуацији у односу на остале федералне јединице бивше Југославије. Зашто? Зато што је последња деценија двадесетог века била, за њу, вероватно најцрњи период у њеној модерној историји, период који би се метафорично могао означити као "дуго пропадање у бездан" и који ће се завршити тек са падом Милошевића у октобру 2000. године. Наравно, катастрофални резултати политике коју је водио бивши председник Србије били су видљиви – за све оне који су хтели или смели да то виде – и током грађанског рата, али су постали још очигледнији по његовом окончању. Као да је намерно желео да окрене "точак" историје за цели век уназад, Милошевић је "успео" да поништи све позитивне резултате које је српски народ, уз велике напоре и жртве, остварио од почетка 20. века! Побједници па губитници Ево доказа: победници, на страни Савезника, у Првом светском рату који им је омогућио да коначно остваре свој легитимни национални пројекат: уједињење у заједничку државу свих делова нације; победници такође, у оквиру широког антифашистичког блока, у Другом светском рату, Срби су изашли из грађанског рата, 1995. године, као апсолутни губитници. Као поново поцепана нација чији су делови, против њихове воље и уз кршење њихових легитимних права, били силом отргнути од матице да би потом били "затворени" у границе које су им наметнули и трасирали други. Да буде још горе, због прљавог грађанског рата у који су били увучени, Срби су изгубили све традиционалне савезнике, нашавши се одједном у понижавајућој изолацији, без спољашње подршке и разумевања, без перспектива за будућност... (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.