Dvanaest godina od Dejtona-mir bez pomirenja (2)

Srpsku zvaničnu osudu zločina u Srebrenici Bošnjaci i Hrvati su iskoristili kao "slabost" da bi osnažili sopstvenu tezu po kojoj su oni bili isključivo "žrtve", a Srbi "agresor". Zločini hrvatskih vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja" slave se kao pobjede. Nespremnost suočavanja sa sopstvenom savješću i krivicom produžava stanje napetosti i opasnosti u kome nema pomirenja

Bošnjaci i Hrvati uporno primenjuju nojevsku strategiju "zabijanja glave u pesak" i zaslepljeno nastavljaju da šire stereotipe o kolektivnoj krivici Srba. Čak ni javna osuda zločina u Srebrenici od strane vlade Republike Srpske – kao prvi važan korak na dugom i bolnom putu izmirenja – nije bila dovoljna da prestanu sa tom vrlo opasnom strategijom. Naprotiv, Bošnjaci i Hrvati su iskoristili tu osudu, to "priznanje" – smatrajući je kao "slabost", kao "stratešku grešku" njihovog protivnika – da navedu vodu na svoju vodenicu, da osnaže sopstvenu tezu po kojoj su oni bili isključivo žrtve a Srbi – isključivo agresori. Reč je, naravno, o propagandnoj tezi lansiranoj za vreme građanskog rata, a koja se uporno brani čak i posle nedavne presude Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom je i definitivno skinuta "krivica" sa Srbije za navodnu agresiju na BiH. Damoklov mač Ta propagandna teza nije samo lažna nego i rizična jer bi lako mogla da postane pravi Damoklov mač, naročito za one koji je zagovaraju. Uostalom, već danas se jasno vidi: skrivajući se uporno iza maske "nevinih žrtve srpske agresije", Bošnjaci i Hrvati se lišavaju, namerno ili ne, onoga što im je neophodno ne samo za mirnu kohabitaciju sa susedima nego i za oslobađanje od ratnih trauma. Konkretno, lišavaju se mogućnosti da se sučele sa sopstvenom savešću i sa zločinima koje su sami počinili. S druge strane, to svesno zatvaranje u ulogu žrtve i ta opaka nojevska strategija – koje, istina, sokole nacionalni ponos i pothranjuju prijatno ali opasno osećanje samosažaljenja – mogu da daju samo negativne rezultate: iskrivljenu predstavu o istorijskoj realnosti i zaslepljeni negacionizam. Zato, uostalom, Bošnjaci i Hrvati i ne mogu da vide i prihvate realne činjenice za koje postoje brojni dokazi: da su njihovi ekstremisti, često potpomognuti stranim plaćenicima, naročito mudžahedinima, takođe izvršili masovne zločine nad srpskim stanovništvom; da su i njihove srpske komšije delile tragičnu sudbinu Sarajeva, Mostara i drugih gradova martira; da su njihovi protivnici isto tako bili zatvarani, mučeni i ubijani u brojnim muslimanskim i hrvatskim logorima; da su i srpske žene bile silovane i podvrgavane najbesramnijoj torturi od strane njihovih ekstremista... To uporno zabijanje glave u pesak jednih i drugih, ta njihova zaslepljenost i svesna amnezija dovode ponekad do situacija koliko opasnih toliko i apsurdnih. Umesto da se priznaju sopstveni zločini kako bi se najzad stvorili uslovi za trajni mir i za istinsko pomirenje, dešava se sasvim suprotno. Prepravlja se i šminka istorija, pri čemu se zločinci predstavljaju kao heroji, a njihovi zločinački "podvizi" kao "slavne pobede" dostojne proslava na nacionalnom nivou! Najbolji primeri za to su dve hrvatske vojne operacije izvedene 1995. godine u Krajini – "Bljesak" i "Oluja" – koje se danas proslavljaju uz najviše državne počasti i uz zahvalnost ponosne nacije, a koje su, zapravo, prouzrokovale više od 2.200 srpskih žrtava i izvršile najveće etničko čišćenje na prostorima bivše Jugoslavije terajući u progonstvo najpre 80.000 a potom i 200.000 krajiških Srba. Da bi se razumeo ovaj balkanski paradoks, ovo čudno stanje ni rata ni mira, neophodno je ovde, makar i sumarno, izneti specifičnosti razvoja Srbije, Hrvatske i BiH u posleratnom periodu – konkretnije, specifičnosti njihove političke evolucije i stanja duha njihovih građana. Još uvek otvorenih rana izazvanih bratoubilačkim ratom, ali jedva svesni nepopravljive štete koju su naneli jedni drugima, glavni akteri jugoslovenske drame – nastavili su da ratuju i posle zaključenja mira. Srećom, ne više vatrenim oružjem nego vatrenim rečima koje su, doduše, ponekad bile otrovnije od bojnih otrova. "Pobednici" su tako nastojali da euforičnom retorikom, omalovažavanjem protivnika i veličanjem svojih "pobeda"» i "junaka" podignu moral ratom iscrpljenoj naciji, dok su se poraženi trudili – ne prezajući takođe od zapaljive retorike – da zabašure svoje poraze, prebace krivicu na druge, i predstave se kao "pobednici" u sumnjičavim očima svoga javnog mnjenja. Takvo ponašanje – nastavak rata rečima – imalo je, međutim, različite posledice što je, uostalom, i bio jedan od razloga zbog kojeg se posleratni period odvijao na takođe različit način u svakoj od navedenih republika. Jedan od razloga, dakle, ali ne svakako i glavni. U stvari, političku evoluciju i stanje duha u tim republikama odredile su, pre svega, objektivne okolnosti različite za svaku od njih. Bacimo pogled najpre na Srbiju, uz napomenu da se ona našla u doista posebnoj situaciji u odnosu na ostale federalne jedinice bivše Jugoslavije. Zašto? Zato što je poslednja decenija dvadesetog veka bila, za nju, verovatno najcrnji period u njenoj modernoj istoriji, period koji bi se metaforično mogao označiti kao "dugo propadanje u bezdan" i koji će se završiti tek sa padom Miloševića u oktobru 2000. godine. Naravno, katastrofalni rezultati politike koju je vodio bivši predsednik Srbije bili su vidljivi – za sve one koji su hteli ili smeli da to vide – i tokom građanskog rata, ali su postali još očigledniji po njegovom okončanju. Kao da je namerno želeo da okrene "točak" istorije za celi vek unazad, Milošević je "uspeo" da poništi sve pozitivne rezultate koje je srpski narod, uz velike napore i žrtve, ostvario od početka 20. veka! Pobjednici pa gubitnici Evo dokaza: pobednici, na strani Saveznika, u Prvom svetskom ratu koji im je omogućio da konačno ostvare svoj legitimni nacionalni projekat: ujedinjenje u zajedničku državu svih delova nacije; pobednici takođe, u okviru širokog antifašističkog bloka, u Drugom svetskom ratu, Srbi su izašli iz građanskog rata, 1995. godine, kao apsolutni gubitnici. Kao ponovo pocepana nacija čiji su delovi, protiv njihove volje i uz kršenje njihovih legitimnih prava, bili silom otrgnuti od matice da bi potom bili "zatvoreni" u granice koje su im nametnuli i trasirali drugi. Da bude još gore, zbog prljavog građanskog rata u koji su bili uvučeni, Srbi su izgubili sve tradicionalne saveznike, našavši se odjednom u ponižavajućoj izolaciji, bez spoljašnje podrške i razumevanja, bez perspektiva za budućnost... (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.