Дванаест година од Дејтона - мир без помирења (1)

Више привидан него стваран, амерички мир "чувају" у БиХ и на Косову "анђели чувари" НAТО-а и разни међународни емисари

ПРИКРИВЕНО СТAЊЕ ОПAСНОСТИ Мир направљен по америчком рецепту само је замаскирао дубоке подјеле међу бившим непријатељима, створивши чудно стање ни рата ни мира, стање латентне опасности које надзиру међународни војници и разни емисари Миливој Сребро, професор Универзитета у Бордоу, недавно је у Паризу објавио књигу на француском језику "Записи једног апатрида", која полемички говори о демонизацији Срба у француским медијима, о некажњеним злочинима почињеним у хрватској "Олуји", о перверзним ефектима "америчког мира (паџ америцана) на Балкану... Књига овог аутора одскора је доступна и читаоцу на српском језику захваљујући издавачкој кући Бесједа Бања Лука, објављеној под насловом "Крајина је пала, маске такође". Сажето представљање књиге, које је приредио сам аутор, побудиће, вјерујемо читаочеву пажњу, што је и смисао фељтонистичког приказивања њеног садржаја на страницама "Гласа Српске". Професор Сребро пише: Навршило се дванаест година од склапања Дејтонског споразума, а дванаест година од завршетка грађанског рата у бившој Југославији због којег је проливено много крви на Балкану и исто толико мастила на Западу! Дванаест година мира! Мира – да ли се тако може рећи? Јер, током те "декаде мира" сви народи бивше Југославије и нису баш били остављени на миру: на пример, Србија је претрпела још један рат – агресију НAТО-а 1999. године – и још увек вида задобијене ране, борећи се да сачува Косово и Метохију у својим границама. Било како било, дванаеста годишњица од склапања Дејтонског споразума је свакако прилика да се направи, макар и привремени, биланс америчког мира (паџ америцана) на Балкану. Замаскиране дубоке подјеле Рецимо одмах - закључци који следе биће прилично суморни. Ево зашто. Мир који је био наметнут споља, присилним средствима и арбитрарним одлукама, није разрешио, чини се, ни један од проблема који су проузроковали југословенски грађански рат. Напротив, тај мир направљен по америчком рецепту – тај продукт хегемонистичке политике водеће светске суперсиле која се није либила да се пристрасно умеша у један по себи комплексан међуетнички сукоб – само је замаскирао дубоке поделе између бивших ратних непријатеља. Још горе, њиме је створено једно чудно стање које би се могло оквалификовати као ни рат ни мир, стање латентне опасности које лако може да се претвори у нови етнички конфликт. Наметнут дакле од других, више привидан него стваран, тај мир – који "чувају" од 1995. у БиХ и од 1999. године на Косову, "анђели чувари" НAТО-а, уз помоћ разних међународних емисара – није ни могао да допринесе остварењу оног што би требало да буде суштина за посвађану "браћу" - помирење. Помирење са суседима али и са сопственом савешћу, које подразумева храброст и снагу да се затражи и понуди опроштај. Зашто? Који су разлози за тај неуспех? Најпре, да се стварно тежило истинском миру, требало је поступити сасвим другачије. Требало је императивно задовољити потребу за правдом и истином која, природно, постоји код свих: казнити кривце којих је, дакако, било код свих зараћених страна; рећи све, без шминке и увијања, о ономе што се стварно десило током рата; одмерити одговорност, "ни по бабу ни по стричевима", и једних и других и трећих. И, наравно, ствар исто толико важна, требало је имати храбрости и поштења – али не будимо наивни: о томе не треба ни сањати – да се каже цела истина о неславној улози онога што се у дипломатском језику обично назива "спољним фактором". То је био, и то је још увек, једини начин да се код "зараћене браће" покрене болни унутрашњи процес суочавања са истином, са сопственом савешћу и одговорности - процес очишћења који би водио катарзи, ослобађању од често ирационалних осећања: страха од другог и мржње према другом. Мајка и маћеха Истина, Aмериканци и њихови савезници су оформили у Хагу Међународни трибунал за бившу Југославију, са циљем да се казне кривци – ратни злочинци и њихови саучесници. Aли, на ту институцију се гледа са различитим осећањима. Срби су, на пример, нарочито неповерљиви према Трибуналу сматрајући да се он односи према једнима као "мајка"» а према другима као "маћеха". Уосталом, неке од њихових примедби сасвим су аргументоване. Посебно она којом се отворено критикује примена "двоструких аршина" у просуђивању одговорности двојице главних "господара рата", Слободана Милошевића и Фрање Туђмана. Док се први нашао у Хагу, Међународни трибунал је, истичу они, великодушно пустио његовог "верног саучесника", Туђмана, да мирно – без оптужнице и без суђења – оде са овог света. Кад је дакле реч о овом конкретном случају, Срби су без сумње у праву, тим пре што су се гласно и јасно одредили према своме бившем председнику, Милошевићу, 5. октобра 2000. године када су га силом отерали са власти. Уосталом, околности под којима се касније десила његова смрт у Хагу, и које су изазвале подозрење и додатно нарушиле кредибилитет овога суда у очима српског јавног мњења, могле су само да учврсте њихово уверење. О "селективној правди" у Хагу и о судијама могло би се, наравно, надуго распредати. Једно је, међутим, сасвим извесно: ни Међународни трибунал ни паџ америцана нису успели да створе услове за истинско измирење народа из бивше Југославије. Јер, ако је и тачно да географске границе које их раздвајају не личе више на ровове и непробојне зидове, унутрашње, невидљиве границе су остале у њиховим главама и срцима. Још увек заточеници прошлости, још вирусом национализма, још увек неповерљиви према "неверној браћи", сви пишу своју историју са намером да наметну своју визију рата, са циљем да оправдају сопствене грешке и злочине и пребаце кривицу и одговорност на друге. "НЕБЕСКИ НАРОД" Велики губитници у грађанском рату али и највеће жртве бескрупулозног медијског рата који је успео да их сатанизује у очима целог света, Срби се, као и њихови суседи, труде да успоставе своју истину о драматичним догађајима из деведесетих година као и о онима из времена комунистичке диктатуре. Међутим, у томе трагању за истином, они се заклањају иза штита "небеског" и "неправедно оклеветаног" народа, без воље и храбрости да иду до краја – да се отворено сучеле са сопственом кривицом и одговорности. Додуше, њихови политичари сарађују, више зато што морају него зато што то стварно желе, са Трибуналом у Хагу, али већина Срба и даље сматра да су злочини почињени у њихово име пропагандна измишљотина или – ако их је стварно и било – дело су неодговорног Милошевићевог режима. Најекстремнији међу њима иду чак толико далеко да потпуно негирају и масакр почињен у Сребреници који је, нажалост, постао предмет разних манипулација и на простору бивше Југославије и на Западу. Неосетљиви према несрећама других, српски екстремисти су се окомили и на владу Републике Српске која је тешко и под притисцима споља – нашла снаге и куражи да јавно осуди тај гнусни злочин. Злочин који се, наравно, не може ничим правдати, па ни осветом за такође гнусне злочине које су оружане снаге сребреничких муслимана починиле раније над околним српским становништвом. (Наставиће се) Миливој СРЕБРО

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.