Dvanaest godina od Dejtona - mir bez pomirenja (1)

Više prividan nego stvaran, američki mir "čuvaju" u BiH i na Kosovu "anđeli čuvari" NATO-a i razni međunarodni emisari

PRIKRIVENO STANjE OPASNOSTI Mir napravljen po američkom receptu samo je zamaskirao duboke podjele među bivšim neprijateljima, stvorivši čudno stanje ni rata ni mira, stanje latentne opasnosti koje nadziru međunarodni vojnici i razni emisari Milivoj Srebro, profesor Univerziteta u Bordou, nedavno je u Parizu objavio knjigu na francuskom jeziku "Zapisi jednog apatrida", koja polemički govori o demonizaciji Srba u francuskim medijima, o nekažnjenim zločinima počinjenim u hrvatskoj "Oluji", o perverznim efektima "američkog mira (padž americana) na Balkanu... Knjiga ovog autora odskora je dostupna i čitaocu na srpskom jeziku zahvaljujući izdavačkoj kući Besjeda Banja Luka, objavljenoj pod naslovom "Krajina je pala, maske takođe". Sažeto predstavljanje knjige, koje je priredio sam autor, pobudiće, vjerujemo čitaočevu pažnju, što je i smisao feljtonističkog prikazivanja njenog sadržaja na stranicama "Glasa Srpske". Profesor Srebro piše: Navršilo se dvanaest godina od sklapanja Dejtonskog sporazuma, a dvanaest godina od završetka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji zbog kojeg je proliveno mnogo krvi na Balkanu i isto toliko mastila na Zapadu! Dvanaest godina mira! Mira – da li se tako može reći? Jer, tokom te "dekade mira" svi narodi bivše Jugoslavije i nisu baš bili ostavljeni na miru: na primer, Srbija je pretrpela još jedan rat – agresiju NATO-a 1999. godine – i još uvek vida zadobijene rane, boreći se da sačuva Kosovo i Metohiju u svojim granicama. Bilo kako bilo, dvanaesta godišnjica od sklapanja Dejtonskog sporazuma je svakako prilika da se napravi, makar i privremeni, bilans američkog mira (padž americana) na Balkanu. Zamaskirane duboke podjele Recimo odmah - zaključci koji slede biće prilično sumorni. Evo zašto. Mir koji je bio nametnut spolja, prisilnim sredstvima i arbitrarnim odlukama, nije razrešio, čini se, ni jedan od problema koji su prouzrokovali jugoslovenski građanski rat. Naprotiv, taj mir napravljen po američkom receptu – taj produkt hegemonističke politike vodeće svetske supersile koja se nije libila da se pristrasno umeša u jedan po sebi kompleksan međuetnički sukob – samo je zamaskirao duboke podele između bivših ratnih neprijatelja. Još gore, njime je stvoreno jedno čudno stanje koje bi se moglo okvalifikovati kao ni rat ni mir, stanje latentne opasnosti koje lako može da se pretvori u novi etnički konflikt. Nametnut dakle od drugih, više prividan nego stvaran, taj mir – koji "čuvaju" od 1995. u BiH i od 1999. godine na Kosovu, "anđeli čuvari" NATO-a, uz pomoć raznih međunarodnih emisara – nije ni mogao da doprinese ostvarenju onog što bi trebalo da bude suština za posvađanu "braću" - pomirenje. Pomirenje sa susedima ali i sa sopstvenom savešću, koje podrazumeva hrabrost i snagu da se zatraži i ponudi oproštaj. Zašto? Koji su razlozi za taj neuspeh? Najpre, da se stvarno težilo istinskom miru, trebalo je postupiti sasvim drugačije. Trebalo je imperativno zadovoljiti potrebu za pravdom i istinom koja, prirodno, postoji kod svih: kazniti krivce kojih je, dakako, bilo kod svih zaraćenih strana; reći sve, bez šminke i uvijanja, o onome što se stvarno desilo tokom rata; odmeriti odgovornost, "ni po babu ni po stričevima", i jednih i drugih i trećih. I, naravno, stvar isto toliko važna, trebalo je imati hrabrosti i poštenja – ali ne budimo naivni: o tome ne treba ni sanjati – da se kaže cela istina o neslavnoj ulozi onoga što se u diplomatskom jeziku obično naziva "spoljnim faktorom". To je bio, i to je još uvek, jedini način da se kod "zaraćene braće" pokrene bolni unutrašnji proces suočavanja sa istinom, sa sopstvenom savešću i odgovornosti - proces očišćenja koji bi vodio katarzi, oslobađanju od često iracionalnih osećanja: straha od drugog i mržnje prema drugom. Majka i maćeha Istina, Amerikanci i njihovi saveznici su oformili u Hagu Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, sa ciljem da se kazne krivci – ratni zločinci i njihovi saučesnici. Ali, na tu instituciju se gleda sa različitim osećanjima. Srbi su, na primer, naročito nepoverljivi prema Tribunalu smatrajući da se on odnosi prema jednima kao "majka"» a prema drugima kao "maćeha". Uostalom, neke od njihovih primedbi sasvim su argumentovane. Posebno ona kojom se otvoreno kritikuje primena "dvostrukih aršina" u prosuđivanju odgovornosti dvojice glavnih "gospodara rata", Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Dok se prvi našao u Hagu, Međunarodni tribunal je, ističu oni, velikodušno pustio njegovog "vernog saučesnika", Tuđmana, da mirno – bez optužnice i bez suđenja – ode sa ovog sveta. Kad je dakle reč o ovom konkretnom slučaju, Srbi su bez sumnje u pravu, tim pre što su se glasno i jasno odredili prema svome bivšem predsedniku, Miloševiću, 5. oktobra 2000. godine kada su ga silom oterali sa vlasti. Uostalom, okolnosti pod kojima se kasnije desila njegova smrt u Hagu, i koje su izazvale podozrenje i dodatno narušile kredibilitet ovoga suda u očima srpskog javnog mnjenja, mogle su samo da učvrste njihovo uverenje. O "selektivnoj pravdi" u Hagu i o sudijama moglo bi se, naravno, nadugo raspredati. Jedno je, međutim, sasvim izvesno: ni Međunarodni tribunal ni padž americana nisu uspeli da stvore uslove za istinsko izmirenje naroda iz bivše Jugoslavije. Jer, ako je i tačno da geografske granice koje ih razdvajaju ne liče više na rovove i neprobojne zidove, unutrašnje, nevidljive granice su ostale u njihovim glavama i srcima. Još uvek zatočenici prošlosti, još virusom nacionalizma, još uvek nepoverljivi prema "nevernoj braći", svi pišu svoju istoriju sa namerom da nametnu svoju viziju rata, sa ciljem da opravdaju sopstvene greške i zločine i prebace krivicu i odgovornost na druge. "NEBESKI NAROD" Veliki gubitnici u građanskom ratu ali i najveće žrtve beskrupuloznog medijskog rata koji je uspeo da ih satanizuje u očima celog sveta, Srbi se, kao i njihovi susedi, trude da uspostave svoju istinu o dramatičnim događajima iz devedesetih godina kao i o onima iz vremena komunističke diktature. Međutim, u tome traganju za istinom, oni se zaklanjaju iza štita "nebeskog" i "nepravedno oklevetanog" naroda, bez volje i hrabrosti da idu do kraja – da se otvoreno sučele sa sopstvenom krivicom i odgovornosti. Doduše, njihovi političari sarađuju, više zato što moraju nego zato što to stvarno žele, sa Tribunalom u Hagu, ali većina Srba i dalje smatra da su zločini počinjeni u njihovo ime propagandna izmišljotina ili – ako ih je stvarno i bilo – delo su neodgovornog Miloševićevog režima. Najekstremniji među njima idu čak toliko daleko da potpuno negiraju i masakr počinjen u Srebrenici koji je, nažalost, postao predmet raznih manipulacija i na prostoru bivše Jugoslavije i na Zapadu. Neosetljivi prema nesrećama drugih, srpski ekstremisti su se okomili i na vladu Republike Srpske koja je teško i pod pritiscima spolja – našla snage i kuraži da javno osudi taj gnusni zločin. Zločin koji se, naravno, ne može ničim pravdati, pa ni osvetom za takođe gnusne zločine koje su oružane snage srebreničkih muslimana počinile ranije nad okolnim srpskim stanovništvom. (Nastaviće se) Milivoj SREBRO

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.