Дванаест година од Дејтона... (3)

Пролазећи тежак пут до циља Србија с напором успијева да окрене нови лист историје и започне процес помирења са самом собом и са својим дојучерашњим непријатељима. Труди се лавирајући између Сциле и Харибде да пронађе компромисни пут који би јој омогућио да заштити сопствене интересе и сарадњом одговори на захтјеве споља кад је у питању сарадња са Трибуналом

Тврдити да је Милошевић једини кривац водило би не само у површну интерпретацију најновије историје, него и у тешку грешку којом би се ослободили одговорности и кривице толики актери крваве балканске драме. Најпре, незаобилазни су водећи политичари из бивших југословенских република директно одговорни за многобројне злочине, али такође и они, у иностранству, који су повлачили конце из сенке – извесни центри моћи и поједине светске силе рачунајући, наравно, и Aмерику. Они су, с једне стране, директно утицали на избијање и разбуктавање грађанског рата и, с друге стране, оркестрирали прави медијски рат како би дискредитовали и сатанизовали читав један народ - српски народ. Истину говорећи, ови последњи су били, парадоксално, и прави Милошевићеви "саучесници"! Наиме, захваљујући пре свега њиховим манипулацијама и пристрасности бивши председник Србије је и успео да лансира своју апсурдну теорију о "међународној завери" против Срба. Ту теорију систематски је потхрањивала његова пропагандна машинерија која није била, како би то могло изгледати на први поглед, ни наивна ни бесмислена. Она му је омогућавала да правда све своје политичке промашаје и да се, истовремено, годинама одржава на власти. Пропуштена шанса Најзад, ствар скоро невероватна, мало је фалило па да та натегнута теорија прође, за време агресије НAТО-а на Србију, и код најжешћих Милошевићевих опонената! Тада, у време безумног бомбардовања Србије, доиста је било тешко и онима најхладније главе и најбистријег разума да логично објасне сасвим надреалну, апсурдну и ирационалну ситуацију чији су били сведоци - ситуацију изазвану самовољном одлуком најмоћнијих сила света да, без дозволе ОУН-а, крену у "хуманитарни" рат и да тако казне Милошевића. A, у ствари, права мета био један мали народ, без савезника и могућности да се брани, који се ето усудио да не одустане од својих легитимних права. Aли, ако се с правом сматра да је Милошевићева деструктивна политика најзначајније утицала на еволуцију догађаја у Србији током деведесетих година, често се заборавља да је, током тога периода, паралелно постојала и једна другачија Србија, демократска и проевропска, која је храбро одолевала једном аутократском режиму. Често се заборавља, такође, да је отпор тоталитарним застрањивањима који су пружале српске демократе, био најжилавији и најупорнији на просторима бивше Југославије. A тај феномен, нажалост, практично није постојао ни у Хрватској ни у Босни и Херцеговини. И управо је она другачија, опозициона Србија – која није престајала, још од својих првих великих демонстрација у марту 1991. године, да се супротставља једном ксенофобичном и ауторитарном режиму – коначно тријумфовала! Да, она је, а не бомбе НAТО-а, успела, уз подршку народа, да отера са власти Милошевића 5. октобра 2000. године. Био је то логичан след неминовног историјског процеса, попут понорнице која избије на површину да би наставила свој природни ток. Логично разрешење дуге и упорне борбе показало је стварну снагу једне нације за коју се веровало да је на коленима, да је залутала на пут са којег ће се тешко повратити, и за коју се злурадо говорило да је "болесна" и "заражена вирусом фашизма". Данас, са дистанце, може се рећи да је 5. октобар био прекретнички, историјски догађај који је изазвао у Србији толико радости, поноса, надања ... и, истовремено, датум-репер на који Срби сада већ гледају са извесном носталгијом као на велику прилику, ако не сасвим пропуштену онда свакако недовољно искоришћену. Зашто ? После рушења Милошевићевог режима које је изазвало дотад невиђени ентузијазам и праву експлозију дуго потискиване енергије, Србија је, најзад ослобођена и демократизована, морала релативно брзо да се "приземљи". Додуше, успела је, уз отворене ломове који још нису зарасли, да окрене нови лист историје и да започне болни процес помирења са самом собом и са својим дојучерашњим непријатељима – са суседним народима и са западним земљама. Између Сциле и Харибде Aли данас ништа не иде без тешкоћа. Исцрпљена дугим годинама тоталне изолације и ембарга, морално рањена и тешко оштећена у бомбардовању НAТО-а, приморана да и даље сноси последице Милошевићеве деструктивне политике, она се крајњим напором суочава са тешким бременом које су јој, у наслеђе, оставиле деведесете године. Настојећи да не изазове нови отворени лом у сопственој нацији – још увек истраумираној, и врло осетљивој и неповерљивој према радикалним променама – она се заправо труди, лавирајући између Сциле и Харибде, да пронађе компромисни пут који би јој омогућио да заштити сопствене интересе и да, истовремено, кооперативно одговори на ултимативне захтеве споља. И даље под перманентним притиском Сједињених Држава и Трибунала у Хагу – притиском који већина становништва сматра као неправду, као уцену и освету Запада, Србија се труди да "игра игру" пристајући, истина не без потешкоћа и унутрашњих сукоба, да изручи тражене хашке оптуженике. Та сарадња са Трибуналом, са или без знакова навода – коју су националисти одмах оквалификовали као издају – обавља се под морањем. Aли, у исто време, процеси у Хагу, премда и даље предмет оштре критике великог дела српског јавног мњења, чине своје и почињу да сеју сумњу: сумњу да ни Срби нису изашли из рата сасвим чистих руку, и да злочини за које их оптужују нису баш увек само измишљотине антисрпске пропаганде, као што је то тврдила Милошевићева пропаганда. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.