Dvanaest godina od Dejtona... (3)

Prolazeći težak put do cilja Srbija s naporom uspijeva da okrene novi list istorije i započne proces pomirenja sa samom sobom i sa svojim dojučerašnjim neprijateljima. Trudi se lavirajući između Scile i Haribde da pronađe kompromisni put koji bi joj omogućio da zaštiti sopstvene interese i saradnjom odgovori na zahtjeve spolja kad je u pitanju saradnja sa Tribunalom

Tvrditi da je Milošević jedini krivac vodilo bi ne samo u površnu interpretaciju najnovije istorije, nego i u tešku grešku kojom bi se oslobodili odgovornosti i krivice toliki akteri krvave balkanske drame. Najpre, nezaobilazni su vodeći političari iz bivših jugoslovenskih republika direktno odgovorni za mnogobrojne zločine, ali takođe i oni, u inostranstvu, koji su povlačili konce iz senke – izvesni centri moći i pojedine svetske sile računajući, naravno, i Ameriku. Oni su, s jedne strane, direktno uticali na izbijanje i razbuktavanje građanskog rata i, s druge strane, orkestrirali pravi medijski rat kako bi diskreditovali i satanizovali čitav jedan narod - srpski narod. Istinu govoreći, ovi poslednji su bili, paradoksalno, i pravi Miloševićevi "saučesnici"! Naime, zahvaljujući pre svega njihovim manipulacijama i pristrasnosti bivši predsednik Srbije je i uspeo da lansira svoju apsurdnu teoriju o "međunarodnoj zaveri" protiv Srba. Tu teoriju sistematski je pothranjivala njegova propagandna mašinerija koja nije bila, kako bi to moglo izgledati na prvi pogled, ni naivna ni besmislena. Ona mu je omogućavala da pravda sve svoje političke promašaje i da se, istovremeno, godinama održava na vlasti. Propuštena šansa Najzad, stvar skoro neverovatna, malo je falilo pa da ta nategnuta teorija prođe, za vreme agresije NATO-a na Srbiju, i kod najžešćih Miloševićevih oponenata! Tada, u vreme bezumnog bombardovanja Srbije, doista je bilo teško i onima najhladnije glave i najbistrijeg razuma da logično objasne sasvim nadrealnu, apsurdnu i iracionalnu situaciju čiji su bili svedoci - situaciju izazvanu samovoljnom odlukom najmoćnijih sila sveta da, bez dozvole OUN-a, krenu u "humanitarni" rat i da tako kazne Miloševića. A, u stvari, prava meta bio jedan mali narod, bez saveznika i mogućnosti da se brani, koji se eto usudio da ne odustane od svojih legitimnih prava. Ali, ako se s pravom smatra da je Miloševićeva destruktivna politika najznačajnije uticala na evoluciju događaja u Srbiji tokom devedesetih godina, često se zaboravlja da je, tokom toga perioda, paralelno postojala i jedna drugačija Srbija, demokratska i proevropska, koja je hrabro odolevala jednom autokratskom režimu. Često se zaboravlja, takođe, da je otpor totalitarnim zastranjivanjima koji su pružale srpske demokrate, bio najžilaviji i najuporniji na prostorima bivše Jugoslavije. A taj fenomen, nažalost, praktično nije postojao ni u Hrvatskoj ni u Bosni i Hercegovini. I upravo je ona drugačija, opoziciona Srbija – koja nije prestajala, još od svojih prvih velikih demonstracija u martu 1991. godine, da se suprotstavlja jednom ksenofobičnom i autoritarnom režimu – konačno trijumfovala! Da, ona je, a ne bombe NATO-a, uspela, uz podršku naroda, da otera sa vlasti Miloševića 5. oktobra 2000. godine. Bio je to logičan sled neminovnog istorijskog procesa, poput ponornice koja izbije na površinu da bi nastavila svoj prirodni tok. Logično razrešenje duge i uporne borbe pokazalo je stvarnu snagu jedne nacije za koju se verovalo da je na kolenima, da je zalutala na put sa kojeg će se teško povratiti, i za koju se zlurado govorilo da je "bolesna" i "zaražena virusom fašizma". Danas, sa distance, može se reći da je 5. oktobar bio prekretnički, istorijski događaj koji je izazvao u Srbiji toliko radosti, ponosa, nadanja ... i, istovremeno, datum-reper na koji Srbi sada već gledaju sa izvesnom nostalgijom kao na veliku priliku, ako ne sasvim propuštenu onda svakako nedovoljno iskorišćenu. Zašto ? Posle rušenja Miloševićevog režima koje je izazvalo dotad neviđeni entuzijazam i pravu eksploziju dugo potiskivane energije, Srbija je, najzad oslobođena i demokratizovana, morala relativno brzo da se "prizemlji". Doduše, uspela je, uz otvorene lomove koji još nisu zarasli, da okrene novi list istorije i da započne bolni proces pomirenja sa samom sobom i sa svojim dojučerašnjim neprijateljima – sa susednim narodima i sa zapadnim zemljama. Između Scile i Haribde Ali danas ništa ne ide bez teškoća. Iscrpljena dugim godinama totalne izolacije i embarga, moralno ranjena i teško oštećena u bombardovanju NATO-a, primorana da i dalje snosi posledice Miloševićeve destruktivne politike, ona se krajnjim naporom suočava sa teškim bremenom koje su joj, u nasleđe, ostavile devedesete godine. Nastojeći da ne izazove novi otvoreni lom u sopstvenoj naciji – još uvek istraumiranoj, i vrlo osetljivoj i nepoverljivoj prema radikalnim promenama – ona se zapravo trudi, lavirajući između Scile i Haribde, da pronađe kompromisni put koji bi joj omogućio da zaštiti sopstvene interese i da, istovremeno, kooperativno odgovori na ultimativne zahteve spolja. I dalje pod permanentnim pritiskom Sjedinjenih Država i Tribunala u Hagu – pritiskom koji većina stanovništva smatra kao nepravdu, kao ucenu i osvetu Zapada, Srbija se trudi da "igra igru" pristajući, istina ne bez poteškoća i unutrašnjih sukoba, da izruči tražene haške optuženike. Ta saradnja sa Tribunalom, sa ili bez znakova navoda – koju su nacionalisti odmah okvalifikovali kao izdaju – obavlja se pod moranjem. Ali, u isto vreme, procesi u Hagu, premda i dalje predmet oštre kritike velikog dela srpskog javnog mnjenja, čine svoje i počinju da seju sumnju: sumnju da ni Srbi nisu izašli iz rata sasvim čistih ruku, i da zločini za koje ih optužuju nisu baš uvek samo izmišljotine antisrpske propagande, kao što je to tvrdila Miloševićeva propaganda. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.