Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (9)

О Божићу, Васкрсу, Ђурђевдану, недјељом и другим важним светковинама млади су се окупљали на одређеном мјесту да се провеселе, запјевају, сјећа се Ненад. Дракулић његове младости прекинуо је позив у војску Краљевине Југославије, заробљавање у Нишу и од тада почиње његова голгота

Ненад Тодориновић наставља своја болна сјећања: Највећи извор, изнад Раковачких бара, имала је Широка ријека, али су своја врела имали и Гламочанини, Курузовићи, Митровићи, Пиљагићи, Брковићи, Стијаковићи... Она су заправо носила имена тих племена, али се њима служио коме год је требало. Хранили смо се, као и остали људи на селу, највише оним што смо добијали са њива и од стоке: хљебом, пројом, месом, млијеком, сиром, кајмаком, мање поврћем и воћем. Земља је орана плуговима, гвозденим и полугвозденим, на коњску или воловску вучу, жито се врло уз помоћ коња. (Запамтио сам да је прву вршилицу, тек 1947, набавио Раде Станковић, Симеунов син.) Најбољу и највише земље имали су Гламочанини, па су зато сматрани најбогатијим, затим Митровићи, Станковићи и Пиљагићи, нешто "тањи" су били Брковићи и Стијаковићи. Сматрам да посебно треба нагласити да је Дракулић имао више солунских добровољаца, који су уживали високо поштовање наших сељана, али ја се поименично сјећам само Стевана Митровића, Раше Р. Станковића и Косте Д. Зељковића. Сви на клепала О Божићу, Ускрсу, Ђурђевдану, недјељом и другим важнијим светковинама, знало се - сви на клепала! Тамо би млађи свијет играо, пјевао, веселио се. Било би и пуцњаве - из ловачких пушака, скривених пиштоља, паљења петарди. Уколико, наравно, у близини не би били жандарми. Свако би, за такву прилику, облачио најбоље што је имао, дјевојке и младе невјесте би стављале, колико је која имала, накит, "доћеривале" се. Ношња је била прилично шаролика, градско-сељачка, мада мислим да је "варошка" преовладавала. Оно што је свима на клепалима било заједничко, била је заједничка радост, весеље. Када би, рецимо, неко на једном мјесту запјевао, убрзо би неки други, пјевачица или пјевач, пјесму "повео" на другом. И групе женских и мушких играча би у колу, обично уз тамбурицу, поскакивале, подврискивале, настојале да се истакну пред будним погледима родбине, пријатеља, комшија. Тамо би се момци и дјевојке "загледали", кришом ашиковали, тамо би "падала" понека прва дјевојачка и момачка познанства. И ја сам волио да пјевам, уз пратњу тамбурице. Најчешће бих пјевао са Митром Митровићем, Милошем Пиљагићем, Мирком и Николом Курузовићем, Костом и Васом Столићем. Једне пјесме се, иако је то било давно, врло давно, сјећам и данас: Ој, Јоване, Београђанине, Устај, море, Београд изгоре. Није мени све до Београда, Већ је мени до мојих јада: Синоћ ме је оженила мајка, A јутрос ми одбегла девојка... Вјерујем да смо ту пјесму пјевали снажно, мушки, али са осјећањем и топлином. Зато смо, редовно, били окружени мноштвом свијета, посебно старијег. Наше село је припадало општини Буџак, али смо имали и "своју власт", свог сеоског кнеза. Први којег памтим бијаше Мића Станковић. Био је дуго наш кнез, причало се да је то био и за вријеме Првог свјетског рата. Касније, дуго година, његов синовац Раде. Говорило се да стари Мића није знао ни једно једино слово, али да је "правду дијелио" савјесно и вјешто. Уза се је стално, у торбаку, носио "мухур", печат. И, како је сам говорио, "уда'ро га тамо ђе треба". Иза Раде је за кнеза изабран Коста Митровић, па Стојић Aмиџић. Он је ту много уважавану дужност обављао и 1939. године, када сам ја отишао на одслужење 18-мјесечног војног рока, у Ниш. Тамо ме затекло и подмукло њемачко бомбардовање "отвореног града" Београда, тамо је почео мој истински ход по мукама, моја лична голгота. Тамо су ме, наиме, Нијемци два пута заробили и ја им два пута побјегао, али... Трећи пут није било никакве прилике за бијег: У потпуно затвореним "Г" вагонима, сточним, након вишедневног путовања, хиљаде нас, заробљеника, транспортовано је преко Мађарске и Словачке у Aустрију, у концентрациони логор Кремс. Смјештени смо у "СТAЛAГ ЏВИИ Б" и добили заробљеничке бројеве. Мој је био 61609. Ми за њих, нацисте, више нисмо били људи са поријеклом, родитељима, именом и презименом, родбином, пријатељима... Свако од нас је носио свој заробљенички број, били само - бројке! (Шталаг је скраћеница за Стаммлагер, у значењу "основни логор", како су њемачки нацисти 1939-45. називали логоре за заробљене противничке војнике и подофицире, прим. аут.) У том "шталагу" ћу, да сада не описујем заробљеничке муке, провести тачно четири године и мјесец дана! Ужасно писмо Спавао сам у соби заједно са још десеторицом невољника, под сталном стражом. Имали смо право да се једном мјесечно кући јављамо "дописницом" једнообразног садржаја: ја сам добро, ништа ми није потребно, како сте ви, поздрав... Тако, отприлике. Испочетка би ми стигао по који одговор, затим је настао мук. Мајка Милица је раније умрла, а код куће су остали сестра Васиљка и брат Живко. Знао сам да су читавом БиХ, па и мојим Дракулићем, завладале Павелићеве усташе. Зато су ме стално мориле неке црне мисли, најцрње слутње. Онда... Најзад, стиже ми писмо. Био сам пресрећан, луд од среће, како то данас омладина каже. Aли, за кратко прекратко. Писмо је потписао мој комшија и друг из војске Фрањо Плетикоса. Иако је његова породица била екстремно усташки настројена, па су у њиховој кући, ради контроле, отварана сва писма, он је био честит момак. Садржај тог писма бијаше колико кратак, толико ужасан. "Сви које поздрављаш, отишли су куда и твоја мајка Милица" - јавио ми је Фрањо, телеграфском сажетошћу. Поново сам, и то неколико пута, прочитао ту језиву реченицу, никако до краја не схватајући њен пуни смисао. Осјећао сам се ошамућено, изгубљено, смушено. Могао сам, наравно, само да наслутим шта се у Дракулићу стварно догодило, али то ће остати најцрњи дан у мом животу. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.