Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (8)

Ненад Тодориновић, родом из Дракулића, војник бивше Југословенске војске, заробљеник у Aустрији, сазнаје за ужасну смрт својих мјештана. Покољ није преживио нико од његових четрдесет Тодориновића. Каква могу бити сјећања тог човјека?

Сјеме мржње према Србима много раније посијао је "Отац домовине" Aнте Старчевић (1823-1896), истичући: "Кроз осам виековах што нам књижтво тече, нема ни трага сербској народности, нема сербског књижтва терпити да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах..." Организатор 7-фебруарске голготе Срба из Дракулића, Шарговца и Мотика, тада усташки велики жупан при министарству унутрашњих дјела НДХ др Виктор Гутић, првобитно је био "великодушнији" према српској дјеци. "Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици..." Касније се, очигледно, предомислио. Испунио је, заправо, своју ранију пријетњу, изречену маја 1941. у Бањој Луци: да ће "све грко-источњаке почистити гвозденом метлом". Тако је, гдјегод је стигао, и учинио! У те "добре католике" биле су сврстане хиљаде православних дјечака, покатоличених, одјевених у усташке униформе, подвргнутих "преодгоју" и припреманих за будуће "усташе-јаничаре"! Затирање Срба и њихове цркве Када је ријеч о усташком циљу уништења православне вјере и њених вјерника, не треба с ума сметнути ни ово. Разложно сматрајући да је немогуће уништење Срба у НДХ, ако се не затре њихова Православна црква, Павелић је прво избрисао име Србин и замијенио га са "грко-източњак", а православну вјеру са "грко-източна" вјера. Како ни то државно насиље, комбиновано са присилним покатоличавањем, није дало пуни резултат, одлучио се, уз сагласност загребачког Каптола и надбискупа Степинца, на проглашавање - Хрватске православне цркве. На њено чело је довео руског бјелогардејског емигранта из Првог свјетског рата, Максимова Григорија Ивановича, монаха Гермогена, којег је именовао за митрополита. И ова присила, попут толиких сличних у историји, као бумеранг се вратила својим творцима, оставивши само ружно сјећање на њих! Нема четрдесет Тодориновића Са 85 година на плећима, Ненад Тодориновић, највјероватније, данас спада међу најстарије становнике Бање Луке рођене у Дракулићу. Но, то нипошто није разлог овом суморном слову о њему. Већ оно што га нераздвојиво веже за родно село - сјећања на Дракулић његове младости, на одлазак у бившу Југословенску војску, ропство у Aустрији, ужасно сазнање да нико од његових 40 Тодориновића није преживио усташке покоље, да им се ни за гробове не зна... Као што ће, десетљећима иза тог усташког крвавог пира, без укопа и опијела, остати непознати гробови толиких дракулићких породица, наравно, шарговачких и мотичких, као и гробови рудара Раковца. Ненад се нарочито болно сјећа и повратка у пусти Дракулић, разговора с ријетким преживјелим Дракулићанима, сусрета с "новим" Дракулићанима, првог поратног запослења... Његова прича није једина, иако је, по много чему, јединствена. Јер, данас је изузетно мало оних Дракулићана који би могли да своје болне приче испричају. Не да их причају због мржње и, не дај Боже, жеље да се "крв намирује", већ због дуга према мртвима и опомене живима, да се зло не понови. Никада и никоме! И сваким даном је, нажалост, оних што та зла времена памте све мање. Недавно је, рецимо, умрла Петра Курузовић-Корачак, која је с мајком Ленком и још петоро браће и сестара, неким божјим чудом, преживјела 7. фебруар 1942. Своју причу је, као и њена мајка, однијела у гроб. Пред нама је, иако битно скраћена, прича Ненада Тодориновића. Упркос годинама, треба и то напоменути, сачувао је потпуну свјежину духа и божји дар памћења. О томе, уосталом, најбоље свједоче реци које слиједе. Село мирних људи Дракулић је, од када ја памтим, био село мирних, врло мирних, људи. И честитих. Осим неког Боже Пиљагића, који је словио за кавгаџију и сеоског накомицу, не знам да је неко посебно одударао од тог правила. Сјећам се, исто тако, да се село само једном жестоко подијелило: 1938, за вријеме избора за Народну скупштину Краљевине Југославије. Пиљагићи су, наиме, били "мачековци", агитовали за Хрватску сељачку странку Влатка Мачека, а остали сељани за "Је-Ре-Зу", Југословенску радикалну заједницу Милана Стојадиновића. Било је, додуше, ружних ријечи с обију страна, али физичких обрачуна и сличних неприлика ни тада није било. Село је и онда било "наслоњено" на Бању Луку, па је безмало половина његових одраслих мушких становника радила у граду: на Државној жељезници, у Ложионици, "Јелшинграду", Фабрици дувана, на разним јавним радовима, код приватника... Безмало сви су становали код својих кућа и, по повратку из "службе", помагали укућанима у пољопривредним и другим пословима. Наше куће су подједнако биле "ригловане" и "зиданице", али и једне и друге покривене цријепом. Помоћне зграде су, углавном покриване сламом или бујади, папрати. Шиндре, шимле, као покривача за куће, није било, иако су многе породице имале добре шуме: нарочито Гламочанини, Рађевићи и Пиљагићи. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.