Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (6)

Уз ужасну чињеницу да су 7. фебруара 1942. усташки крволоци звјерски побили око 2.300 Срба из Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац, спомиње се страдање 5. фебруара у Пискавици и седам дана касније, 12. фебруара, у околини Ивањске, када су затрвена велика племена Милошевића, Шутиловића и Милаковића.

Усташки "кољачки радни дан" трајао је од четири ујутро до два сата по подне. Тада је усмрћено око 2.300, а према једном писму фра-Петра Пајића из Врбањаца, чак 2.400 Срба. Aко је фра-Петар, рецимо, у тај број укључио и у истој седмици поклане Србе из Пискавице и око тадашње Ивањске, онда би он, чак, могао да се креће око 2700! Јер, иако је та ужасна чињеница пала у заборав, усташе су 5. фебруара 1942. поклале све похватане Србе из Пискавице, а 12. фебруара из околине Ивањске, када су посебно страдала велика племена Милошевића, Шутиловића и Милаковића. Позивајући се на најновије податке из Ватикана, загребачки публициста Радован Стипетић наводи број од 2.730 покланих Срба! Незаобилазан је, најзад, макар овај цитат из дневника опуномоћеног њемачког генерала у Загребу Глеза фон Хорстенауа: "У дану уочи масакра, одржан је састанак у самостану Петрићевац, на којем су учествовали др Виктор Гутић, бивши велики жупан, др Стилиновић, предсједник суда у Бањалуци, више католичких свештеника, међу којима и извјесни свештеник Филиповић, који је потом присуствовао и самом клању". Највећи масакр хладним оружјем Нема сумње да је, понављамо, 7-фебруарски покољ био највећи масакр над Србима, извршен хладним оружјем у једном дану, на територији "Кристове војујуће Хрватске". Иза тога се Гутић вратио у Загреб, фра-Филиповић је унапријеђен у чин бојника (мајора) и именован за команданта Јасеновца. Сви остали су од Павелића добили "промакнућа", унапређења, и висока одличја... За толико ефикасно ударање крампом у потиљак, разумљиво! Стога је, у својој поеми "Споменик плача", наш познати пјесник Ђуро Дамјановић надахнуто записао: И зна се... Да је 1942. 7. фебруар освануо без дана И да од тог не постоји 8. фебруар Да 8. фебруара 1942. није освануо фебруар Тако је фебруар постао месец без још једног дана... Основну школу у Шарговцу, данашњем Српском Милановцу, коју су похађала дјеца из тог села и Дракулића, усташе су 1941. године преименовале у - "Народну пучку школу". Школу је 1908. отворила бивша Aустроугарска монархија и од тада до 1945. вођен је, са више или мање уредности, њен "Главни именик". Зашто је 1945. "закључен", мада је у њему било још довољно простора за вишегодишње евидентирање ученика, данас је једино могуће нагађати. Најближа би истини, могуће, била претпоставка да се и тиме жељело избјећи подсјећање на 7. фебруар 1942. када су сви ђаци православци, затечени у згради, били звјерски уморени. Постоје, такође, назнаке да су ђаци католици били принуђени, с циљем стицања "подпуног усташког одгоја", да посматрају патње и насилно умирање својих малих вршњака, али то лежи у сфери нагађања и не заслужује да му се поклони пуна пажња. Будући да су ту школу углавном похађали ученици православне и римокатоличке вјере, дакле Срби и Хрвати, именик је махом испуњен тим именима и презименима. Занимљиво је, међутим, примијетити да су та имена и презимена, и то врло често, подударна. Тако се, рецимо, код ученика-римокатолика сусрећу многа типично православна презимена: Aлексић, Стојчевић, Кнежевић, Марић, Радмановић, Ђурић, Бркић, Топић, Љубичић... Један ученик, католик узгред напоменимо и то, носи Његошево име и презиме - Петар Петровић! То је још израженије код имена: Ружа, Мирко, Љубица, Милан, Божо, Вида, Јела, Вид, Никола, Лука... Да ли је то било посљедица много ранијег "унијаћења" овдашњих православаца, као почетног корака за коначно превођење у католичанство, није предмет овог разматрања па се тиме нећемо бавити. Нужно је, међутим, напоменути да се и прије усташке владавине, па и до данашњих дана, подгријава обрнута католичка теза. Тако у "Даници, обитељском мјесечнику хрватске заједнице у РС/БХ" за просинац (децембар) 2002, пише да је "у Крајини прије турске инвазије (ЏВ вијек, прим. аут.) становништво било хрватско и католичко... Прије турске инвазије није било у њој православног елемента. Да га је било, спомињала би се која црква или манастир. Др Ћиро Трухелка пише да у првим деценијама османлијске инвазије у Босни између Дрине, Неретве и Саве, нема ни трага било којој цркви источног обреда, нити се у исправама спомиње који калуђер, поп или владика..." Поред преласка католика на ислам, "Даница" наводи да је "било и пријелаза на православље, особито у свези увођења реформираног календара (папе, прим. аут.) Гргура ЏИИИ, године 1582. На подручју Босанске Крајине таква је појава забиљежена посебно између Бање Луке и Мркоњић Града..." Шта истиче лист "Даница"? Лист нарочито истиче: "за вријеме свог продирања у Босанску Крајину доводили су Турци Влахе (Србе, прим. аут) и насељавали их у опустјеле крајеве, а ови су опет својим непрестаним кретањем проузроковали даљње помицање становништва. Власи су радо пристали уз турске ратничке организације. Помоћу њих освојили су и држали Турци западни и сјеверозападни дио Босне... Етнички састав у Босанској Крајини, онакав какав је углавном данас, настао је у току ЏВИИИ и ЏИЏ вијека. Чињеница је да је данас у многим крајевима некад чисте католичке Крајине у којим је прије турске инвазије бујао католицизам с многим црквама и фрањевачким самостанима, нема тако рекућ ни једне католичке обитељи..." Ријечју, овдашње православно становништво је, према "Даници", једним дијелом постало досељавањем "са турским освајачем", другим дијелом "пријелазом" католика на православље! Спрема ли се то, не дај Боже, ново "враћање грко-источњака виери прадједова", како су 1941. усташе образлагале присилно покрштавање Срба? (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.