Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (3)

На споменику у Дракулићу писало је да је у спомен-костурници сахрањено "1.400 жртава фашистичког терора", што је обмана која је деценијама истрајавала да би се прикрила "цивилизацијска срамота".

Иако су од 1965. када је спомен-костурница подигнута, сваког 7. фебруара у Дракулићу одржаване комеморације покланим Србима, злочин је све до 1991. био замагљен. На овдашњем споменику је, наиме, истрајавала једна велика обмана: да је у спомен-костурници сахрањено "1400 жртава фашистичког терора". Та обмана је упорно потхрањивана, иако се из сачуване архивске грађе знало да се тај број креће око 2.300, као што се знало да су извршиоци тог "фашистичког терора" биле усташе из Загреба, Бање Луке и дио домаћег хрватског становништва. Због притисака власти умјесто на спомен-костурници, парастоси су морали да се одржавају у бањолучком Храму Свете тројице. Тек 1991. године, Његово преосвештенство владика бањолучки господин Јефрем је, са епархијским свештенством, био у прилици да на спомен-костурници први пут служи парастос српским новомученицима. Тада је, уз остало, казао: "Налазимо се на светом мјесту, освештаном крвљу невино пострадалих Срба, који су сада становници царства Божјег... Педесет година се ћутало о највећој цивилизацијској срамоти - геноциду над српским народом... Највећи свједок злочина био је сам злочин... Срби још нису одбетонирали све јаме, Срби још не знају колико их нема..." Злочин остаје злочин Обично се каже да би највећи човјеков дуг требало да буде - дуг према истини. Истина о стравичном усташком фебруарском злочину у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац код Бање Луке била је намјерно прикривана. A злочин, као што је у правној науци одавно прихваћено, остаје - злочин. Он нема своју нацију, нема своју вјеру, нема своју расу, нити се, будући да је дјело појединца или групе, може протегнути на све припаднике једне нације, вјере, расе итд, којој злочинци припадају. Прикривањем овог злочина, као и многих других, чији су виновници биле усташе, а то значи махом Хрвати, остала је неизбрисива љага на читавом хрватском народу. Управо стога је требало да се истина, ма колико била грозоморна, давно објелодани. Јер, како нас учи бајка о цару Тројану, увијек, прије или касније, на свјетло истине излази да су "у цара Тројана козије уши"! Од дракулићке истине, нажалост, невино уморени не би устали из својих гробова, али би макар живи били лишени сталног подгријавања неповјерења и подозрења, никако не без мржње. Шта је о фебруарском злочину геноцида записано и запамћено? Најбоље ће бити да се, за почетак, послужимо једним усташким документом, који се, вјероватно, и данас налази у Војноисторијском институту у Београду. Њега су усташке власти прописно написале, потписале, протоколисале, "иштамбиљале" или, како то Хрвати кажу, овјеровиле. Ријеч је о извјештају Редарственом поглаварству НДХ (Управи полиције) у Загребу, под бројем В.Т. (војна тајна) 11/42, од 11. вељаче (фебруара) 1942. Упутио га је велики жупан Велике жупе Сана и Лука у Бањој Луци, усташки пуковник Ладислав пл. Aлеман. Он јавља: "Савезно са овостраним радиограмом в.т. број 9. од 11. овог мјесеца, подносим сљедеће обширно извјешће: Приликом доласка усташке бојне у Бања Луку, пред око мјесец дана, частници и подчастници (официри и подофицири) исте тражили су за свој смјештај станове. Том приликом наступали су врло арогантно и набусито не само према представницима власти, тако нпр. управитељу подружнице Државног равнатељства за понову, него и према грађанству. Постављали би прекомјерне захтјеве тражећи да се исти извршују одмах и у потпуности, без обзира на остале послове области и на становнике станова које су заузимали. Усташка бојна је одређивала обходње (патроле) у граду, не држећи се раније утврђеног споразума у том погледу са осталим мјестним цивилним и војним властима. Обходње су уредовале задирући и у компетенције редарства (полиције). Тако су интервенирале у погледу замрачивања станова, вршиле претрес истих, ухићавале (хапсиле) безразложно пролазнике и др. Поступак ових обходњи био је врло суров и необуздан, имајући често значај шиканација мирног становништва. Тако су, ради недостатног замрачивања станова, извлачили становништво из кућа, саслушавајући их током цијеле ноћи, задржавајући ухапшене по више дана без хране. Поред тога, неки ухапшени су нестали, те се и поред свестраног тражења нису до данас могли пронаћи. Постоји оправдана сумња да су побијени... Убијани крампом Велики жупан даље извјештава: "Дана 7. вељаче т.г. у 4 сата из јутра, око 10 усташа исте бојне запосјело је рудник Раковац код Бања Луке. Пар радника грко-источњака (Срба-православаца, прим. аут.) који су спавали у радничкој прозиваоници одмах су убили. Пошто је око 8 сати придошло још око 50 усташа, сачекали су раднике друге смјене, легитимирали исте, одвојивши грко-источњаке од осталих. Затим су грко-источњацима везали руке одостраг на леђа, одвели их у непосредну близину рудника и обарали их ударцима тупим оруђем у потиљак. Пошто би их оборили дотукли су их ударцима крампа. Тако су поступали и са радницима треће смјене, када су исти излазили из јаме. Убили су 37 од укупно 68 грко-источњака (Тачан број убијених је 65, прим. аут.) запослених у руднику. Остатак је вјеројатно страдао при доље описаном покољу у селима Мотике, Шарговац и Дракулић или побјегао..." "Доље описани покољ" у радио телеграму Загреба, 9. фебруара 1942. године, морбидна је прича сљедећег наставка. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.