Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (2)

Станислав Божић, четрнаестогодишњи дјечак, кога је отац послао седмог фебруара код млинара Марка Липовца по кукурузно брашно, спасио се покоља заједно са још тридесет српских сељака.

Дуг према истини налаже да, по добру и племенитости, одмах поменемо име једног Хрвата, млинара Марка Липовца из бањолучког насеља Буџак. Марко је, стављајући на коцку свој живот и живот бројне породице, у свом млину и штали, сигурне смрти спасио неутврђени број невиних и незаштићених Срба, што се послије рата узгред и недовољно истицало. Послије изласка из штампе књиге "Дракулићи", из Брисела је стигло писмо господина Станислава Божића, Србина из Буџака. Прочитавши књигу, он се огласио озбиљним приговором аутору да није значајније истакао улогу Марка Липовца у заштити и спасавању угрожених Срба, међу којима се и он тада налазио. С дужним поштовањем према његовој бризи за жртвовање млинара Липовца, преносимо макар и укратко дио тог веома опширног писма. Божића, који је тада био четрнаестогодишњи дјечак, не слутећи о злу које је задесило сусједна насеља, отац је послао код Марка да донесе два килограма кукурузног брашна. Била је неимаштина, 1941. - неродна година, свеколика несташица хране и гладовање, принудили су оца породице Божић да се обрати Марку за помоћ. Сину је рекао да оде по узајмљено брашно и да се, што је могуће брже врати кући. Шта је писао Станислав? "...Било је то, објашњава Станислав у писму, након усташког злочина, када су се кољачи, потпуно крвави, вратили из села у град. Био сам тада момчић и све то са чуђењем посматрао, несвјестан, у ствари, какво зло се догодило. Задесивши се код млинара Марка, који је знао шта се десило и није се збунио прикривши моје право име, дрекнуо је на мене: Aнте, шта ту стојиш? Иди одмах у млин, тамо ти је мјесто! При том ми је добацио стари брашњави мантил. Тек касније сам, ушавши у млин и видјевши толике престрављене Србе, схватио његов високоморални чин..." Марко Липовац, како је писао Станислав Божић, "није спасио само петнаестак Срба, како је у књизи наведено већ близу тридесет, међу којима и мене. Желим да објавите ту истину, утолико значајнију што је у то вријеме близу деведесет девет одсто Хрвата око Бање Луке било уз усташки покрет..." Истину господина Божића објавио сам у другом здању књиге "Дракулићи", као и у оном на енглеском језику. Племенитост млинара Липовца заслужује да се то сачува од заборава. Ево још примјера људске доброте, јаче од националне нетрпељивости и загрижености. Породица Мартиновић из Мотика спасила је неумитне смрти рањеног осмогодишњег дјечака Мирка Стијаковића, његову још млађу рођаку Радинку и Петка. - Мене је у своју кућу примио наш даљњи сусјед Фране Мартиновић. Он и његова жена Aне држали су ме љепше него своју дјецу, њих седморо... Тако је пред бањолучким Окружним судом давне 1946. године изјавио Мирко Стијаковић, недавно преминуо. Пред Окружни суд у Бањој Луци годину дана касније изведена је група усташких ратних злочинаца, за које су утврђени непобитни докази да су починили најтежа злодјела. Смртна казна је изречена др Виктору Гутићу, његовом брату Блажи, др Николи Билогривићу и Јури Ивељићу из Бање Луке, Шими Шалићу из Драгочаја, Луки Гагули из Дракулића, Ивану Јурићу и Aндрији Гагули из Шарговца, Јози Ландеки из Мотика и другим. Усташки свирепи злочин није био само убијање недужних српских сељака у околним мјестима, већ и пљачка имовине жртава и насељавање њихових огњишта довођењем породица кољача Хрвата. Потврда тога су резултати пописа из 1948. године. Иако су многи Хрвати послије ослобођења напустили село Дракулић, пописна статистика говори да је те године било укупно 2.161 становник. Највећи број, 1.788 чинили су Хрвати. Срба је било тек 334 и понеки припадници националних мањина - по десет Русина - Украјинаца и Италијана, по пет Нијемаца и Словенаца, два Руса, један Мађар, четири "неопредијељена",. вјероватно муслимана и два становника уз напомену - "непознати - остали". "Врбаске новине" До Другог свјетског рата у Дракулићу су живјеле само двије породице Украјинаца - Хавриленко и Клапош и једна већа Хрвата - Гагула која се касније издијелила. Ни посебно занимљивих забиљежених података о Дракулићу из даље прошлости нема. Зато би, можда , међу такве који нешто говоре, могао да се сврста један краћи текст из "Врбаских новина", од 12. јануара 1938. године. Краљица Марија - наводи непотписани аутор - кумовала је десетом детету сиромашног сељака Станка Смиљанића из Дракулића. Изасланика пуковника Крагујевића, команданта 33. пука, дочекала је сељачка коњица, а поздравио га је сељак Ђурађ Гламочанин. Пред школском зградом чекала га је маса сељачког света, не само из Дракулића, на челу са среским начелником Д. Узелцом и бањолучким протом Д. Мачкићем. При уласку у школу њих је поздравио управитељ школе у Шарговцу Шапталенко..." Планер злочина Злочин у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац, почињен у јутарњим часовима седмог фебруара 1942. године, изведен је према раније направљеном плану у канцеларији тадашњег стожерника др Виктора Гутића. Подразумијева се да је овај творац првог прогласа о истребљивању Срба, био "пројектант" тог монструозног чина, доводећи Павелићеву личну гарду, која ће уз помоћ домаћих усташа и у пратњи петрићевачког свештеника фра Мирослава Филиповића извршити покољ око 2.300 српских становника поменутих села у околини Бање Луке. Хушкачки покличи и пријетње стожерника Гутића на зборовима у Бањој Луци да ће Срби пловити Савом без лађе до Београда, брзо су постали сурова стварност безумне усташке политике чије је бестијање изненадило и нацисте. (Први с лијева стожерник Виктор Гутић, усташки министар Сушић и функционери министарства иностраних послова НДХ). (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.