Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (10)

Вративши се из заробљеништва 25. маја 1945. Ненад Тодориновић је отишао у своје село Дракулић. Сазнаће послије да су "нови" Дракулићани породице кољача из Дувна, Ливна, Купреса, Бугојна, Широког Бријега, Читлука и других херцеговачких мјеста

У њемачком заробљеништву нисам био само ја, нити је несрећа само мене задесила, него и Ђурђа и Косту Гламочанина, Саву и Митра Брковића, Ђуру Кочића, Крстана и Васу Станковића, Митра Митровића, Стојана, Милоша и Илију Пиљагића, мог рођака Душана Тодориновића, Раду Шеву и Божу Шешића. Сматрам својим људским дугом да и то споменем... Да, ипак, скратим: у село сам се вратио 25. маја 1945. Кофер оставих код куће Јована Гламочанина, јер је била најближе цести. Ту сазнадох да је Ленка Курузовић, са дјецом, преживјела клање. Падао је мрак, али ја, иако изможден и никакав, нисам могао да не одем њеној кући. Покуцах на врата. - Ја сам Ненад, стрина Ленка, отвори! - Не смијем - одговара ми она, иза затворених врата, након дужег ћутања. - Рат је престао - настављам - дошла је слобода! Јасно осјећам да је близу врата, да се колеба. Онда отвори. Стрина у великом страху - Не смијем, Ненаде, сунце моје... Около су сами Хрвати. Прича се да их има и у шуми. Закључавам кућу већ у први сумрак. Раде, Ђуро и Јово су ми у војсци, партизанима. Овдје смо само ми женске, саме. Бојим се, страшно се бојим, Ненаде... Остајем на конаку. У кући нема никаквог свјетла, није било петролеја. Ватра угашена. Потпун мрак. Ленка понавља, шапатом, да ништа не смије да прича, да живи у великом страху. Не исприча ни како је она, са дјецом, покољ преживјела. Једино ми рече да се Милан Курузовић, мој каснији таст, с породицом вратио из изгнанства, из Србије. И да је у граду, Бањалуци. Да ради у Банском двору. Он Милан, ће ме одмах представити Милану Врховцу и Ибри Маглајлићу, тадашњим најзначајнијим личностима нове власти. Тако ћу и ја добити посао, курирски. Нешто ме неодољиво вукло, у Дракулић сам одлазио почесто. Желио сам да видим да ли се још неко вратио у село, да што више сазнам о нашој заједничкој несрећи. Гагуле су тврдили да о покољу ништа не знају, иако сам већ чуо да су неки од њих у том нељудском послу директно учествовали. Ни Ћоте, наши сусједи из Шарговца, тобоже ништа нису знали. Да ли зато што стварно ништа није знао, или зато што се, можда, нечега плашио, ни Aндрија Хавриленко ми није ништа казао. Других, које бих питао, и није било. Тамо су били неки, сасвим нови и мени непознати, становници, досељени Хрвати однекуда. Једног дана свратих у кућу убијеног Вида Гламочанина, у коју је ушао његов брат Јово. Он се још није из Словеније вратио кући. Била је највећа у селу. Унутра затекох три жене. Поздравим их уљудно. - Је ли ово ваша кућа? - питам, као, неупућено. - Јесте! - одговарају, безмало у један глас. - Јесте ли је ви правили? - настављам. - Нисмо, али... - Шта вам значи то "али"? - питам их мирно. - Ово нам је дала наша војска... - одговарају, и оне, мирно. - Па, која то "наша војска"? - хоћу да их чујем до краја. - Па, наша хрватска војска, усташе... Даље их нисам ништа питао. Одговоре сам већ знао: "нове" Дракулићане, заправо породице кољача, досељене од Дувна, Ливна, Купреса, Бугојна, Широког Бријега, Читлука, Чапљине, Мостара и других херцеговачких мјеста, злочинци су одмах смјестили у српске куће, још пуне свјеже крви. Крволочне комшије Ни неке домаће усташе, наше комшије из Шарговца и Мотика, нису биле ништа мање крволочне од оних из Павелићеве гарде. Сазнао сам, да наведем само један примјер, да је Лука Гагула, Марјанов син, дан иза покоља, међу лешевима нашао тешко рањену жену Милана Курузовића Јовиног. Замолила га је, као комшију, да јој помогне. Умјесто помоћи, он ју је камом распорио, просуо јој цријева. Ужас... Чуо сам и ову, ништа мање грозоморну, причу: како је око 50 Дракулићана спаљено у штали Милана Михајловића. (Исти број је записан и у једном њемачком документу, с том разликом што Нијемци наводе да је штала била Митровића, а не Михајловића, прим. аут.) У њој су, поред Михајловића, Митровића и Aмиџића, живи изгорјели и неки моји Тодориновићи. A да би им злочиначки "посао" текао брже и безбједније, мада се штала налазила у долини и паљевина није могла никога да узбуни и опомене, унутра су натрпали суве кукурузовине. Завршавајући своје мучно сјећање Ненад Тодоровић каже: Од тада стално размишљам: да ли је човјек човјек, или...? (Наставиће се) ОПЛAКИВAЊЕ ФРAТРA КОЉAЧA Лист "Хрватска крајина" у Бањој Луци, у броју од 11. децембра, оплакује смрт душобрижника бојника Звонка Брекала", сахрањеног на римокатоличком гробљу у Јасеновцу, уз велике почасти. Рођен је, пише лист, у Босанској Градишци, а као катехета "наступао је у Бањој Луци и служио у једној усташкој бојни, Црној легији и јасеновачком здругу"... "За своје заслуге био је одликован с двије сребрне колаине. Једну је добио за борбе на Козари, а другу приликом ослобађања Бање Луке. Одликован је и круном Звонимировом. Покојник је, као ђак и као свећеник свуда успјешно дјеловао..." Од листа се није могло ништа друго ни очекивати него ламент "због смрти фратра кољача".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.