Дракулићи - помен свирепо убијеним Србима (1)

У јутарњим часовима, 7. фебруара 1942. усташка свирепост убила је око 2.300 невиних Срба из села Дракулић, Шарговац, Мотике и рудника Раковац, код Бање Луке. Књига "Дракулићи", Јована Бабића, документовано свједочи о покољу, брижљиво испланираном, и пљачки имовине жртава

Стравичан злочин 7. фебруара 1942. почињен је у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и руднику Раковац, код Бање Луке. Тога дана ујутро Павелићева лична гарда, уз помоћ домаћих усташа, поклала је око 2.300 Срба, махом жена, дјеце и стараца и опљачкала њихову имовину. Било је то највеће стратиште уморених Срба у једном дану на једном локалитету тадашње усташке државе Спомен-храм Светог великомученика Георгија у Дракулићу код Бање Луке спада међу млађе православне храмове Бањалучке епархије и припада Aрхијерејском намјесништву бањалучком. Он, у ствари, обнавља назив истоименог православног храма у сусједном Петрићевцу којега су, као и многобројне српске богомоље на тлу бивше Независне Државе Хрватске, Павелићеве усташе разориле 1941. године. Тај храм је 1937, у знак захвалности Господу нашем Исусу Христу, као своју задужбину, подигао београдски индустријалац Илија Ранкић, а освештао га митрополит бањалучки г. Василије. Изградња садашњег Спомен-храма у Дракулићу, према пројекту дипл. инж. арх. Љубице Бошњак из Београда, почела је 1990. године, када му је темеље освештао Његово преосвештенство владика бањалучки г. Јефрем. Земљиште за храм, парохијски дом и порту (2.992,5 квадратних метара) придарила је породица покојног Ђурђа Гламочанина из истог села. Због чега је ово спомен-храм? Стожерников монструозни план Усташе из Павелићевог "Тјелесног здруга", тј. личне гарде, уз помоћ домаћих усташа, извршиле су 7. фебруара 1942. стравичан злочин. Само током тог дана, користећи до најситнијих детаља разрађен план ранијег усташког стожерника др Виктора Гутића, а предвођени жупником из Петрићевца фра - Томиславом Филиповићем, они су поклали око 2.300 невиних Срба у руднику Раковац, Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, махом жена, дјеце и стараца. То је уједно и највеће стратиште побијених Срба, уморених у једном дану и на једном локалитету, у некадашњој НДХ. Међу њима је, уз толике друге, потпуно затрта и породица Ђурђа Гламочанина. Он се, какве ли ироније, у то вријеме налазио у Њемачкој, као заробљени војник краљевске Југословенске војске, и само захваљујући томе преживио масакр! Касније се оженио, засновао породицу и тако продужио "лозу" Гламочанина у Дракулићу, која, наравно, овај спомен-храм сматра и спомен-храмом за седамдесет усмрћених чланова свога племена. То је, симболички, спомен-храм и свим усмрћеним Србима у минулим ратовима, истовремено српским борцима и жртвама минулог вјерско-грађанског рата у БиХ са ових подручја. О свему томе биће више ријечи у осталим поглављима. Будући да је раније завршена и од Његовог преосвештенства владике бањалучког господина Јефрема освештана септембра 1990, у капели парохијског дома се богослужило до 2000, од када се богослужења обављају у незавршеном Спомен-храму. И ова обновљена парохија, Православна парохија дракулићка, спада међу младе парохије Епархије бањалучке јер је основана 1988. и обухвата насеља Дракулић, Српски Милановац и дио Лазарева. Први парох у обновљеној парохији био је Нико Туфегџић, 1988-1999, а од тада до данас протонамјесник Остоја Вуковић. Парохији припадају и двије гробљанске капеле: Светог великомученика кнеза Лазара у Горњем Дракулићу од 1996. и Свете великомученице Марине у Доњем Дракулићу од 1990. године. У Горњем Дракулићу се налази и Спомен-костурница жртвама усташког злочина, на којој се од 1991, сваког 7. фебруара, одржавају парастоси. Постоји идеја да се, када буде завршен, земни остаци тих српских новомученика пренесу и у заједничкој крипти сахране у Спомен-храму. Мада је, сасвим сигурно, Дракулић био насељен много раније, прве податке о броју домаћинстава и њихових становника налазимо у аустроугарском попису из 1895. године, али се не наводи његово подручје. Тада је, према том извору, село укупно имало 35 настањених и једно ненастањено домаћинство. у њима су живјела 254 становника - 131 мушки и 123 женска. Православне вјере су били 243, а римокатоличке 11. Занимљив је и податак да нико од њих није тада служио аустроугарску војску! Разложно је увјерење да о Дракулићу постоје подаци и из доба турске окупације, дакле до 1878, али нам они данас нису доступни. По мишљењу осамдесетпетогодишњег Ненада Тодориновића, рођеног у Дракулићу, о којем ће још бити ријечи, ни најстарије дракулићке породице не знају када су тамо настањене. A међу те најстарије он убраја Гламочанине, Митровиће, Станковиће, Курузовиће, Пиљагиће, Брковиће и Стијаковиће. Неке друге, укључујући и његове Тодориновиће, Бркиће, Каталине, Периће, Торбице, Вукобрате, Камбере, Цвјетиће, Каране, Михајловиће, Којиће, Савановиће, Ћушиће, Столиће, Блаженовиће, Малиниће, Aмиџиће, Кочиће, Ђуриће, Зељковиће, Туњиће, Радиновиће, Зеленике и друге, "старосједиоци" су све до 1941. године називали - "дошљацима"! Преживјели ријетки изузеци Било да је, међутим, ријеч о "старосједиоцима" или о "дошљацима", њих је 7. фебруара 1942. задесила иста судбина. Поклани су, с ријетким изузецима, сви они који су тог кобног дана затечени код својих кућа. Покољ су преживјеле породице Милана Брковића, Милана Н. Курузовића, Душана Курузовића и Мирка Курузовића, јер су још током 1941. протјеране у Србију. Појединачно су у Србију протјерани, и тако преживјели, и Вид Митровић, Ристо Станковић и Марко Стијаковић. Преживио је и Милорад Гламочанин, који је студирао у Београду. Усташкој ками су измакле породице Васе и Милана Митровића, Ленке Смиљанић и Ленке Каталине, које су се пред Други свјетски рат преселиле у Буџак, Јована и Ђуре Митровића, јер су се на дан покоља затекле у Бањој Луци, док су Млађен Миљатић, Никола Курузовић, Никица Бркић, Маринко Бркић, Петра Гламочанин, Марко Попадић и Владо Попадић присилно интернирани на рад у Њемачку и тамо дочекали крај Другог свјетског рата. Миле Тодориновић се тога дана затекао у слатини, Ленка Курузовић, се, чувши крике из кућа и дворишта сусједа, са дјецом - Јовом, Радом, Ђуром, Aнђом, Петром и Драгицом - сакрила уз поток, недалеко од своје куће. Двогодишња дјевојчица Драгица Смиљанић преживјела је клање у кревету, између заклане мајке и оца... (Наставиће се) Јован БAБИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.