Досије операције обмана (27)

Јосип Томљеновић, из ћелије 39, покушао је да својим "изумом система атома" скрене на себе пажњу и задобије наклоност затворских власти

Управник затвора, мајор Витас, пошто је завршио листање страница "реферата" затвореника Томљеновића, препуне формула и једначина, одложи то за тренутак да би потражио његову ратну биографију како бис е подсетио на неке моменте. Чита: "Почетком 1942. године као командант усташке бојне у Огулину спровео је био у току ноћи масовну рацију по граду. затим је на најсвирепији начин мучио људе. Чинио је то садистички. Свакога су прво стављали у један димњак широк пола метра, а висок највише 20 сантиметара, у коме су неки проводили и по једанаест дана и ноћи, док од лудила нису почели да вриште. Друге су вешали на кочевима и у том положају тукли и пекли цигаретама по телу. Многи су при том умирали, јер нису могли да издрже таква мучења..." Шта би таквог човека могло сада да побуди на кајање? - размишљао је Витас. Није ваљда помишљао на бекство? Глупост! - Закључивао је у себи Витас и продужио да посматра унутрашњост затвора. Свака два минута кључари су контролисали кроз отворе на ћелијама шта раде затвореници. Чак је и сам управник, да би дошао до одређене ћелије, морао да прође кроз четворо гвоздених врата и три контроле. Нико се без лозинке није пуштао унутра, изузев дежурних официра. Витас још једном погледа према капијама зграде и насмеши се. Aко намерава да бежи онда је луд! - помисли. Затим узе Томљеновићев реферат и оде да га обиђе. - Заинтересирао ме је ваш изум - рекао му је улазећи у ћелију. - Мора да сте дуго радили на томе? Томљеновић задовољно али сасвим озбиљног лица устаде са кревета и одговори: - Да, дуго. Идеја се зачела још у Риму, прије двије године. Тада сам почео да радим свакодневно. - Нетко вас је вјероватно помагао? - питао је даље мајор, не скидајући с њега поглед. - Није нитко. Сасвим сам то сам постигао. Седели су на кревету и разговарали о "изуму". Томљеновић је са страшћу проналазача показивао још неке нове цртеже, које је правио за разраду свог "система атома". У очима му се примећивало занесењаштво човека кога је обујмила фантазија. - Довешћемо ипак неког стручњака да прегледа ваш рад! - рече на крају мајор, излазећи из ћелије. Он само слегну раменима и додаде: - Aко то буде био у стању! Стајао је затим дуго насред собе, док му је око усана поигравао чудан осмех. Непун сат касније аутомобил мајора Витаса довео је из града професора математике који је, када су му саопштили шта треба да испита, тражио да дође и физичар. Њих двојица су затим читаве сате пажљиво прегледали све формуле, бележећи понешто на хартију, а затим су једнодушно закључили да је Томљеновићев "изум" најобичнија конфузија и глупост. - То је потпуна бесмислица - рекао је математичар. Витас се насмеја и додаде: - A он тврди да је то нов "систем атома". - Можда је луд? - упита физичар. Дијагноза лекара је, међутим, била друкчија: "Јосип Томљеновић је потпуно и физички и психички здрав човек". Дежурни официр који је ту ноћ био на дужности известио је сутрадан ујутру управника: "Затвореник собе 39 је и синоћ нешто дуго цртао. Тек пред свитање је заспао за столом..." Догађај је постајао све чуднији. После неколико дана, мајор Витас се одлучио да у собу 39 убаци и инжењера Језовшека, такође терористу, који је ухваћен на граници заједно са трећом групом. Претпостављао је да ће га његове стручне сугестије и оцене мало умирити и одвојити од фантазирања. Aли, онда се изненада - када то, разуме се, нико није очекивао - догодила узбуна у затвору. Ноћу око 24 часа, када је управник обично обилазио све ћелије, дошао је био да погледа затвор заменик мајора Витаса. Овај је био заузет неким важним састанцима у граду, па је послао њега. Дежурни на главној капији чуо је звонце, погледао кроз мали отвор на улазу и откључао га. Заменик се пажљиво и готово махинално осврнуо на стражарске куле са којих је полако у круг допирала светлост рефлектора. Све је било у реду. Тада се упутио према згради. Кључеви су опет отворили врата. Уобичајена слика затвора се монотоно понавља: врата - кључеви, кључеви - врата. Кораци су тупо одјекивали ходником. Први спрат. Дежурни је шетао, контролишући сака два минута шта затвореници раде у ћелији. Други спрат, пратилац заменика је случајно оставио за собом незакључана врата на том делу. Рачунао је да ће се брзо вратити натраг, јер је видео да и заменик жури. Ишли су полако степеништем и посматрали сиве гвоздене засторе на ћелијама. Одједном, у ходнику испод њих, на првом спрату, чуо се снажан повик: - У помоћ! Вјеша се! Дежурни су хитро потрчали према соби 39, одакле је допирао узнемирени глас. Подигли су мали капак на вратима. Унутра се указа језив призор. Томљеновић је висио избезумљен на увијеном пешкиру, клатећи се као да је већ издахнуо. Језовшек је и даље викао: - Објесио се! Пожурите! Упали су брзо унутра и почели да га одвезују. Aли у тај мах гвоздена шипка је ударила једног дежурног по глави и он се срушио онесвешћен. Језовшек је шипку некако успео да скине са предње стране врата. када га је други дежурни склонио, он се свом снагом ухватио с њим за гушу. Томљеновић је у међувремену искористио забуну и истрчао у ходник. Почео је да бежи према излазу. Сва врата пред њим су била откључана, јер је тим истим путем требало за који тренутак да се врати заменик управника затвора. Кораци су тупо одзвањали између зидова. Чим су чули за повике, заменик и његов пратилац су се сјурили низ степенице на први спрат. Aли, ћелија 39 је већ била празна. Тада су потрчали у приземље. Пред отвореним вратима на бетону гушали су се Језовшек и последњи дежурни. Пратилац им је хитро прискочио. - Где је Томљеновић? - викнуо је заменик, истрчавши у двориште затвора. Круг је, међутим, био празан. Осетио је већ како му ноге клецају од узбуђења. - Стража! - крикнуо је и повукао свом снагом главну улазну капију. Онда је застао као укопан. У подножју високог зида лежао је Томљеновић, који је при скоку са четири метра висине сломио ногу, док га је стражар мирно посматрао држећи откочену машинку. Телефон у стану мајора Витаса је те исте ноћи дуго звонио. Он је још био на састанку у граду. A када се пола сата касније вратио кући, и позвао затвор да пита шта има ново, био је запањен одговором. - Добро је, ипак! - прошаптао је на крају са осмехом и клонуло се спустио у столицу. - Професор је значи био у праву: "Томљеновићев изум потпуна бесмислица". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.