Dosije operacije obmana (27)

Josip Tomljenović, iz ćelije 39, pokušao je da svojim "izumom sistema atoma" skrene na sebe pažnju i zadobije naklonost zatvorskih vlasti

Upravnik zatvora, major Vitas, pošto je završio listanje stranica "referata" zatvorenika Tomljenovića, prepune formula i jednačina, odloži to za trenutak da bi potražio njegovu ratnu biografiju kako bis e podsetio na neke momente. Čita: "Početkom 1942. godine kao komandant ustaške bojne u Ogulinu sproveo je bio u toku noći masovnu raciju po gradu. zatim je na najsvirepiji način mučio ljude. Činio je to sadistički. Svakoga su prvo stavljali u jedan dimnjak širok pola metra, a visok najviše 20 santimetara, u kome su neki provodili i po jedanaest dana i noći, dok od ludila nisu počeli da vrište. Druge su vešali na kočevima i u tom položaju tukli i pekli cigaretama po telu. Mnogi su pri tom umirali, jer nisu mogli da izdrže takva mučenja..." Šta bi takvog čoveka moglo sada da pobudi na kajanje? - razmišljao je Vitas. Nije valjda pomišljao na bekstvo? Glupost! - Zaključivao je u sebi Vitas i produžio da posmatra unutrašnjost zatvora. Svaka dva minuta ključari su kontrolisali kroz otvore na ćelijama šta rade zatvorenici. Čak je i sam upravnik, da bi došao do određene ćelije, morao da prođe kroz četvoro gvozdenih vrata i tri kontrole. Niko se bez lozinke nije puštao unutra, izuzev dežurnih oficira. Vitas još jednom pogleda prema kapijama zgrade i nasmeši se. Ako namerava da beži onda je lud! - pomisli. Zatim uze Tomljenovićev referat i ode da ga obiđe. - Zainteresirao me je vaš izum - rekao mu je ulazeći u ćeliju. - Mora da ste dugo radili na tome? Tomljenović zadovoljno ali sasvim ozbiljnog lica ustade sa kreveta i odgovori: - Da, dugo. Ideja se začela još u Rimu, prije dvije godine. Tada sam počeo da radim svakodnevno. - Netko vas je vjerovatno pomagao? - pitao je dalje major, ne skidajući s njega pogled. - Nije nitko. Sasvim sam to sam postigao. Sedeli su na krevetu i razgovarali o "izumu". Tomljenović je sa strašću pronalazača pokazivao još neke nove crteže, koje je pravio za razradu svog "sistema atoma". U očima mu se primećivalo zanesenjaštvo čoveka koga je obujmila fantazija. - Dovešćemo ipak nekog stručnjaka da pregleda vaš rad! - reče na kraju major, izlazeći iz ćelije. On samo slegnu ramenima i dodade: - Ako to bude bio u stanju! Stajao je zatim dugo nasred sobe, dok mu je oko usana poigravao čudan osmeh. Nepun sat kasnije automobil majora Vitasa doveo je iz grada profesora matematike koji je, kada su mu saopštili šta treba da ispita, tražio da dođe i fizičar. Njih dvojica su zatim čitave sate pažljivo pregledali sve formule, beležeći ponešto na hartiju, a zatim su jednodušno zaključili da je Tomljenovićev "izum" najobičnija konfuzija i glupost. - To je potpuna besmislica - rekao je matematičar. Vitas se nasmeja i dodade: - A on tvrdi da je to nov "sistem atoma". - Možda je lud? - upita fizičar. Dijagnoza lekara je, međutim, bila drukčija: "Josip Tomljenović je potpuno i fizički i psihički zdrav čovek". Dežurni oficir koji je tu noć bio na dužnosti izvestio je sutradan ujutru upravnika: "Zatvorenik sobe 39 je i sinoć nešto dugo crtao. Tek pred svitanje je zaspao za stolom..." Događaj je postajao sve čudniji. Posle nekoliko dana, major Vitas se odlučio da u sobu 39 ubaci i inženjera Jezovšeka, takođe teroristu, koji je uhvaćen na granici zajedno sa trećom grupom. Pretpostavljao je da će ga njegove stručne sugestije i ocene malo umiriti i odvojiti od fantaziranja. Ali, onda se iznenada - kada to, razume se, niko nije očekivao - dogodila uzbuna u zatvoru. Noću oko 24 časa, kada je upravnik obično obilazio sve ćelije, došao je bio da pogleda zatvor zamenik majora Vitasa. Ovaj je bio zauzet nekim važnim sastancima u gradu, pa je poslao njega. Dežurni na glavnoj kapiji čuo je zvonce, pogledao kroz mali otvor na ulazu i otključao ga. Zamenik se pažljivo i gotovo mahinalno osvrnuo na stražarske kule sa kojih je polako u krug dopirala svetlost reflektora. Sve je bilo u redu. Tada se uputio prema zgradi. Ključevi su opet otvorili vrata. Uobičajena slika zatvora se monotono ponavlja: vrata - ključevi, ključevi - vrata. Koraci su tupo odjekivali hodnikom. Prvi sprat. Dežurni je šetao, kontrolišući saka dva minuta šta zatvorenici rade u ćeliji. Drugi sprat, pratilac zamenika je slučajno ostavio za sobom nezaključana vrata na tom delu. Računao je da će se brzo vratiti natrag, jer je video da i zamenik žuri. Išli su polako stepeništem i posmatrali sive gvozdene zastore na ćelijama. Odjednom, u hodniku ispod njih, na prvom spratu, čuo se snažan povik: - U pomoć! Vješa se! Dežurni su hitro potrčali prema sobi 39, odakle je dopirao uznemireni glas. Podigli su mali kapak na vratima. Unutra se ukaza jeziv prizor. Tomljenović je visio izbezumljen na uvijenom peškiru, klateći se kao da je već izdahnuo. Jezovšek je i dalje vikao: - Objesio se! Požurite! Upali su brzo unutra i počeli da ga odvezuju. Ali u taj mah gvozdena šipka je udarila jednog dežurnog po glavi i on se srušio onesvešćen. Jezovšek je šipku nekako uspeo da skine sa prednje strane vrata. kada ga je drugi dežurni sklonio, on se svom snagom uhvatio s njim za gušu. Tomljenović je u međuvremenu iskoristio zabunu i istrčao u hodnik. Počeo je da beži prema izlazu. Sva vrata pred njim su bila otključana, jer je tim istim putem trebalo za koji trenutak da se vrati zamenik upravnika zatvora. Koraci su tupo odzvanjali između zidova. Čim su čuli za povike, zamenik i njegov pratilac su se sjurili niz stepenice na prvi sprat. Ali, ćelija 39 je već bila prazna. Tada su potrčali u prizemlje. Pred otvorenim vratima na betonu gušali su se Jezovšek i poslednji dežurni. Pratilac im je hitro priskočio. - Gde je Tomljenović? - viknuo je zamenik, istrčavši u dvorište zatvora. Krug je, međutim, bio prazan. Osetio je već kako mu noge klecaju od uzbuđenja. - Straža! - kriknuo je i povukao svom snagom glavnu ulaznu kapiju. Onda je zastao kao ukopan. U podnožju visokog zida ležao je Tomljenović, koji je pri skoku sa četiri metra visine slomio nogu, dok ga je stražar mirno posmatrao držeći otkočenu mašinku. Telefon u stanu majora Vitasa je te iste noći dugo zvonio. On je još bio na sastanku u gradu. A kada se pola sata kasnije vratio kući, i pozvao zatvor da pita šta ima novo, bio je zapanjen odgovorom. - Dobro je, ipak! - prošaptao je na kraju sa osmehom i klonulo se spustio u stolicu. - Profesor je znači bio u pravu: "Tomljenovićev izum potpuna besmislica". (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.