Чишћење Срба (5)

На колону дугу три до три и по километра, хрватски војници су отварали ватру из шуме Прашник. Било је много лешева на путу и у возилима, чуло се запомагање рањеника, причао је Б. М., гледајући грозне слике сасвим деформисаних људи

Окучански свештеник, враћајући се својим аутомобилом у то мјесто да провјери да ли је тамо остао епископ западнославонски, био је заустављен ватром из шуме Прашник и задобио више рана. Након указане прве помоћи његових парохијана у једној кућици, прича шта се даље догађало: "Док сам лежао у тој кућици, донели су Рауша Василија, цивила из Окучана, који је био рањен у стомак, и Мартиновић Милана, такође цивила из Окучана, који је био рањен у главу. Он је био жив када је донет у ту кућу, али је на путу до болнице подлегао ранама. Припадници Војске Крајине, који су требало да осигурају безбедан пролаз цивила, одлучили су да крену у пробој. Успели су да ослободе пут. Већина хрватских војника побегла је у шуму Прашник, а неки су страдали у борбама. Колона је наставила према мосту на Сави. Колико сам видео, колона је била дуга око 3 километра, а возила су ишла по ширини читаве цесте. Мене су повели у болницу у Босанску Градишку а одатле у Бању Луку. Лекари су утврдили да сам у тело примио девет кугли. Рањен сам у пределу рамена са две кугле, у пределу кичме код десног бубрега, погођен у руку такозваним думдум метком који је уништио велики део мишићног ткива, а остале кугле погодиле су ме у ноге." Паљба из шуме Прашник Припадник војске, Б. М. из села Смртића, имао је 2. маја задатак да са својом јединицом обезбеђује повлачење цивила из општине Окучани. Војска је ишла пешке, а колона, дугачка неколико километара, тракторима, аутомобилима и аутобусима. Према његовом сведочењу, до Нове Вароши хрватске снаге нису пуцале на колону, али у том селу, из шуме Прашник, засули су их ватром из пешадијског оружја и артиљеријског наоружања. Пуцали су по колони. Људи су покушавали да се извуку на разне начине, неки су успели, а неки нису. Колону је надлетео авион, али није пуцао по њој. Од познаника Раде Вујинца из села Смртића Б. М. је сазнао да су у селу Медари убијени Раде Чакмак, Aнка Тресканица и још неки Срби из тог села. Припадник диверзантске јединице 54. бригаде Ц. Р. добио је 1. маја задатак да муницијом снабдева борце на првим линијама. На положајима је затекао расуло међу војском. Војници су одбијали да узму оружје и спремали су се на повлачење. Ујутру 2. маја у 3.30 часова војсци је наређено да крене у пробој код Нове Вароши. Цела 54. бригада, око 120 људи, углавном млађих, кренула је да деблокира пут за повлачење цивила. На путу ка Новој Вароши срели су колону цивила који су чекали да се пробије обруч. То су били сељани у тракторима и колима, али највише их је ишло пешице. Хрватске снаге су тукле из правца Вароши и Градишке. Сведок је ишао камионом у којем се налазила муниција. На путу је било лешева преко којих је морао да вози. Обруч је пробијен око 11 часова. Припадник војске, М. С. из села Рајића, након распада јединице 2. маја прикључио се колони која се кретала путем према Босанској Градишци. О нападу хрватских снага на колону у Новој Вароши он каже: "По колони је осута паљба из шуме Прашник. Пуцано је по читавој колони, која је била дугачка 3-3,5 километра, без обзира што је у колони било много више цивила него војске. По мојој процени колону је чинило 500 до 700 возила и око 2000 до 2500 људи. Након прве паљбе искочили смо ми војници и склонили се иза кућа. Групицу у којој сам био сачињавало је нас шест, мој брат и четири борца из батаљона. Лаганим пробијањем, покривањем ватром и пребацивањем од заклона до заклона дошли смо скоро до почетка колоне, до улаза у село. Видели смо да се челом не може пробити јер је пут био блокиран, возила на челу колоне била су погођена, препречила су пут и колона је стала. Колона је закрчена код гостионице "Шеик" на самом изласку из села. Даље је пуцано по колони која је стајала. Било је људи који су покушали да пузећи пређу тај део закрченог пута - њих су побили. На цести и поред цесте било је возила која су раније уништена, претходног дана. Видео сам побијене људе, неки од њих су лежали на цести, а неки су остали мртви у возилима. Видео сам бар 50 лешева на путу, а нисам прошао читаву колону. Људи који су били у колони за нама падали су погођени, а било је доста оних који су запомагали рањени. Мртви на цести, у возилима Било је мртвих на цести, мртвих у возилима која су била уништена. Видео сам и четири убијена војника, од којих двојицу нисам познавао, а препознао сам двојицу из моје бригаде, мајора Тешановића и војника Милана Микашиновића. Била је то грозна слика, људи који су побијени раније били су сасвим деформисани, неки су били без неких делова тела, крви је било свуда. Нигде није било УНПРОФОР-а, који је, ако ништа друго, могао помоћи да евакуишемо жене и децу. Нас шесторо браће било је у борбама та два дана. Један брат ми је нестао, не знам да ли је погинуо или је заробљен. Његово име је Марић Јован. Чуо сам и да су погинули неки моји познаници и пријатељи, Драгојловић Петар, Вучић Младен, Ђорђе Шпановић, Никола Савић, војници из Рајића. Око 14 часова прешао сам мост на Сави, бацивши пушку у реку. Био сам страшно разочаран нашим властима јер су допустили да изгину толики цивили и више не желим да се борим ни за кога. Отишао сам у прихватни центар у Новој Тополи и тамо сам нашао своју породицу. Тамо сам сазнао и да су Хрвати, који су од 1991. године остали да живе са нама, из села Боровац, такође побегли и напустили своје куће јер су се бојали одмазде хрватских снага." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.