Čišćenje Srba (5)

Na kolonu dugu tri do tri i po kilometra, hrvatski vojnici su otvarali vatru iz šume Prašnik. Bilo je mnogo leševa na putu i u vozilima, čulo se zapomaganje ranjenika, pričao je B. M., gledajući grozne slike sasvim deformisanih ljudi

Okučanski sveštenik, vraćajući se svojim automobilom u to mjesto da provjeri da li je tamo ostao episkop zapadnoslavonski, bio je zaustavljen vatrom iz šume Prašnik i zadobio više rana. Nakon ukazane prve pomoći njegovih parohijana u jednoj kućici, priča šta se dalje događalo: "Dok sam ležao u toj kućici, doneli su Rauša Vasilija, civila iz Okučana, koji je bio ranjen u stomak, i Martinović Milana, takođe civila iz Okučana, koji je bio ranjen u glavu. On je bio živ kada je donet u tu kuću, ali je na putu do bolnice podlegao ranama. Pripadnici Vojske Krajine, koji su trebalo da osiguraju bezbedan prolaz civila, odlučili su da krenu u proboj. Uspeli su da oslobode put. Većina hrvatskih vojnika pobegla je u šumu Prašnik, a neki su stradali u borbama. Kolona je nastavila prema mostu na Savi. Koliko sam video, kolona je bila duga oko 3 kilometra, a vozila su išla po širini čitave ceste. Mene su poveli u bolnicu u Bosansku Gradišku a odatle u Banju Luku. Lekari su utvrdili da sam u telo primio devet kugli. Ranjen sam u predelu ramena sa dve kugle, u predelu kičme kod desnog bubrega, pogođen u ruku takozvanim dumdum metkom koji je uništio veliki deo mišićnog tkiva, a ostale kugle pogodile su me u noge." Paljba iz šume Prašnik Pripadnik vojske, B. M. iz sela Smrtića, imao je 2. maja zadatak da sa svojom jedinicom obezbeđuje povlačenje civila iz opštine Okučani. Vojska je išla peške, a kolona, dugačka nekoliko kilometara, traktorima, automobilima i autobusima. Prema njegovom svedočenju, do Nove Varoši hrvatske snage nisu pucale na kolonu, ali u tom selu, iz šume Prašnik, zasuli su ih vatrom iz pešadijskog oružja i artiljerijskog naoružanja. Pucali su po koloni. Ljudi su pokušavali da se izvuku na razne načine, neki su uspeli, a neki nisu. Kolonu je nadleteo avion, ali nije pucao po njoj. Od poznanika Rade Vujinca iz sela Smrtića B. M. je saznao da su u selu Medari ubijeni Rade Čakmak, Anka Treskanica i još neki Srbi iz tog sela. Pripadnik diverzantske jedinice 54. brigade C. R. dobio je 1. maja zadatak da municijom snabdeva borce na prvim linijama. Na položajima je zatekao rasulo među vojskom. Vojnici su odbijali da uzmu oružje i spremali su se na povlačenje. Ujutru 2. maja u 3.30 časova vojsci je naređeno da krene u proboj kod Nove Varoši. Cela 54. brigada, oko 120 ljudi, uglavnom mlađih, krenula je da deblokira put za povlačenje civila. Na putu ka Novoj Varoši sreli su kolonu civila koji su čekali da se probije obruč. To su bili seljani u traktorima i kolima, ali najviše ih je išlo pešice. Hrvatske snage su tukle iz pravca Varoši i Gradiške. Svedok je išao kamionom u kojem se nalazila municija. Na putu je bilo leševa preko kojih je morao da vozi. Obruč je probijen oko 11 časova. Pripadnik vojske, M. S. iz sela Rajića, nakon raspada jedinice 2. maja priključio se koloni koja se kretala putem prema Bosanskoj Gradišci. O napadu hrvatskih snaga na kolonu u Novoj Varoši on kaže: "Po koloni je osuta paljba iz šume Prašnik. Pucano je po čitavoj koloni, koja je bila dugačka 3-3,5 kilometra, bez obzira što je u koloni bilo mnogo više civila nego vojske. Po mojoj proceni kolonu je činilo 500 do 700 vozila i oko 2000 do 2500 ljudi. Nakon prve paljbe iskočili smo mi vojnici i sklonili se iza kuća. Grupicu u kojoj sam bio sačinjavalo je nas šest, moj brat i četiri borca iz bataljona. Laganim probijanjem, pokrivanjem vatrom i prebacivanjem od zaklona do zaklona došli smo skoro do početka kolone, do ulaza u selo. Videli smo da se čelom ne može probiti jer je put bio blokiran, vozila na čelu kolone bila su pogođena, preprečila su put i kolona je stala. Kolona je zakrčena kod gostionice "Šeik" na samom izlasku iz sela. Dalje je pucano po koloni koja je stajala. Bilo je ljudi koji su pokušali da puzeći pređu taj deo zakrčenog puta - njih su pobili. Na cesti i pored ceste bilo je vozila koja su ranije uništena, prethodnog dana. Video sam pobijene ljude, neki od njih su ležali na cesti, a neki su ostali mrtvi u vozilima. Video sam bar 50 leševa na putu, a nisam prošao čitavu kolonu. Ljudi koji su bili u koloni za nama padali su pogođeni, a bilo je dosta onih koji su zapomagali ranjeni. Mrtvi na cesti, u vozilima Bilo je mrtvih na cesti, mrtvih u vozilima koja su bila uništena. Video sam i četiri ubijena vojnika, od kojih dvojicu nisam poznavao, a prepoznao sam dvojicu iz moje brigade, majora Tešanovića i vojnika Milana Mikašinovića. Bila je to grozna slika, ljudi koji su pobijeni ranije bili su sasvim deformisani, neki su bili bez nekih delova tela, krvi je bilo svuda. Nigde nije bilo UNPROFOR-a, koji je, ako ništa drugo, mogao pomoći da evakuišemo žene i decu. Nas šestoro braće bilo je u borbama ta dva dana. Jedan brat mi je nestao, ne znam da li je poginuo ili je zarobljen. Njegovo ime je Marić Jovan. Čuo sam i da su poginuli neki moji poznanici i prijatelji, Dragojlović Petar, Vučić Mladen, Đorđe Španović, Nikola Savić, vojnici iz Rajića. Oko 14 časova prešao sam most na Savi, bacivši pušku u reku. Bio sam strašno razočaran našim vlastima jer su dopustili da izginu toliki civili i više ne želim da se borim ni za koga. Otišao sam u prihvatni centar u Novoj Topoli i tamo sam našao svoju porodicu. Tamo sam saznao i da su Hrvati, koji su od 1991. godine ostali da žive sa nama, iz sela Borovac, takođe pobegli i napustili svoje kuće jer su se bojali odmazde hrvatskih snaga." (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.