Чишћење Срба (4)

Медицинске сестре из Окучана М.Д. и Р.Ј. свједочиле су о ужасавајућем догађају на путу до Градишке, 1. и 2. маја 1995. Окучански свештеник, који је задобио више рана, каже да су хрватски војници пуцали по колони возила

Медицинска сестра М.Д. сведочила је Фонду да је 1. маја по подне, око 16 часова, у Дом здравља довезен рањеник из Пакраца, ученик трећег разреда средње школе, који је испричао да је хрватска војска наредила становницима да се окупе на фудбалском игралишту ради евакуације, а када су се сви окупили, засути су гранатама. Том приликом тај ученик је тешко рањен. На путу према Новој Вароши, удаљеној 7 км од Окучана, колану запослених у Дому здравља сусрео је војни санитет који им је аблендовао, дајући знак да носе рањенике у Окучане. Сестра М.Д. каже да је свима то био ужасан тренутак: "Тај војни санитет са рањеницима ишао је према Дому здравља у којем никога није било, сем мртвих". Када су стигли у Нову Варош око 22 сата и 30 минута, која је била чисто хрватско село до 1991. године, суочили су се с новом опасношћу. На аутомобил сестре Р.Ј., у којем је била још једна њена колегиница, отворена је ватра из шуме Прашник. Около су се расипале гранате и на њеном возилу су попуцала стакла. О том догађају она каже: Прича медицинске сестре "Страшно смо се уплашиле. Зауставила сам ауто и искочиле смо ван. Имале смо срећу да нас нису погодили. Испред нас је било још пуно празних аутомобила, из којих су излетели људи. Неко је оставио упаљене фарове, тако да сам на трактору испред нас видела мртвог човека за воланом и још једну мртву особу поред њега, али не знам да ли је то био мушкарац или жена. Нисам ништа више видела јер је био мрак, али је било јако пуно заустављених аутомобила". Сестра Р.Ј. наставља своју ужасавајућу причу: "Побегле смо у шуму. Хтеле смо шумом до Старе Градишке, али смо залутале. Лутале смо шумом до 2 часа, 2. маја. Тада смо селе под једно дрво и чекале да сване. Око 5 часова смо чуле како падају гранате по Старој Градишци. У 5.30 авиони су два пута тукли Стару Градишку. У 9 часова смо кренуле даље кроз шуму." Лутајући, угледале су једно насеље, око дванаест часова. Било је то село Глеђане, насељено чисто српским живљем. Тога дана није било никога. Потпуно пустим селом лутала је само стока. Сестра Р.Ј. говори: "Приметиле смо да нам неки трактор долази у сусрет. На њему је било пет старијих људи и возач, сви из тог села. Бежали су према Млаци, селу на Сави, одакле су хтели да пређу у Босну. Нас две смо кренуле са њима. Од њих смо сазнале да је тог дана, 2. маја око 11 часова, хрватска војска ушла у Окучане. У Јабланици на Сави заједно смо прешле чамцем у Орахову, у Босни. Превезла нас је крајинска војска. Деветог маја, преко Међународног крста, сазнала сам да су мој супруг Саво и неки моји пријатељи заробљени. Саво је био затворен у Славонској Пожеги, капетан Кулић у Бјеловару, Бранко Џелајлија и Феђа Крупић у Вараждину. Војска Крајине се предала. Саво је био заробљен од 4. маја до 7. маја". Остали из колоне медицинског особља наставили су путем кроз Нову Варош, према речима сестре М.Д., "обилазећи лешеве и уништена возила по цести". Другог маја, око 5 часова ујутро, хрватска авијација је гађала мост на Сави, којим се прелази у Босанску Градишку, и две бомбе су пале на кућу код болнице у граду. У једној кући убијено је двоје деце, дечак Немања и његова сестра, а њихова мајка Гордана Гајић задобила је тешке повреде ногу и тела. Приликом тог бомбардовања убијен је још један човек, а рањена су још четири лица, међу којима је и Богдан Поповић, коме је гелер одсекао леву ногу у цеваници. Сведочење свештеника Након бомбардовања моста, 2. маја око 9 часова, свештеник из Окучана враћа се у Окучане да би проверио да ли је тамо остао епископ западнославонски. Са њим је кренула Милка Кесић. Када су прошли мост и ушли у Нову Варош, код друге куће са десне стране, хрватски војници су их гађали из митраљеза. Милка је одмах погођена. Свештеник вели: "Милка је првим поготком убијена, а ја сам осетио ударац кугле у пределу леве лопатице, али сам наставио да возим даље док су хрватски војници пуцали по аутомобилу. Чуо сам јасно ударање кугли у аутомобил и осећао сам да ме кугле погађају. Возио сам све док ме возило слушало. Пред собом сам гледао возила у диму и ватри, на која су падале гранате из шуме Прашник. Када је возило стало, смогао сам снаге да изађем и потрчим према том ужасу који је горео и из кога се димило, одакле су се чули крици и јауци. То је било једино место где сам могао да потражим спас. Видео сам побијене у возилима и на цести, рањени су јаукали. Успео сам да се дотетурам до чела колоне, и ту сам пао. Подигли су ме неки људи и унели у неку кућицу. Ту ми је пружена прва помоћ, превијене су ми ране. Схватио сам да сам заједно са мојим парохијанима из Окучана и околних места, који су покушали да изађу према Републици Српској, али су хрватски војници пресекли колону и пуцали по њој. Ту сам провео више од неколико часова". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.