Чишћење Срба (3)

Гранатирањем окучанских села изазван је велики страх. Од експлозија пројектила горјеле су куће и небо се црнило од дима. До масовног покрета становништва дошло је у поподневним часовима 1. маја

Протјерани Срби, преживјели хрватску војну операцију "Бљесак" почетком маја 1995, свједоче о немилосрдној агресији, у којој су коришћена сва средства, од пјешадијског наоружања до артиљерије и авијације. Жртве тог крвавог прогона дале су изјаве Фонду за хуманитарно право у јуну и јулу исте године: Медицинска сестра у Окучанима М. Д. очекивала је мирно решење. У изјави ФУП-у она каже: "Била сам уверена да ће Западна Славонија поново бити део Хрватске, али да ће Крајина имати неку аутономију. Када је отворен аутопут, 21. децембра 1994. године, надала сам се да ће се све некако средити, да ће се решити преговорима. Мартић је у Пакрацу 25. априла 1995. године рекао да је све у реду, "да ми чврсто држимо нашу територију". Припадник Трећег батаљона прве бригаде 18. корпуса. A.С. из Пакраца први пут је избегао у Србију 16. августа 1991. године. Вратио се у Славонију у фебруару 1992. године. Тада је тамо већ функционисала Република Српска Крајина.Отишао је код рођака у Шеовицу, предграђе Пакраца. Тамо су биле размештене снаге УНПРОФОР-а. Мобилисан је у српску војску, али он каже да је до почетка маја 1995. године било само мањих борби: "Ми нисмо нешто ратовали, више сам имао обавезу да идем на стражу. Нити су они нападали, нити смо ми били нека војска. Ишчекивао сам да се све смири и да се вратим у Пакрац": Прерушени у умпрофорце "Све пољопривредне површине биле су засејане и стока се умножавала. Становништво је живело мирно и без страха да би могло доћи поново до рата, као 1991. године". Тим речима свештеник из Окучана описује живот у западној Славонији уочи напада хрватске војске, 1. маја 1995. године. За напад је чуо преко Радија Окучани, око 6 часова, који је обавештавао становништво да оде у најближа склоништа и да одатле не излазе без упутства општине и команде 18. корпуса. Војницима је речено да треба да издрже прва 3 сата напада, јер ће у међувремену стићи помоћ и тешко наоружање из Републике Српске. Свештеник из Окучана цени да СВК није имала више од 3.500 војника, а да је у офанзиви "Бљесак" учествовало преко 17.000 припадника хрватске војске и полиције. Припадници УНПРОФОР-а су напустили своје положаје, што је изазвало панику међу цивилима. Током првог дана међу Србима се чуло да на неким местима хрватски војници нападају српске положаје у униформама, са возилима и оружјем УНПРОФОР-а. Младић, рањен у Јасеновцу приликом гранатирања 1. маја у 5.30 часова, кога је свештеник срео у болници у Бањој Луци, испричао му је да су прерушени хрватски војници ушли у његово село након гранатирања. Црно небо од дима До масовног покрета становништва дошло је у поподневним часовима, 1. маја. Свештеник каже да је "завладао страх међу људима од неба које се црнило од пројектила и дима из запаљених кућа гранатама". Почиње, вели, евакуација цивила свим могућим превозним средствима и из свих села окучанске општине. Колоне избјеглица кретале су се према Окучанима, Дубовцу, Новој Вароши, "Старој Градишци, мосту на реци Сави да би прешли у Републику Српску. То је био једини пут којим се могло изаћи. Све што се кретало тим путем непрестано је засипано убојитим средствима и није било места где није било рањених. Извлачили смо рањене, а неки су преносили своје мртве". Свештеник је ишао по склоништима и обавештавао људе да је евакуација у току и да сви крену према Босанској Градишки. Током дана, 1. маја, Окучани су неколико пута гранатирани и једном је хрватска авијација бомбардовала град. Свештеник је напустио Окучане око 21 час, са супругом и још неким женама и децом. Ишли су се неколико аутомобила цестом, али није било формиране колоне. Возило је свако за себе. Путем од Окучана до моста на Сави видео је много уништених возила и лешеве на цести и поред цесте. Док су возили, око њих су падале гранате и чуле су се експлозије. Испред самог моста на Сави наишли су на кратере од авионских бомби. На мост су ушли кроз узак пролаз између два кратера. Мост је био знатно оштећен. У подневним часовима 1. маја у селу Бијела Стијена хрватске снаге пресекле су пролаз избеглицама из Пакраца, који су бежали према Босни. Гађале су зољама аутобусе и том приликом страдале су многе жене и деца, који су се налазили у аутобусима. Избеглице које су касније прошле тим путем виделе су цистерне са водом и хрватске војнике како перу пут од крви. Запослени у Дому здравља последњи су напустили Окучане. Када су око 18 часова отишли у општину да питају шта да раде, наишли су на празну зграду. Функционери су већ били отишли. Око 40 запослених, међу којима седам лекара и шест сестара, напустили су Дом здравља око 22 часа и личним возилима једним санитетским колима и једним комбијем кренули према Босни. Описују како је било у дому пре напуштања Окучана. До подне су довожени само рањени и мртви војници. Касније су стизали и цивили. Мртве су стављали у једну посебну просторију. Тела седморице погинулих војника остала су у Дому здравља, када је медицинско особље, 1. маја увече, морало отићи из Окучана. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.