Чишћење Срба (13)

Малтретирани, вријеђани и тучени, а онда испитивани уз пријетње, пуштани су да одлазе кући у пакрачку општину. Морали су се пријавити у општини, гдје су их службенице питале да ли су малтретирани у затвору и зашто напуштају куће и имовину

Заробљеник из Пакраца, В. З. наставља свједочење, дато Фонду за хуманитарно право у избјеглиштву у Источној Славонији, јула 1995. године. Тучен, као и остали, називан је "Чедом" и провоциран подругљивим добацивањем: "Ето вам ваше државе!" В. З. казује: "Прозивали су нас и одводили на испитивање. Мене су одвели на ИИ спрат заједно са још четворицом заробљеника. Стражар који нас је водио горе ударио је сваког од нас кундаком неколико пута у ребра. У ходнику на ИИ спрату смо морали да стојимо око 30 минута уза зид, са рукама на леђима. Хрвати су нас иза леђа провоцирали. "Шта је 'Чедо', како ти се свиђа у Хрватској! Ето вам ваше државе! Продали су вас, шта сте мислили!" Једног по једног су уводили код инспектора на испитивање. Мене је тај инспектор у цивилу испитивао где сам био, шта сам радио, ко је убио неке тамо њихове. Дерао се на мене, провоцирао, али ме није тукао. Испитивао ме је око два сата. Одатле сам враћен у подрум. Истог дана, 10. маја, још једном су ме испитивали. Седео сам на столици, а четворица у цивилу су ме унакрсно испитивала. Један од њих ми је стављао пиштољ на слепоочницу и врат, а затим репетирао. Тај други пут су ме испитивали четири сата. Један ме је шутнуо у ребра и ошамарио. Други ме је ударио дршком пиштоља у потиљак. Ујутру 11. маја око 8 часова вратили су ме у спортску дворану. Нису хтјели у опљачкане куће У истражни затвор су ме одвели 13. маја. Истражни судија ме испитивао три дана. Ослободили су ме 16. маја. Сви ослобођени стали смо у шест или седам аутобуса и одвезли су нас у Пакрац. Рекли су нам да идемо својим кућама. Затекао сам своје. Сви су били код куће. Седамнаестог маја ишли смо се уписати за одлазак. Прво смо морали у општину на разговор. Две хрватске службенице су нас питале зашто одлазимо, да ли нас је неко малтретирао у затвору, зашто остављамо кућу и другу имовину. Ту смо добили картицу (дозволу) за конвој. Нико није могао да пређе границу без те картице. Осамнаестог маја сам са женом и сином, у нашој 'лади', отишао у конвоју у Босанску Градишку. Морао сам да тражим специјалну дозволу да извезем ауто. У конвоју смо, 4. јуна, прешли гранични прелаз код Сремске Раче. Српска полиција нас је спровела у Источну Славонију, у Сремске Лазе код Товарника. Полиција нам је рекла да морамо да насељавамо празне куће на првој линији фронта. Свађали смо се са њима јер нисмо хтели близу прве линије у опљачкане и празне куће. Претили су нам батинама. Срамота. Зар то да доживимо од нашег народа. Побегао сам са женом и дететом код пашанца, у чијој кући још увек живимо. Не знам шта ћемо да радимо овде. Пашанац живи од пољопривреде, а ми живимо од њега." A. М. из Горње Шуметице, припадник Војске Српске Крајине, предао се 4. маја. Био је затворен у Бјеловару од 5. до 12. маја 1995. године. Каже: "У Шеовици су, пред школом, одвојили мушкарце од жена, деце и старих. Било нас је око 700. Прво нам се обратио представник наших цивилних власти, не знам ко је то био, и рекао нам да је потписана капитулација, да смо потпуно немоћни, да су Џакулу и Харамбаћића затворили. Ту је, када смо ми стигли, већ била хрватска цивилна и војна полиција и војска. Рекли су да жене и деца могу да иду кући и да на прозорима и двориштима истакну беле крпе. Нас мушкарце су постројили и пешачили смо 4 км до Гавринице. Спроводио нас је један Србин који је ратовао на хрватској страни. Посматрачи су били у Гавриници, њих шест или осам, обучени у бело. Чекали смо аутобусе, већ је пао мрак. Рекли су нам да избацимо све из џепова итд. Нас 750 аутобусима су повезли за Бјеловар. Испред спортске дворане сачекала нас је војна и цивилна полиција. Како ко излази из аутобуса, полицајац га води у улаз у дворану. Ту нам на брзину узимају податке и воде нас на купање. Ми онако наги, а они нас сликају камерама и исмијавају. После ми је сестра у Немачкој рекла да је снимак нас голих био на немачкој телевизији. Обрађен је, није за тучу После купања смо одвођени у дворану, добили смо по ћебе и свако је заузео своје место. На трибинама су били стражари. Шестог маја сам испитиван у неком МУП-у. Испитивао ме је неки цивил. Прозивали су у дворани по 12 људи, именом и презименом. Тог дана када сам ја био, такође нас је било 12. Сви су ми били непознати. Стрпали су нас у марицу и онда утерали у неки хаустор и одатле кроз неки улаз у ћелију. Мислим да само ја нисам тучен, не знам из ког разлога сам прошао добро. Тукли су на испитивању. Испитивали су нас појединачно. Тај који је мене испитивао био је добар. Рекао је да се зове Aнте, да је из места Гај, општина Пакрац. Питао ме је где ми је ловачки карабин. Ја сам га заиста имао, био сам ловац. Испитивао ме је око три сата. Враћен сам назад у ћелију. Ту ме је један хтео тући, али је други рекао: "Немој њега, он је обрађен." Док сам седео у ћелији, чуо сам како туку друге. Неки од ових 12 који су били са мном на испитивању вратили су се пребијени. Нисам много причао са њима, али је један рекао да су га тукли летвом. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.