Čišćenje Srba (13)

Maltretirani, vrijeđani i tučeni, a onda ispitivani uz prijetnje, puštani su da odlaze kući u pakračku opštinu. Morali su se prijaviti u opštini, gdje su ih službenice pitale da li su maltretirani u zatvoru i zašto napuštaju kuće i imovinu

Zarobljenik iz Pakraca, V. Z. nastavlja svjedočenje, dato Fondu za humanitarno pravo u izbjeglištvu u Istočnoj Slavoniji, jula 1995. godine. Tučen, kao i ostali, nazivan je "Čedom" i provociran podrugljivim dobacivanjem: "Eto vam vaše države!" V. Z. kazuje: "Prozivali su nas i odvodili na ispitivanje. Mene su odveli na II sprat zajedno sa još četvoricom zarobljenika. Stražar koji nas je vodio gore udario je svakog od nas kundakom nekoliko puta u rebra. U hodniku na II spratu smo morali da stojimo oko 30 minuta uza zid, sa rukama na leđima. Hrvati su nas iza leđa provocirali. "Šta je 'Čedo', kako ti se sviđa u Hrvatskoj! Eto vam vaše države! Prodali su vas, šta ste mislili!" Jednog po jednog su uvodili kod inspektora na ispitivanje. Mene je taj inspektor u civilu ispitivao gde sam bio, šta sam radio, ko je ubio neke tamo njihove. Derao se na mene, provocirao, ali me nije tukao. Ispitivao me je oko dva sata. Odatle sam vraćen u podrum. Istog dana, 10. maja, još jednom su me ispitivali. Sedeo sam na stolici, a četvorica u civilu su me unakrsno ispitivala. Jedan od njih mi je stavljao pištolj na slepoočnicu i vrat, a zatim repetirao. Taj drugi put su me ispitivali četiri sata. Jedan me je šutnuo u rebra i ošamario. Drugi me je udario drškom pištolja u potiljak. Ujutru 11. maja oko 8 časova vratili su me u sportsku dvoranu. Nisu htjeli u opljačkane kuće U istražni zatvor su me odveli 13. maja. Istražni sudija me ispitivao tri dana. Oslobodili su me 16. maja. Svi oslobođeni stali smo u šest ili sedam autobusa i odvezli su nas u Pakrac. Rekli su nam da idemo svojim kućama. Zatekao sam svoje. Svi su bili kod kuće. Sedamnaestog maja išli smo se upisati za odlazak. Prvo smo morali u opštinu na razgovor. Dve hrvatske službenice su nas pitale zašto odlazimo, da li nas je neko maltretirao u zatvoru, zašto ostavljamo kuću i drugu imovinu. Tu smo dobili karticu (dozvolu) za konvoj. Niko nije mogao da pređe granicu bez te kartice. Osamnaestog maja sam sa ženom i sinom, u našoj 'ladi', otišao u konvoju u Bosansku Gradišku. Morao sam da tražim specijalnu dozvolu da izvezem auto. U konvoju smo, 4. juna, prešli granični prelaz kod Sremske Rače. Srpska policija nas je sprovela u Istočnu Slavoniju, u Sremske Laze kod Tovarnika. Policija nam je rekla da moramo da naseljavamo prazne kuće na prvoj liniji fronta. Svađali smo se sa njima jer nismo hteli blizu prve linije u opljačkane i prazne kuće. Pretili su nam batinama. Sramota. Zar to da doživimo od našeg naroda. Pobegao sam sa ženom i detetom kod pašanca, u čijoj kući još uvek živimo. Ne znam šta ćemo da radimo ovde. Pašanac živi od poljoprivrede, a mi živimo od njega." A. M. iz Gornje Šumetice, pripadnik Vojske Srpske Krajine, predao se 4. maja. Bio je zatvoren u Bjelovaru od 5. do 12. maja 1995. godine. Kaže: "U Šeovici su, pred školom, odvojili muškarce od žena, dece i starih. Bilo nas je oko 700. Prvo nam se obratio predstavnik naših civilnih vlasti, ne znam ko je to bio, i rekao nam da je potpisana kapitulacija, da smo potpuno nemoćni, da su Džakulu i Harambaćića zatvorili. Tu je, kada smo mi stigli, već bila hrvatska civilna i vojna policija i vojska. Rekli su da žene i deca mogu da idu kući i da na prozorima i dvorištima istaknu bele krpe. Nas muškarce su postrojili i pešačili smo 4 km do Gavrinice. Sprovodio nas je jedan Srbin koji je ratovao na hrvatskoj strani. Posmatrači su bili u Gavrinici, njih šest ili osam, obučeni u belo. Čekali smo autobuse, već je pao mrak. Rekli su nam da izbacimo sve iz džepova itd. Nas 750 autobusima su povezli za Bjelovar. Ispred sportske dvorane sačekala nas je vojna i civilna policija. Kako ko izlazi iz autobusa, policajac ga vodi u ulaz u dvoranu. Tu nam na brzinu uzimaju podatke i vode nas na kupanje. Mi onako nagi, a oni nas slikaju kamerama i ismijavaju. Posle mi je sestra u Nemačkoj rekla da je snimak nas golih bio na nemačkoj televiziji. Obrađen je, nije za tuču Posle kupanja smo odvođeni u dvoranu, dobili smo po ćebe i svako je zauzeo svoje mesto. Na tribinama su bili stražari. Šestog maja sam ispitivan u nekom MUP-u. Ispitivao me je neki civil. Prozivali su u dvorani po 12 ljudi, imenom i prezimenom. Tog dana kada sam ja bio, takođe nas je bilo 12. Svi su mi bili nepoznati. Strpali su nas u maricu i onda uterali u neki haustor i odatle kroz neki ulaz u ćeliju. Mislim da samo ja nisam tučen, ne znam iz kog razloga sam prošao dobro. Tukli su na ispitivanju. Ispitivali su nas pojedinačno. Taj koji je mene ispitivao bio je dobar. Rekao je da se zove Ante, da je iz mesta Gaj, opština Pakrac. Pitao me je gde mi je lovački karabin. Ja sam ga zaista imao, bio sam lovac. Ispitivao me je oko tri sata. Vraćen sam nazad u ćeliju. Tu me je jedan hteo tući, ali je drugi rekao: "Nemoj njega, on je obrađen." Dok sam sedeo u ćeliji, čuo sam kako tuku druge. Neki od ovih 12 koji su bili sa mnom na ispitivanju vratili su se prebijeni. Nisam mnogo pričao sa njima, ali je jedan rekao da su ga tukli letvom. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.