Чишћење Срба (12)

Р. М. наставља свједочење о испитивању и злостављању заробљених Срба у бјеловарском логору - спортској дворани, гдје су били смјештени и одакле су одвођени пред истражне органе и у затворске ћелије

Онај истражитељ у цивилу, који је држао на столу Павелићеве слике, показао је један албум с фотографијама и питао гдје су ти људи. Заробљеник Р. М. није их познавао и није могао да каже шта се с њима догодило. Онда је истражитељ осорно рекао да су то хрватски војници који су побијени. "Тукао ме је неком летвом по глави и по ногама", каже Р. М., додајући да су највише батина добили од једног Србина из Бенковца Р. М. наставља свједочење о испитивању и злостављању заробљених Срба у бјеловарском логору - спортској дворани, гдје су били смјештени и одакле су одвођени пред истражне органе и у затворске ћелије, зависно од тога у којој мјери су их сматрали сумњивим. Р. М. прича: "И Остоја Павић Брацо, пре рата полицајац у Пакрацу, изашао је црн од батина. Цивил са Павелићевим сликама испод стакла на столу испитивао је о свачему. Мене је питао када сам почео да ратујем, ко ми је дао пушку, у којој јединици сам био. Занимали су га војни подаци. Онда ми је дао неки албум са фотографијама и питао где су ти људи са слика. Тукао ме је неком летвом по глави и по ногама. Рекао ми је осорно да су људи са слика убијени хрватски војници, али ја нисам знао никог од њих. Испитивање је трајало три и по сата. После су ме одвели опет у ћелију и тек увече око 19.30 часова вратили у спортску дворану - логор. Сутрадан, 9. маја, нас седморицу одвели су пред првостепени суд. Тукли су нас чим смо ушли у суд, у ћелији, док су нас водили кроз ходнике. Једино једног старог нису тукли. Србин тукао Србе Најгори је био један Србин - Бјелашевић Душан из Бенковца. Он је тукао више од било ког Хрвата. Ђурића су првог прозвали да уђе у неку собу. Нама су наредили да станемо лицем уза зид. Раде Вукадиновић нам је саветовао да не одмичемо главе много од зида да нам не би ударали главе о зид. Он је кроз то већ био прошао. Њега су тукли док смо тако стајали. Кад су ме увели код судије, више није било туче. Он ме је испитивао о разним стварима, о томе ко ме је мобилисао и о породици, кога имам од фамилије. Саставио је записник и ја сам то потписао. Вратили су ме назад у ћелију и око 19.30 часова убацили су нас у аутобус. Седели смо унутра неко време, а онда су дошли и извукли двојицу и вратили их назад у дворану. Знам да је један од њих Слободан Мађар, из Јапаге, касније изашао. Други је Бодограјац Илија, командант батаљона, али нисам чуо шта је после са њим било. Ми смо одвезени за Шеовицу. То је био 9. мај. Било је укупно три аутобуса. У Шеовици је било горе него у затвору. Домобрани су пуцали око кућа, провоцирали. Тражили су оружје по кућама. Моју комшиницу Радоњић Милицу, чији је муж инвалид, пред њим и ћеркама су терали пиштољем по кући и тражили да преда снајпер. Мом брату Ђури упали су у кућу и опљачкали је. Мом рођаку Радоњић Стојану узели су ТВ и растурили трактор. Људима су узимали аутомобиле, наводно зато што уз себе нису имали документа, а многима су папири остали у затвору. Све су то радили домобрани. Изашли смо после четири-пет дана у конвоју. Онда нас је српска полиција упутила у Источну Славонију." В. З. из Пакраца, припадник Српске војске Крајине, провео у заробљеништву у Бјеловару од 4. до 16. маја 1995. године. "Наш командант Стево Харамбашић није имао другог излаза, морао је да пристане да се предамо како би спасао нас и цивиле. Он је са УНПРОФОР-ом отишао на преговоре и тада су га Хрвати ухапсили. Послао нам је наредбу да се предамо, скинемо униформе, обучемо у цивилно одело и да истакнемо беле заставе на кућама. Било је наших војника који нису хтели да се предају, па су побегли у шуму. Неки од њих су тамо заробљени. Хрватска специјална цивилна полиција је дошла на нашу линију. Викали су да изађемо, да се предамо. Формирали су колону од нас заробљеника на главној цести према Пакрацу. Док смо стајали у колони, нон-стоп су доводили нове људе у колону. Било је ту старијих људи и инвалида са протезама. У колону су довели др Перића (72) и мог брата Горана (29), који је 90 одсто инвалид, те није био војни обвезник. Цело поподне су правили колону. Навече је дошло 20-25 аутобуса. Потрпали су нас у аутобусе. Углавном су сви седели, то значи да је било око 50 људи у једном аутобусу. У мом аутобусу су били мој брат Горан и женин отац Никола." Пријетња клањем Сведочење В. З. из Пакраца се наставља: "У Бјеловар смо стигли негде после поноћи, 5. маја 1995. године. Довели су нас у спортску дворану. На улазу су нам наредили да се скинемо и одвели нас на купање. После тога су нас све пописали. Ту су нас држали припадници хрватске војне и цивилне полиције. Називали су нас четницима, псовали нас, претили су да ће нас заклати. Дали су нам по ћебе и легли смо на паркет. Током целог тог дана су доводили нове заробљенике. Било нас је око 500-700. Неке су одводили на испитивање, па их после враћали. Неке нису враћали. Неки су се вратили испребијани. У дворани је стално било пуно новинара. Седмог или осмог маја дошао је Међународни Црвени крст и добио сам картицу бр. 511816. Десетог маја дошао је један из цивилне полиције. Прозвао је нас седморицу према неком списку. Стрпали су нас у марицу. Један ми је псовао матер четничку и претио да ће ме убити. Одвели су нас у неку зграду у којој је било припадника цивилне и војне полиције. Затворили су нас у подрум. Страшно је смрдело јер је у тој просторији у ћошку био пољски WC. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.