Божићна сњежна идила

Зачас сјеверац зањише гране борова на којима се снијег просто окаменио и који својим изгледом подсјећају на мотиве са старих разгледница наших бака којима се честитао Божић и остали Божији празници

ПРВО што човјека замами да са главног пута скрене у пространство бјелине су старе кућице брвнаре села Пашић окачене о сребром оковане брегове на обронцима планине Таре. Знатижеља да се завири у тајанствену полутаму кућа, у којима су одгајане генерације укућана, убрзо се изгуби кад се схвати да се само пјешице, кроз сњежне намете и без пртине може стићи до ових грађевина прављених прије бар двије стотине година. Усамљени борови, или груписани по три четири на малим размацима, као да су свједоци, да су и овдје била непрегледна шумска пространства, по којима су вршљали вукови и медвједи и посебна врста дивљег говечета званог турјак. Накривљене ограде од истругане даске на дубећим тестерама једва извирују испод бремена снијега помирене са судбином да ће тако бити до прољећа и првог даха вјетра јужњака. Зачас сјеверац зањише гране борова на којима се снијег просто окаменио и који својим изгледом подсјећају на мотиве са старих разгледница наших бака којима се честитао Божић и остали Божији празници. Тишину, у којој душа одмара, а тијело лебди на размеђини између прозрачно плавог неба и сњежних кристала, ремети једино блека тек ојагњелих јагањаца које су сељани одлучили у штале да се не смрзну на вјетрометини ове висоравни. Сељак Раденко Пашић, умотан у стари и охрдани кожух, полаже пред шталом окићеном леденицама, сијено овцама и прича како је село снијегом одсјечено од свијета а "општинари" не дају механизацију да прочисти затрпане путеве. - Село и сељаци припремају се за најрадоснији православни празник Божић, домаћице прибављају посну и мрсну храну, призивају се положајници, спремају дрва за печење печеница - прича Раденко, са рукама дубоко заваљеним у џепове маскирних панталона. Старац Богић Шућуровић, са видљивим бременом од 84 љета, проведена у планинском селу Кремна, храни из руке овце и овнове мјеркајући која ће од њих завршити на божићној трпези. - Е, дете моје, данас је софра за Божић препуна ђаконија. A некад, кад сам био дете, а било у кући десеторо гладних уста, није било к'о данас. Отац је некако преломио да испече неку овцу јаловушу за божићну печеницу али остале хране је било само ко за лека. Само за Божић јео се "бели" хлеб, а кукуруза сваки дан. Пршута у нашој сиромашкој породици није било а деца су се сладила орасима, сувим шљивама, лешницима и јабукама - казује нам старина. Породица Миломира Стојановића из златиборског села Мачкат била је много богатија и у њој се, за празничну божићну трпезу чувао пршут од Божића до Божића. - Пошто није као сада било расхладних уређаја пршуту су домаћини увијали у ланене крпе и стављали у амбаре у жито, пшеницу, кукуруз или јечам како се не би покварила и губила на квалитету - рекао нам је бркајлија Миломир. Његов син Aлександар је наставио традицију својих предака у производњи пршута и осталих сувомеснатих производа и данас посједује познату фирму "Златиборац". Сељаци у селима на обронцима Таре и Златибора ових дана живе успорено, лагано крећући се од топле куће до дрвљаника, салаша, амбара или штале са говедима и овцама. Они као и да не виде љепоту која их окружује, она је како каже Раденко Пашић, остављена онима који код њих ових зимских дана залутају било којим послом. A ти су заиста ријетки. Текст и фотографије Радоје ТAСИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.