Златан Прешић, кошаркашки тренер из Добоја, ниже успјехе са бјелоруским Хоризонтом: Три трофеја украсила сезону

МИНСК - Пратећи кошаркашку лопту Златан Прешић напустио је Добој прије много година, обишао добар дио Европе док је од прошлог љета становник Бјелорусије.

Као помоћни тренер и главни координатор рада са млађим категоријама Женског кошаркашког клуба Хоризонт може се похвалити шампионском титулом у држави која је некада била дио великог СССР-а. Екипа из Минска стигла је до трофеја са само једним поразом и то од градског ривала Цмокија којег је лако савладала у финалној серији плеј-офа са 3:0.

- И тај пораз је на неки начин био планиран, јер су најбољи клубови у држави везани за репрезентацију и рад је конципиран тако да у тимовима буде неколико репрезентативки са којима ће се радити током сезоне да буду спремне за изазове у државној селекцији. Хоризонт има пет репрезентативки које су се тада спремале за квалификациони балон турнир у Риги па је припремни циклус био конципиран за то такмичење, много су радиле у теретани што се одразило на игру. Тај пораз нас уопште није пореметио, а тренери некада намјерно изгубе меч да покажу екипи да није недодирљива. Ипак, циљ је остварен освајањем првенства и Купа Бјелорусије док смо направили велики посао тријумфом у Међународној европској кошаркашкој лиги која представља трећи ниво такмичења у Европи што је за нас велики успјех - рекао је Прешић на почетку интервјуа за “Глас Српске”.

Шеста титула поклопила се са јубилејом клуба као и кошарке у Бјелорусији.

- Под именом Хоризот клуб се такмичи од 2011. године мада је раније носио нека друга имена па смо титулу освојили у десетој години док је Савез прославио 100 година од оснивања када је установљен у Витебску па је и то схваћено као сјајна ствар, јер се пехари освојени у години јубилеја више памте него остали - истакао је Прешић.

Пропутовао је пола Европе због кошарке. Након играња у Добоју, Тузли и Пули обрео се у Холандији, али су га проблеми са леђима удаљили од игре. Ипак, тражио је начин да остане под обручевима па је почетка 90-их година прошлог вијека одлучио да буде тренер.

- Крешимир Зубак био је предсједник суда у Добоју и он ме наговорио да будем тренер па сам до почетка рата радио у мом граду и одржавао контакте са Удружењем кошаркашких тренера Југославије, а Емилио Протић ми је помогао да будем дио кампа на Златибору када сам схватио да не знам ништа о кошарци. Камп је водио легендарни професор Аца Николић и рекао ми је да се едукујем па сам уписао тренерску школу што сам и урадио на наговор Милутина Луте Павловића - рекао је Прешић.

Пут га ја затим одвео у Италију, Финску и Летонију гдје је радио са талентованим играчима.

- Период у Финској познат је по томе што сам имао прилику да у тренинг убацим Бојана Шарчевића и Огњена Кузмића гдје је почео његов озбиљан играчки, а мој тренерски пут. Затим сам брзо отишао у Летонију гдје сам имао срећу да радим са изузетно талентованом генерацијом у којој су била браћа Давис и Даирис Бертанс, Јанис Стрелниекс, Жанис Пиенарс, Јанис Тима... Са њима сам био три године и са репрезентацијом 1992. годиште те смо били сребрни на Европском првенству што је био фантастичан успјех - казао је Прешић.

Добар рад одвео га је у Русију, у Подмосковље гдје је у развоју био Химки, а био је посредник гостовања богатог клуба у Лакташима на Игокеином турниру.

- Долазак у Химки био је нешто посебно јер је у питању клуб са милионским буџетом и врхунском организацијом те сам видио колике се паре окрећу у тако моћном клубу. Био сам координатор рада свих млађих категорија и помагао у раду са првим тимом гдје сам много научио од Римаса Куртинаитиса и Андрије Гавриловића који су водили екипу. Пред почетак једне сезоне отишли смо на 15-дневне припреме у Крањску Гору и требале су нам утакмице да видимо докле смо стигли, али нисмо могли да нађемо адекватног противника. Знао сам да Игокеа има турнир па сам звао Драгана Бајића да видим можемо ли наступити, а он ми је то потврдио одмах други дан па смо били гости Републике Српске заједно са Крком и Партизаном. Турнир је испао добар, а Партизан је тада промијенио екипу и надали смо се побједи, али нисмо успјели у томе што нико није схватио у нашој екипи и питали су се одакле им више толики добри играчи сваке године - истакао је Прешић.

Био је први страни тренер у руској универзитетској кошарци и учесник првог Ол-стар меча организованог у Сочију 2017. године између играча Студентске ВТБ лиге и младих играча ВТБ лиге.

- Имао сам срећу да сам радио на једном тако престижном универзитету гдје сам на најбољи начин представљао град и Републику Српску - казао је Прешић.

Године проведене у омладинској кошарци дају му за право да има посве другачију слику како би требало да буде рађено са млађим категоријама.

- Школе кошаркаше су направљене да тренери узму паре од чланарина, да плаћају закупе сала, а не да раде плански на стварању играча јер то ти људи не знају. Сплетом околности некада некога избаце што је више плод случајности него систематског рада. Велики је проблем што је изгубљен концепт некадашње југословенско-српске кошарке у методици производње играча. Млади тренери мисле да све знају и немају стрпљења да истрпе познате системе рада. Све се пребија преко кољена, информације су доступне свима преко интернета па сви негдје журе те не знају шта раде. Изгубљен је континуитет да би се произвео играч, јер сви трче за резултатом док формиран играч треба да буде резултат. Родитељи су посебна прича јер наступају као менаџери који преко дјеце желе да ријеше своје проблеме док има и квази тренера који лажу родитеље да ће њихово дијете успјети само да би им извукли што више новца. Нико неће да каже истину, колико треба да се ради да би се остварио резултат већ сви причају о милионима и НБА лиги - изјавио је Прешић.

Визионари

Једну од анегдота доживио је током гостовања у Италији са младом селекцијом Химкија.

- У Варезеу се одржава турнир за играче од 16-17 година гдје сам био са Химкијем, а на улазу у дворану има пано са ликом професора Николића који заузима посебно мјесто. Син Дине Менегина Андреа ми је причао догодовштине са професором. При помену његовог имена сви устају јер је то заслужио својим радом. Једноставно био је визионар баш као и Бора Станковић или Радомир Шапер који су били визионари и најмање 30 година испред свог времена. Они су први говорили о скраћивању напада или помјерању линије за три поена - нагласио је Прешић.

 Жеравица и Булси

Прешић је испричао причу из дружења са сином легендарног Ранка Жеравице као и сином Ивице Дукана о томе како је освајач златне олимпијске медаље из 1980. једном приликом позван у Чикаго Булсе да их посвјетује око екипе.

- Причали су ми да је Ранко дошао једног љета у Чикаго да селектује играче за развојни тим. Он изабере 30 играча и након два мјесеца тешких тренинга сведе списак на 15. Тада са старијим Дуканом оде код генералног менаџера екипе и онако шеретски им каже да су добили 15 јако интересантних играча и да се враћа кући у Шпанију те да ће пратити екипу колико буде могао. Генералном менаџеру је рекао да имају материјала да могу напредовати и ако након једне године пет играча не буде у првом тиму да отпусте све тренере које имају. Ако они немају жицу да препознају играча и разиграју га онда нису за тај посао. На крају, заиста то се и десило, Булси су идуће године отпустили све тренере сем једнога - рекао је Прешић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.