Владимир-Вања Грбић Радујем се сваком доласку у Бањалуку

Увек се јако обрадујем сваком доласку у Бањалуку и Републику Српску, а како бих се и осећао када долазим међу пријатеље, браћу, свој народ.

Ово је истакао легендарни српски одбојкаш Владимир-Вања Грбић, који је изабран за потпредсједника Организационог одбора Избора десет најбољих спортиста Републике Српске у организацији "Гласа Српске". Он је потврдио свој долазак на завршну манифестацију 21. децембра у Банском двору у Бањалуци.

- Изузетна ми је част што сам опет у прилици да дођем у Бањалуку на манифестацију која има такву традицију и да учествујем у њој, односно да будем део свечаности спорта Републике Српске. Почашћен сам позивом из Бањалуке и чињеницом да ћу учествовати у традиционалном избору који организује "Глас Српске" - рекао је Грбић.

* ГЛAС: Овом приликом желимо да Вам честитамо улазак у "Кућу славних", у којој су највећа имена свјетске одбојке. Шта за Вас значи то признање?

ГРБИЋ: У принципу, ако бих рекао да је то признање у рангу Нобелове награде, не бих погрешио, јер заиста то и јесте. То је круна мог досадашњег одбојкашког рада, али и свих одбојкаша моје генерације који су обележили једно време, једну еру, спровели идеју. То је феноменалан циљ приче.

* ГЛAС: Српска одбојка заиста има чиме да се похвали. Какве су Ваше оцјене посљедњих успјеха мушкараца и дјевојака на великим такмичењима?

ГРБИЋ: Посебно ме радује чињеница да је на европским првенствима у обје конкуренције виђена превелика жеља код наших играча и играчица коју сам одувек желео да пренесем на њих и то је највећи добитак у свему овоме, наравно, осим освојених титула. То је чак и битнија чињеница.

* ГЛAС: На првенствима у Aустрији, односно Србији и Италији, био је примјетан велики патриотизам у оба национална тима. Како Ви гледате на то?

ГРБИЋ: Aпсолутно сам убеђен да наши репрезентативци и репрезентативке својим радом, понашањем и професионализмом осећају национални тим као место где могу да искажу припадност својој земљи без преседана. Тако је било и у наше време, када смо ми често били на победничким постољима.

* ГЛAС: Можете ли да упоредите Ваше и садашње вријеме, да ли је исто?

ГРБИЋ: Много је сада другачије. И мислим добро је да је тако. Не би ваљало да је другачије, не би било добро из простог разлога што смо ми имали нешто своје, а садашње генерације имају своје посебности. Када сам улазио у репрезентацију, дошао сам међу формиране репрезентативце Дејана Брђовића, Жарка Петровића, Жељка Танасковића... Они су били лидери, калио сам се уз њих и цела наша генерација. Тада сам осетио жељу да сами искажемо своје нешто посебно и направили смо то што смо направили.

* ГЛAС: То сте успјешно пренијели и на генерацију послије Вас?

ГРБИЋ: Надам се да смо успели у томе. На садашњу генерацију смо пренели нешто од претходне и то је била она жеља коју смо желели да спроведемо у дело, трудили смо се и постигли резултат. Ипак, данашња одбојка је за разлику од оне коју смо ми играли пуно више техничко-тактички спорт у којем до изражаја долази снага.

Србија земља одбојке

* ГЛAС: Једном је за Србију важила "девиза" да је земља шампиона, а сада комотно може да се каже "Србија земља одбојке". Јесте ли поносни на то?

ГРБИЋ: Aпсолутно. То је чињеница. Српска одбојка је у великој експанзији. Надам се да ће и девојке и мушкарци изборити пласман на Олимпијске игре у Лондону и тамо нам поклонити нове радости и медаље.

Портрет

Владимир-Вања Грбић рођен је 14. децембра 1970. године у Клеку, Зрењанин, и један је од најбољих српских одбојкаша свих времена.

Играо је на позицији примача сервиса, а с репрезентацијом је учествовао на неколико свјетских и европских шампионата и Олимпијских игара. Највећи успјех је постигао на ОИ у Сиднеју 2000, на којима је носио заставу СР Југославије на церемонији отварања и када је био један од најбољих одбојкаша селекције која је освојила златну медаљу.

Годину касније био је члан тима који је освојио Европско првенство, а, између осталих, има и олимпијску бронзу и сребро са Свјетског првенства. Био је најбољи спортиста Југославије 1996. и 2000. године.

Његов отац Милош је такође био репрезентативац, члан селекције која је на ЕП у Београду 1975. године освојила бронзу, док је брат Никола дуго био капитен репрезентације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.