Велимир Петковић за "Глас": Куме, имам добру идеју...

Њихово најљепше прољеће и најтужнија јесен њихове земље на измаку, ваљда то само живот може тако уредити. Ово је прича о групи одважних момака који су шокирали Европу и били највећа рукометна прича Старог континента 1991. године. Баш на данашњи дан, предвођени својим тренером Велимиром Петковићем, рукометаши Борца донијели су посљедњи европски трофеј у Бањалуку, Куп ИХФ.

Легенда каже да си у Бањалуци, са људима из града који се дичи Господском улицом и најљепшим алејама, могао о свему причати, осим о рукомету. Ту би, на први слог, испао смијешан, још ако би се у неком од кафића, док збориш, не знајући, нашао близу Мире, Моме, Велимира... добио би пацку за цијели живот. Мудри кажу да је боље саслушати, у овом случају прочитати. У наставку текста један од највећих рукометних умова најрукометнијег града бивше Југославије открива како се ковао посљедњи рукометни трофеј који је дошао у земљу које више нема. Велимир Петковић, најбољи ученик легендарног рукометног визионара Пере Јањића, човјека који је Борац довео на кров Европе, у интервјуу који се чита у једном даху, за "Глас Српске" испричао је једну од најемотивнијих спортских прича града на Врбасу. На данашњи дан, прије 34 године, црвеним тепихом московског Црвеног трга шетали су младићи из Бањалуке несвјесни величине свог подвига и онога што ће им живот донијети послије тога. Њихово прво велико, заједничко славље постало је и посљедње, јер несрећна дешавања на овим просторима нису им дозволила да владају можда и цијелу наредну деценију европским рукометом. Њихов тренер, тада млади стручњак Велимир Петковић, сањао је велике снове, имао сјајне идеје, а за њихово остваривање требао му је само један човјек, његов кум Златан Арнаутовић.

- Данас многу људи покушавају да промијене историју. Човјек се просто запита да ли је био ту... Скоро сам гледао неки подкаст из Бањалуке, слушам и не вјерујем, прекрстио сам се и запитао: "Да ли сам ја био на клупи или су они то водили...". Али, да се вратим на тему, та екипа била је састављена од момака из нашег омладинског погона, из наших школа, а тада је то било најважније у нашем бањалучком, југословенском рукомету... Имали смо страшну организацију. Сви професори основних школа били су добри са нашим старијим играчима и(ли) људима из управе и они су форсирали то по школама. Имали смо велики прилив младих играча у клуб, самим тим велику базу. Међутим, велику заслугу за тај успјех имали су наши играчи који су играли вани и вратили се да нам помогну, Здравко Бели Рађеновић и Златан Арнаутовић, који су нам помогли да преживимо сезону прије тог великог успјеха. Нама су четири играча у сезони 1989/1990 отишла у војску, који су тамо позвани без припреме, без икакве најаве. Бели и Злаја су нас довели до плеј-офа, имали смо шансу да се боримо и за титулу, али добро... - у даху је издекламовао Петковић и поентирао:

- Бели се потом опростио, а Злаја је остао са том младом екипом предвођеном Ацом Кнежевићем, Давором Перићем, Гораном Ступаром, Самиром Незиревићем и осталима... Међутим, напустили су нас Патрик Чавар и Исток Пуц. Опет је остала једна добра осовина, а да није било тих несрећних догађаја, та екипа би владала још дуго година, не само Југом, већ и Европом. Занимљиво је да сам ја Арнаутовића замолио да остане, да нам помогне само у Европи, јер ми је требао, да буде уз Даду Мулабдића и Мустафу Торлу. Мени је Злаја кум и велики пријатељ и успио сам да га наговорим. Он је био оперисао кичму, није тренирао и само смо ишли по кафићима. Пристао је, ипак. Њега ниси могао тренирати, да то тако кажем. Е сад, морам споменути Нијаза Кику Халваџију, нашег бившег голмана, који је, у мом тадашњем стручном штабу, радио са чуварима мреже. Наглашавам да је само он могао радити са Злајом. Знао му је наћи жицу. Кику нико не спомиње нигдје, а он је својим методама, вјежбицама држао Злају. Помињем Злају јер је можда и највише дао за тај наш успјех. Бранио је феноменално. Његово искуство и квалитет су нам помогли да дођемо тако далеко, а то нико није очекивао. То је била сензација у то вријеме - истакао је Петковић.

ГЛАС: Који су били преломни моменти те сезоне?

ПЕТКОВИЋ: Па, послије пораза од седам голова разлике у Есену од Тусем Есена, тадашњег првака Њемачке нико нам није давао шансе у реваншу. Вјеровао сам да можемо и њих избацити. Преносио сам тај оптимизам на играче и дошли смо до тог чувеног финала са ЦСКА из Москве. Ни против првака тадашњег СССР-а нико нам није давао пуно шансе. Ипак, добрим Злајиним одбранама у обје утакмице, сјајном игром Сењанина Маглајлије, Аце Кнежевића, Јанија Чопа, Драшка Пртине, Самира Незиревића, успјели смо да дођемо до пехара у само предвечерје тих ружних дешавања на овим нашим просторима. Са пет разлике добили смо Русе кући у првом мечу финала, али то није била никаква гаранција да ћемо освојити пехар. У Москви смо одиграли феноменално. Иако је у једном моменту било плус четири за ЦСКА, тад је било правило гола у гостима, а ми смо дали више голова на страни, морали су да јуре плус шест. Ипак, Злаја је одбранио неколико лопти, изједначили смо резултат и чак смо могли и побиједити тамо, да смо хтјели. Међутим, ми смо се опустили, јер је већ све било готово. Услиједило је велико славље...

ГЛАС: Са свега 32 године били сте најмлађи тренер у бившој Југославији. Откуд Ви уопште на клупи тако великог клуба?

ПЕТКОВИЋ: Све што знам о рукомету, дугујем Пери Јањићу који ме је наговорио да пређем са фудбала на рукомет. И у фудбалу сам фино гурао, али Перо, који ми је био професор у гимназији, ме је пребацио на рукомет. Послије ме је пребацио у јуниорску екипу, коју је формирао, па ме је увео у први тим, гдје сам играо. Касније, кад се он вратио из Емирата, било је питање ко ће бити његов помоћник. Он је изабрао мене. Тако да сам и ту био уз њега, па кад је селио из Бањалуке за Загреб, питали су га ко би могао да га замијени. Он је одговорио: "Ако хоћете да наставите овако да се ради, онда то може бити само Петко!" Управа је то испоштовала. Гледајте, није било лако, био сам почетник, нисам био врхунски тренер, али сам ваљда имао ту неку жицу да могу да се развијем до тог нивоа. Посветио сам се томе и то ми је постала професија до данас. То је мој живот.

ГЛАС: Дајте нам неку анегдоту са пута до трона.

ПЕТКОВИЋ: Послије реванша финала у Москви и проглашења побједника, отишли смо у хотел. А након тога момци су отишли на Црвени трг. Још увијек је била стража испред Лењиновог маузолеја и сад једно седам, осам тих мојих клинаца је стало испред стражара и дириговали су им смјену. Можете замислити у то вријеме, урадити то, па то ти је била лудост, а не храброст.

ГЛАС: Како је изгледала прослава трофеја? Непланирано сте се, по слијетању у Београд, ту и задржали.

ПЕТКОВИЋ: Чули смо да су људи почели да се скупљају у Бањалуци испред хотела "Босна" у малом парку, да нам направе дочек. Толико смо се томе радовали, међутим, неко је дошао на идеју да нас заустави у Београду па су нас водили у хотел "Палас" на вечеру. Били смо против тога, није нам било до јела, хтјели смо доћи у Бањалуку што прије. Ваљда је неко хтио да се тамо докаже, не знам... Брзински смо вечерали, кренули за Бањалуку и дошли око поноћи, пола 12... Рекли су нам да нас је чекало неколико хиљада људи, али доста их се разишло, али ипак улица од позоришта до испред "Босне" била је пуна. Наш аутобус је једва дошао до позоришта. Малтене су нас изнијели. Био је дочек, коктел. Ушли смо у "Босну", гдје смо мало прославили. Био је феноменалан осјећај за мене и играче, донијели смо европски трофеј у Бањалуку послије 1976. године.

ГЛАС: Можете ли, поготово нашим млађим читаоцима, описати како је Борац тада био организован?

ПЕТКОВИЋ: Борац је био један од најорганизованијих клубова у цијелој Југославији. Када сам отишао у Њемачку, видио сам да је то био ниво који они нису достигли ни до дан-данас у неким сегментима. То је све сјајно код нас функционисало са секретарицом, директором, са људима у Извршном одбору, у којем су били људи од ауторитета и сваки од њих је имао одређена задужења, доносио новац, а не к'о сада. Када сам отишао из Бањалуке, наш клуб је имао седам некретнина. Није то нико украо, ми смо од тога живјели, новац је долазио и од спонзора. Једини смо имали страног спонзора, "Крајс Базел". То је било непојмљиво у оно вријеме. Имали све услове и наше је било само да радимо.

ГЛАС: Нажалост, нисте остварили Ваше снове да дуже вријеме останете заједно, Ваша екипа и Ви.

ПЕТКОВИЋ: Мјесец дана прије финала добио сам понуду Штутгарта и пристао сам да пређем. Међутим, из клуба нису хтјели чути за то, Злаја, који је постао спортски директор и генерални директор Момо Голић, који је био мој најбољи пријатељ, рекли су: "Нема говора да идеш сада, екипа је надошла..." Међутим, осјећало се да долази нешто...

ГЛАС: Екипа се распала?

ПЕТКОВИЋ: Да, екипа се распала због догађаја који су услиједили сљедећих неколико мјесеци. Почело је тешко вријеме за клуб и то траје до данас. Нисмо се успјели стабилизовати, јер многи људи који су долазили касније имали су своје личне интересе. Гледајте, просјек година те екипе, укључујући и Арнаутовића, који је био моје годиште (1956) био је 21. Да није било тих несрећних догађаја који су услиједили сљедећих неколико мјесеци та екипа би владала још дуго година европским рукометом.

Сјећање

ГЛАС: Колико често се сјетите великог успјеха који сте направили те 1991. године?

ПЕТКОВИЋ: Искрено, све мање и мање...Толико је обавеза, толико вријеме брзо лети. Смјењују се догађаји, и лијепи и ружни, па овако кад ме неко назове, кад ме неко подсјети онда да. То су ствари које остају за читав живот, али вријеме толико брзо пролази да немате времена о томе мислити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.