Велика награда Белгије: Трка над тркама

Тачно тринаест година чини разлику између најстрашније и најљепше стазе на свијету, и то захваљујући готово искључиво Џекију Стјуарту, фантастичном троструком свјетском шампиону и особи којој живот дугују све потоње генерације возача.

Од 1925. године, када је на славној стази одржан први Гран при, преко 1950. када се Спа нашла међу само седам стаза на којима се возила прва сезона Формуле 1, па до коначног краја 1970. године, четрнаест километара који су у облику троугла повезивали Спа, Малмеди и Ставелот чинили су најопаснији круг у календару.

И било би тако још бар неко вријеме, да Џеки Стјуарт по киши 1966. године на сопственој кожи није схватио да стара стаза више не може да се носи са све бржим аутомобилима. У то вријеме, главну улогу није играо моћни О Руж, најомиљенија кривина данашње генерације тркача, већ злогласни Маста кинк, једина шикана на предугачком и пребрзом Маста правцу који је повезивао Малмеди и Ставелот, гдје се од возача очекивало да по једним трзајем улијево па удесно прозује између зграда које су се налазиле тик до стазе. Те године, Џеки је трку завршио у подруму зграде на спољашњој страни шикане, у наопачке изврнутом БРМ-у из којег је цурило гориво, уз неколико сломљених ребара и смрскану кључну кост. Тридесетак минута касније, уз помоћ Грејема Хила и Боба Бондуранта, који су и сами излетјели код Маста Кинка, Стјуарт је напокон извучен испод смрсканог аутомобила и његова борба са злогласном стазом могла је да почне.

Прво је, као вођа Удружења возача, из безбједносних разлога издејствовао отказивање трке 1969. године, а иако је годину касније стаза опасана заштитним баријерама, Џеки је ипак однео коначну побједу и после 1970. године Формула 1 је, чинило се заувијек, напустила стазу на којој је само током 60-их изгубљено десет људских живота. Многи су се љутили на Стјуарта, укључујући и један број возача, јер Спа је била најбржа и најузбудљивија стаза на свијету, али Шкотланђанин је био сигуран да је учинио праву ствар. Није имао појма колико је био у праву.

Седамдесетих година трке су се возиле у Фламанском делу Белгије, на изразито непопуларном Золдеру, и мада је Арденска љепотица 1979. године скраћена и модернизована, дјеловало је да је повјерење Формуле 1 заувијек изгубљено. Ипак, што због трагичне смрти Жила Вилнева на тренингу за трку 1982. године, што због традиционалног трвења Фламанаца и Валонаца, Велика награда Белгије се прије тачно тридесет година ипак вратила у Валонију, на нову стазу Спа Франкоршампс.

Иако је од оригиналних четрнаест километара остало само седам, иако смо изгубили цио Маста правац, укључујући и злогласни Маста кинк, неким чудом је нова стаза задржала шмек оригиналне писте али уз значајно већу безбједност, учинивши је инстант хитом за све возаче који су њом продефиловали у претходне три деценије. Умјесто тркања кроз градове, поред кућа, дрвећа и телеграфских стубова, добили смо модерну стазу, са свим неопходним безбједносним мјерама, али и даље магично лијепу, брзу и узбудљиву као ни једна друга. Популарност данашње Спа и међу возачима и међу навијачима више не може да угрози ни једна друга стаза у календару, и за све фантастичне моменте у којима смо у претходне три деценије уживали у вјештинама Проста, Сене, Менсела, Шумија, Мике, Хила, Кимија, Хамилтона и свих других, можемо рећи само једно велико: Хвала Џеки!

Интернет је препун прича о великим двобојима, неки пут и тробојима или чак четворобојима које смо могли да гледамо у посљедњих тридесет година, али најљепше од свега је да Спа своју легенду тка и даље, па свака нова трка има потенцијал да постане нови класик. А шанса да се то догоди баш ове године, овог викенда, уопште није мала.

Не само да су јучерање кишно-суве-кишне квалификације лијепо измјешале стартни поредак, и не само зато што се промјенљиво вријеме очекује и данас, већ можда понајвише зато што претходне двије трке у Арденима према стандардима на које смо навикли ипак нису биле такве, сва је прилика да ћемо данас уживати у врхунској представи.

Послије Хунгароринга, у лов за свјетским шампионом се укључио и Хамилтон у Мерцедесу који дјелује као да је напокон спреман да постане прави изазивач, па ћемо до краја сезоне гледати фантастичну битку четворице најбољих возача ове генерације, у четири веома различита аутомобила.

За Фетелове противнике управо двије наредне трке могу бити одлучујуће, будући да Ред Бул традиционално не пролази нарочито добро ни на Спа ни у Монци. Међутим, за разлику од претходних година, дјелује као да су у Ред Булу схватили да у Белгији побједу доносе ултра брзи први и трећи сектор стазе, мјеста гдје је могуће претицање, а не кривудави средњи дио, гдје је аустријски тим обично тражио своју шансу кроз веће задње крило и боље пријањање. Ове године, Фетел је подесио аутомобил тако да је на слободним тренинзима био најбржи на равном дијелу стазе, и биће веома занимљиво видјети како ће то изгледати на самој трци.

Уз Хамилтона, који креће као први четврти пут заредом ове сезоне, без шанси нису ни Алонсо, који додуше никад није побједио на Спа (али на стази на којој је све могуће традиција вреди веома мало), а ни Кими који од актуелних возача има највише побједа са стартних позиција испод петог мјеста.

Моменат у којем киша почиње или престаје, или можда чак поново почиње и/или поново престаје током 120 минута између 14 и 16 часова, одредиће да ли шансу имају и они који иначе не могу ни да сањају о побједничком постољу (нпр. Мекларен ове сезоне). Најљепше од свега је што ни све метеоролошке службе овог свијета чак ни у овом моменту не умијеју да нам кажу какво ће вријеме бити.

Четири сушне недјеље без Формуле 1 су за нама, али у другој половини сезоне неће бити паузе дуже од двије недеље. Остаје нам само да вежемо појасеве и уживамо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.