У сусрет документарном серијалу о Рукометном клубу Борац: Били су рукометни анђели

БАЊАЛУКА - Као да се снио лијеп сан: били смо добри ђаци и послушна дјеца која су, "школским задатком" одређена децембарске зиме те 1961. године, да почисте снијег са стадиона спортских игара, тамо код пруге која је водила од станице Град до предграђа, а касније на разне стране свијета.

Бањалуку оковао и лед и снијег, али велики рукометни догађај, финале Купа Југославије Борац - Загреб, морао је да се одржи. На стадион смо стигли рано ујутру и одмах прионули на посао. Наш наставник фискултуре Кадир Капетановић, баш те године дошао на службу у Основну школу "Касим Хаџић", каже нам очински: "Ваш разред је најбољи у рукомету и зато сте награђени да помогнете да се очисти снијег са игралишта, а за награду ћете гледати рукометно финале".

Умијеће скупљања снијега у велику грудву, од које смо на Мејдану правили Сњешка Бијелића, сада смо користили да се снијег што прије "дигне" са терена. Не осјећамо ни зиму ни хладноћу. Већина нас сад је и први пут видјела "храм спорта", како се говорило за стадион спортских игара. Када смо завршили посао, дошли су старији људи и кречом, уз помоћ "штапа и канапа", обиљежили игралиште.

С нашим наставником Кадиром у друштву прилази нам висок човјек као оријаш: препознали смо га, јер смо његову фотографију већ видјели у "Малим новинама". Срдачно се рукује са свима. Био је то Петар Перо Перовић, већ легендарни играч Борца, репрезентативац Југославије, заједно су ту још Јеролим Јерко Караџа и Владимир Владо Јовић, читао сам о њима репортажу у "Политици", новинама које су редовно, уз "Борбу", долазиле у кућу.

Онда је утакмица почела, на стадион се слило готово 4.000 људи. Загреб је дочекан са респектом као квалитетна екипа, у којој су играли играчи Џери, Круција, Декарис, Шпољарић... Резултат се ломио, али у другом полувремену Борац се разиграо, бравура за бравуром, на крају убједљивих 14:9 за Бањалучане.

Тако је дефинитивно рођена "златна генерација" рукометаша Борца која је била бањалучки спортски лучоноша. Нашли су мјесто у спортској историји: Владимир Јовић, Милорад Кекеровић, Мима Станивуковић, Петар Чивић, Буба Станивуковић, Анте Фригановић, Јеролим Караџа, Јосип Рачки, Зоран Прохаска, Јово Керкез, Фрањо Безродник, Хамдија Сарачевић, Бартол Родин... Тренер им је био Војо Мисављевић, технички директор Сејман Ибрахимбеговић, а предсједник Марко Аничић.

Они су, у ствари, били спортски ембрион из којег ће касније настати Борчев свјетски тим, екипа олимпијских побједника, свјетских и европских шампиона. С њима је у Борцу започела ера "спорта и културе, спорта и памети" јер су били примјер у свему. Буба и Мима Станивуковић, те Јеролим Караџа су љекари, Петар Сивић и Владо Јовић дипломирани инжењери, Анте Фригановић професор... Путујући међу првима, не само Бањалучанима, већ Југословенима, у иностранство, они су одређивали и "модни тренд" у граду, а онако наочити били су равни холивудским љепотанима. Када су они стизали у Београд, Загреб и Сарајево, њихове другарице, госпође и даме, пуниле су Ташмајдан, Шалату и "игралиште на ФИС-у", хвала богу, не само због рукомета.

Тако је и исплетена златна бањалучка рукометна нит која траје све до данашњег дана... 55 година касније ево нас у Дугом Селу, надомак Загреба, у мотелу "Антуновић" чекају нас Владимир Јовић и Јерко Караџа. Срдачан сусрет, започиње прича о Бањалуци, Борцу и рукомету, онако необавезно, али сви би да што више испричају, али и питају... Касније, ту у близини, гдје је на једном, некада сеоском имању лијепо уређења брвнара у којој данас живи Јерко и супруга му Илда, пред ТВ камерама, за серијал у настајању "Били су рукометни анђели", прича је имала и обавезни и необавезни ток.

Прво Караџа...

... Бањалука је тих 50-их година прошлог вијека била заиста прелијеп градић, имала је негдје 30.000 житеља. Младићи из највише три бањалучке улице окупили су се око кошарке, послије око рукомета и тако је започела Борчева прича која је, сами знате, гдје све касније стигла. Нас је носила младост, љубав према спорту, према свом граду, невиђени ентузијазам - мало смо материјално имали, а срцем и душом много смо хтјели. Борац за нас није био само спортски клуб, већ друга кућа, или смо учили и читали књиге, или смо били на терену од шљаке код старе пруге... Колико је то било чврсто пријатељство, на граници братства, један другом били смо кумови, касније и дјеци, нераздвојни и у терену и у клубу и у приватном животу. Моји највећи пријатељи за цијели живот били су Владимир Јовић и Перо Перовић, али ништа мање драги нису били ни они који су за Борац заједно са нама играли.

... Кључна утакмица у нашем спортском развоју била је финале Купа Југославије 1957. године. Тада смо, у Бањалуци, на Дан Републике, на препуном стадиону, гдје је дословно висио човјек на човјеку побиједили фаворизовани Жељезничар из Београда, а наш капитен Перо Перовић подигао побједнички пехар. Од те утакмице стално смо ишли стазом успона, чак и онда када смо се наредне године уз посљедње двије утакмице, обје играли у гостима, у Лесковцу и Београду добили, што је био сензационални успјех, тако спасили испадања. И тада смо напредовали, јер смо ојачали, стекли велико искуство. Наредне године убједљиво смо, са само једним поразом и то у посљедњем колу када се све знало, били шампиони Југославије и први пут 1959. године играли у Купу шампиона Европе против прашке Дукле, тада најбоље екипе на свијету. Изгубили смо, јер се играла само једна утакмица, и то у Прагу, али смо се представили рукометној Европи као прави клуб и изузетно квалитетан тим.

... Вријеме је то и када постајемо репрезентативци Југославије. Први је државни дрес обукао Владимир Јовић, он је у историји Бањалуке први спортиста који је постао репрезентативац. Послије смо се редали ја, Перо Перовић, Бартол Родин, Мима Станивуковић... У једном тренутку, мислим да је то било против Мађарске у Будимпешти, у репрезентацији играло је чак шест играча Борца, до тада незабиљежен случај у репрезентативном рукомету у свијету.

... Велику афирмацију Борцу доносиле су турнеје у иностранству, јер тада су били веома ријетки они који су уопште могли путовати у иностранство. Знам када смо били у Француској, примио нас је градоначелник Париза, рекао нам је да Французи знају да је Борац велики спортски тим састављен од репрезентативаца и рукометних асова. Многи су до тада Париз једино могли да виде на фотографијама или филмовима. Када смо се вратили у Бањалуку, готово смо били дужни да сатима на корзу или у башти старог хотела "Палас" причамо нашим навијачима о Граду свјетлости, Тријумфалној капији, Ајфеловом торњу, Лувру, Сени и свим другим чудима тог прелијепог града. Није нам то падало тешко, јер наши навијачи и цијела Бањалука живјела је с Борцем и то је било једно невјероватно јединство које је, и кроз касније генерације Борац издизало на спортски пиједестал и донијело му бројне екипне и појединачне велике трофеје.

... Послије мене, Борац је имао такође свјетског пивотмена, по животом опредјељењу био је доктор као и ја - Небојша Поповић. Тако се и наставила та нит изузетно успјешних играча "на линији", које је имао Борац. Чујем да ме и данас, они старији, памте по "шраубама" и летовима кроз шест метара. Ми смо то уигравали, пошто смо стално били и договарали, све се то одигравало у терену, за моје бравуре заслужан је био Мима Станивуковић, односно Бартол Родин и Миро Бјелић који су играли крила. Лопте су до мене стизале муњевито, а ја сам и инстинктивно, а и договорно знао шта ми је чинити и то су били увијек ефектни потези.

Потом Владимир Јовић...

... Данас често размишљам, понешто и записујем у виду мемоара, о Борцу, о Бањалуци, о Мартићевој - Господској улици тог времена. Чини ми се у тренутку да се све то око Борца морало догодити. Младост има чудну енергију, а ми смо своју усмјерили ка школи и ка спорту. Из једног таквог јединства просто се морало догодити нешто велико, а то велико било је Борац. Ако је тада, а мислим да јесте, дубоко посијано рукометно сјеме, из њега ће касније изнићи све оно колосално везано за Борац: више се и не зна колико пута првак и освајач Купа Југославије, двије европске титуле, шест златних олимпијских медаља, бројна европска и свјетска одличја. Имао сам срећу да сам био, није нескромно да кажем, један од стубова оне прве златне генерације. Дочекао сам и другу, јер већ 60-их година Бјелић, Голић, мали Кекеровић, касније Каралић, Поповић... стизали су до првог тима, а они ће бити окосница, јасно уз све друге играче те генерације, оне екипе која је постала првак Европе. Ту младост упознао сам изблиза, када су још били играчи, и њих је носио исти занос и ентузијазам као ону моју.

... Кажу да сам припадао самом врху европских и свјетских голмана свог времена, и да је од мене почела ера великих голмана Борца: Арсланагић, Арнаутовић, Велић... Уколико ми је дозвољено, и о тој ери рукометних голмана могу да кажем... највећи голман којег је свијет икада видио био је Абас Арсланагић. Он је у одбрани рукометних голмана унио нешто ново, на граници генијалности да је сјајним постављањем, затим одбраном такозване "лепезе", из темеља измијенио дотадашњу филозофију голманских одбрана. Част свима, али са Арсланагићем се нико не може поредити. У моје вријеме доминирали су голмани "летачи", који су изводили сјајне параде, то је одушевљавало гледаоце, посебно је велики парадер био Милорад Кекеровић, у пару са мном био у Борцу, али оно што је увео Арсланагић, то је, већ сам рекао, и суштински и филозофски измијенило улогу голмана.

... Када бих могао да бирам најбољу утакмицу у дресу Борца, није то била ниједна од оних наших великих утакмица када смо освајали трофеје. Мислим да сам најбоље бранио у првој Борчевој утакмици у Купу шампиона, против Дукле у Прагу, без обзира на то што смо поражени 19:31. Не кажем да смо ми тада били и равни, а поготово бољи, од прашке Дукле, она је те године била првак Европе, али многе околности нам нису ишле на руку. До тада се рукомет играо на отвореним теренима, и ми смо се тако припремали за наш деби у Купу шампиона Европе. Био је зимски период, трчали смо кроз дубоки снијег на брду Старчевица и тако стицали кондицију. Бањалука, чини ми се и цијела Југославија, није имала ни једне једине спортске дворане. Чак и оне репрезентативне утакмице које су игране у затвореном простору одигравале су се на сајмишту у Београду и Загребу гдје су се монтирале трибине. Путујући дуго возом до Прага, били смо и уморни, а чекало нас је и велико изненађење. Сусрет је одигран у огромној војној дворани која је била не загријана, већ прегријана, на граници кључања. Домаћин се ту припремао. Првих десет минута једва смо дисали, а не играли, а противник нам свјетска екипа. Мене је "кренуло" као никад до тада, чешка штампа послије утакмице похвално је писала о Борцу, а за мене су рекли да никада до тада нису видјели једног голмана да тако сјајно чува своју мрежу. Тај чланак из "Руде право" чувам и данас, налази се дијелом и у монографији Борца објављеној 1985. године.

... Враћајући се у сјећањима на Бањалуку из 50-их и 60-их година, не могу а да не поменем бројне чувене Бањалучане који су били наши велики фанови: Фрањо Јајчевић, Симо Бајић, Сека Маслеша (сестра револуционара Веселина Маслеше), Владимир Ћетковић, Димитрије Мито Бањац, Андрија Микеш, Душан Мутић, Љубо Клиндић, Љубомир Јурела, Славко Пиштољић, Тошо Папић, Јовица Цвијетић, Хамдија Кадунић, Младен Марчетић... Гледајући данашње рукометне утакмице на телевизији, које често пратим, и неко чудно навијање, звиждуци и увреде гостима, затим урлање као подршка домаћину, опет се сјетим оног времена из 50-их и 60-их година. На нашим утакмицама, ко год би извео бравуру или ефектан било какав потез, лет, одбрану, шут, гол, публика је награђивала аплаузом, био гостујући или домаћи играч. Тако је било у Бањалуци, али и у Скопљу, Загребу, Београду, Панчеву, Сарајеву... поштовало се и цијенило спортско мајсторство. Нисам сигуран да тога данас више уопште има. Али, истовремено, морам рећи и свој лични став када је ријеч о времену некада и сада, ништа не треба да се пореди, било је како је било, а јесте како јесте, неко ће једног дана и о једном и о другом изрећи мишљење по мјери и људској и божијој правди.

... Мало данас знам шта се дешава у Борцу, давно сам отишао из Бањалуке, али ме весели свака лијепа вијест која стиже о мом вољеном клубу. Борац је био и остао спортско и друштвено чудо. Погледао сам и календар ове генерације из 2015. године, на којима су фотографије ових сјајно грађених младића, изгледа сјајно, знам да је то свјетски тренд, драго ми је да га и Борац прати. Ма гдје да сам био и ма шта да сам у животу радио, Борац је за мене остао један једини и тако ће бити до мог судњег дана.

Ноћ је већ освајала Дуго Село када смо кренули пут Бањалуке. Испред дома Караџа дуго смо се поздрављали, јер је остала још која порука да се пренесе и поздрав да се упути. Једноставно, они - Караџа, Јовић, Перовић, Родин... били су рукометни анђели, који су писали рукометне бајке, послије ће истим наумом стићи Каралић, браћа Голић, Арсланагић, Поповић све до Рађеновића, онда Пуц, Смајлагић, Сарачевић...; па Кнежевић, Ступар, Небојша Голић..., данас, на самом крају 2015. године, на оном помињаном Лупиновом календару доминирају Срђан Тривунџа, Ратко Николић, Бранислав Обрадовић, Стефан Јанковић... Све се, ипак, догађа у своје вријеме: вјечан је само - Борац!

Или, како оно пјевају "вултуреси"... "све док Врбас Бањалуком тече, Борац живјеће"...

Бањалука не заборавља асове

Уз поклоне Владе Републике Српске, односно Министарства породице, омладине и спорта, града Бањалуке и Рукометног клуба Борац, Јеролиму Јерку Караџи и Владимиру Влади Јовићу пренесена је и порука градоначелника Слободана Гаврановића који их је позвао да буду гости града.

- Оно што су Караџа и Јовић, и укупно њихова генерација, учинили за афирмацију Борца и Бањалуке, град никада не смије да заборави, а пред таквим спортистима, људима и стручњацима свако треба да се поклони - поручио је Гаврановић.

У свему поштовани

Караџа и Јовић одавно су пензионери, на прагу 80-их година. Уз мајсторије на рукометном терену, у дресовима Борца и некадашње Југославије, завршили су факултете: Караџа је био чувени доктор медицине, а Јовић познати дипломирани инжењер агрономије.

Дуга листа поздрава

Када смо стигли у посјету Караџи и Јовићу, дуго смо им помињали имена свих оних који су им упутили најсрдачније поздраве. На растанку њих двојица имали су такође дугу листу да узврате поздраве, уз помињање Мире Бјелића, Милорада Каралића, Миле-Шуме Кекеровића, Николе Браце Павлишина... који су уз њих започињали своју спортску каријеру. Многи од њихових саиграча одавно нису међу живима.

Серијал у припреми

Разговор са Караџом и Јовићем снимљен је за документарни серијал у настајању под радним насловом "Били су рукометни анђели" аутора Томе Марића и његовог сарадника и сниматеља Раде Мићевића, иначе, некадашњег рукометног голмана. Повод је 40 година откако је Борац постао шампион Европе, 25 година од освајања Купа ЕХФ, а Борчево трајање заокружује се са 66 година.

Рекордер

Караџа је рекордер по броју појављивања на листи Избора десет најбољих спортиста Босанске Крајине, а у периоду од 1956. до 1969. године чак десет пута нашао се на листи најбољих. Чак пет пута био је најбољи, од тога четири пута узастопно, што ће сигурно још дуго бити недостижан рекорд. Два пута био је други, а по једном трећи, четврти и седми. Јовић се два пута нашао међу десет најбољих и оба пута заузео је четврто мјесто, а то се десило 1957. и 1961. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.