Светлана Цеца Китић: Играла бих рукомет и на другој планети

Била је и остала икона женског рукомета, истинска рукометна краљица, љепотица без мане и страха, коју су фанови недавно промовисали у најбољу свих времена.

Светлана Цеца Китић у седамдесетим је била најуспјешнија јуниорка планете, у осамдесетим и најбоља сениорка, а ове године је, у анкети IHF-а добила и трећу круну, овог пута у трајно власништво.

- Често кажем својима да је ових дана лепо бити Цеца Китић. Пролазим улицом и чујем аплаузе. Људи ме заустављају и честитају, добацују: "Браво Цецо". Осећај је предиван. Заиста сам поносна. Признање годи и оно је нешто најлепше што се спортисти може догодити. Боље од овог нема. Једино да се рукомет почне играти на некој другој планети. Aли, и тамо бих га играла, са истим жаром и жељом. Живот сам посветила рукомету, много сам му дала и много га волим, а лепо је знати и да ме народ није заборавио - рекла је у разговору за "Глас Српске" Светлана Китић.

* ГЛAС: Освојили сте прегршт медаља са репрезентацијом, клупских трофеја, индивидуалних признања. Је ли Вам, када је рукомет у питању, остао неки недосањани сан?

КИТИЋ: Не могу да будем незадовољна оствареним, али бих истакла чињеницу да у сениорској конкуренцији никада нисам победила Рускиње. Оне су увек биле "за длаку" испред. Остаје жал због тога, иако бисмо их можда и добиле на Олимпијским играма 1992. године у Барселони. Имале смо добру екипу, међутим, политика је умешала прсте тако да нисмо ни наступиле.

* ГЛAС: Може ли се данашњи рукомет поредити са игром из Вашег времена?

КИТИЋ: Тешко је повући паралеле између та два периода. Мислим да би "стари" рукомет победио. Све је у оно време било боље. Живело се боље, спортисти су боље схватали оно што раде, било је више стручњака, више људи у клубовима... Данас не видим ниједну компоненту рукомета која би била боља од оног из мог времена.

* ГЛAС: Шта недостаје домаћем рукомету да би и овај регион "ухватио" корак са Европом?

КИТИЋ: Пре свега, проблем је у све мањем интересовању за ову игру. Упорно тврдим да имамо талената, али треба да радимо са њима. Не знам каква је ситуацију у БиХ, но, у Србији све мање клинаца тренира рукомет. Одбојка, тенис и кошарка су преузели примат. Све је мање добро организованих клубова, а више оних који таворе. Тешко је играчицама обезбедити оптималне услове за рад, недостаје нам и више стручњака, финансијски моменат је лош, па зато и не чуди да многи таленти врло млади напуштају земљу.

* ГЛAС: Заштитни сте знак и директор ЖРК Раднички. Шта Вас је натјерало да обновите рад клуба?

КИТИЋ: Мој вечити мотив је љубав. Она ми даје инспирацију и тера ме да гурам напред. Раднички је моја друга кућа. Кад уђем у клупске просторије, изађем на терен, осећам се као свој на своме. Та неизмерна љубав ме вратила и она ми даје смисао живота. Вратила сам се и из ината, спремна да људима покажем да се са мало пара, а са пуно љубави и правим људима, може постићи много.

* ГЛAС: Клуб се вратио у Прву лигу, а сада слиједе нова искушења у елити. Шта очекивати од нове сезоне?

КИТИЋ: Поред великих потешкоћа и хроничне беспарице, успели смо да доведемо два млада тренера, Весну Бојковић и Ивану Тасић. Окупили смо млади тим људи око нас у маркетингу и менаџменту. Напустиле су нас само двије рукометашице, имамо најперспективнију и најталентованију екипу у Србији. Надам се да, уз мало среће, можемо бити пети и изборити наступ на међународној сцени.

* ГЛAС: Пратили сте репрезентацију Србије кроз квалификације за Европско првенство. Колико национални тим може на континенталној смотри?

КИТИЋ: Волела бих да грешим, али мислим да не можемо далеко догурати. Сви знају колико волим национални тим, међутим, много каскамо за најбољим. И квалификације смо једва прошли. Волела бих да на шампионату направимо корак даље. Но, наш највећи проблем је што све зависи од Aндрее Лекић. Она је врхунска играчица, а ми екипу не смијемо градити само на једној рукометашици. Требају нам три или четири играчице таквог или сличног калибра да распореде терет јер Aндреа не може сама.

* ГЛAС: Најавили сте да бисте радо одиграли опроштајни меч у српском дресу?

КИТИЋ: То сам рекла мало у шали, мало у збиљи, али из нашег Савеза сам врло брзо добила обећање да ће уприличити једну утакмицу на којој бих заиграла. Наступала сам за Југославију, а желела бих да се опростим у дресу Србије. Бићу веома поносна када се и то деси.

Политика

* ГЛAС: Имали сте "излет" ван спорта, пошто сте били посланик у парламенту Србије?

КИТИЋ: Вероватно бих се кајала да се нисам опробала и у политици. Мислила сам да могу нешто да урадим за спорт, породицу и заштиту људских права. Но, брзо се показало да то није место где бих ја на свој начин могла да решавам ствари. Пуно је приче и празног хода, а ја сам више оперативац. Желим да нешто урадим и да се одмах виде резултати. У политици то не пије воде. Зато сам и одустала и вратила се својој љубави, рукомету.

* ГЛAС: Поред ореола најбоље, пратио Вас је и епитет једне од најљепших рукометашица. Колико Вам је то помогло, односно одмогло у каријери?

КИТИЋ: Сигурно да ми на паркету уопште није помогло. Када играм, уздала сам се само у себе и своју разорну десницу. С друге стране, као и свакој жени, годило ми је да ме прати епитет лепе жене. Ми то волимо да чујемо. Још кад су ми говорили да сам и лепа и паметна, а још плавуша, не можете ни да замислите колико ми је то пријало.

Трофеји

Наступајући за Раднички и репрезентацију Југославије, Светлана Китић је освојила прегршт одличја. Са клубом је освојила Куп европских првака и IHF куп. Са националним тимом има олимпијско злато (Лос Aнђелес 1984) и сребро (Москва 1980), те бронзу са Свјетског првенства у Мађарској. Године 1977. проглашена је за најбољу младу играчицу свијета, а 1988. за најбољу рукометашицу. У анкети на сајту Свјетске рукометне федерације IHF Светлана Китић је убједљиво, са чак 84,1 одсто гласова, проглашена за најбољу рукометашицу свих времена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.