Станиша Мандић, члан Муре и “златни орлић” са Новог Зеланда: Црну Гору изабрао из револта

ЦЕЉЕ - “Златни орлић” са Новог Зеланда Станиша Мандић скрасио се у Мури, гдје је стигао прије годину и по те стигао до титуле шампиона Словеније.

Повреда метатарзалне кости прошле сезоне онемогућила га је да заблиста у најбољем свјетлу, баш онако како је то учинио када је прије шест година цијели фудбалски свијет сазнао за његово име. Био је члан најсјајније У20 селекције Србије, која је постала шампион свијета тријумфом над Бразилом у финалу са 2:1 и постигао први гол на том мечу. Успомене не блиједе ни пет година од највећег успјеха у каријери.

- Увек се лепо сетити свега тога, јер је то било једно прелепо искуство које смо прошли заједно. Били смо као један, а да није било тако, не бисмо дошли до резултата. Сви момци су били сјајни, нису били завидни, само смо играли фудбал и на крају освојили трофеј - рекао је Мандић.

Селектор Вељко Пауновић одлично је уклопио екипу која је стартовала поразом од Уругваја, затим добила Мали и Мексико у групи, а онда у осмини финала избацила Мађарску након продужетка. САД су пале након пенала, Мали послије продужетка, баш као и Бразил.

- Атмосфера нас је водила до циља. Вељко је доносио енергију и опходио се према нама на феноменалан начин, а ми смо више играли за њега него за нас и давали све од себе на терену. Ипак, то је био један посебан моменат за све нас током целог првенства и на крају се исплатило. Финале са Бразилом је нешто што се једном дешава у каријери. Када сам постигао први гол, имао сам неки неописиво феноменалан осјећај. Радујем се сваком голу на тренингу, а камоли у финалу СП, које је било финале из снова. У том тренутку једина мисао у глави била ми је када ће крај да подигнемо пехар. Примили смо гол брзо након тога, али срећом Немања Максимовић нам је донио побједу пред сами крај - истакао је Мандић.

За разлику од саиграча није направио искорак у сениорску репрезентацију па је прихватио позив Црне Горе да наступа за њу, јер је рођен у Херцег Новом.

- Остао је жал што нисам ишао у корак са осталим члановима своје генерације, јер сам био везан пет година за екипу. Стицајем околности то се промијенило. Играо сам док је Вељко био селектор, а позив новог нисам добио па ми је било криво, јер знам да сам био поштен према свему што сам радио. То ми се није вратило и одлучио сам како сам одлучио - нагласио је Мандић.

Када је постао шампион свијета, био је члан Чукаричког, из којег је прешао у норвешки Согндал, а прије доласка у Муру наступао је за Зрињски.

- Норвешки фудбал се разлику од оног какав се игра на нашим теренима. Доста је тврд, са дугим лоптама и све све своди на физичке карактеристике фудбалера. Има неколико клубова који мало играју на начин као што се игра код нас - казао је Мандић.

Очекивања

Мандић се нада да ће у наредној сезони доћи до изражаја.

- Када сам стигао у Муру, случајно се десила та повреда која ме спутала да играм како знам, али сада сам се вратио након осам и по мјесеци, што ми је тешко пало, у пуном сам тренингу. Стање у клубу је добро, играчи су феноменални, поштено раде и ово би требало да буде моја сезона - рекао је Мандић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.