Сергеј Бубка: Сањао сам да будем фудбалер

Као дјечак, играо сам кошарку, волио пливање, сањао да постанем славан фудбалер, трчао чак 10.2 секунде на 100 метара, а занимљиво је да нисам ни знао за скок с мотком.

Ово је за "Глас Српске" истакао легендарни Сергеј Бубка (47), украјински атлетичар, скакач с мотком, вишеструки свјетски и европски шампион и још актуелни рекордер у овој дисциплини. Он је боравио у Сарајеву на прослави 100 година модерне атлетике у БиХ. Он је дошао у својству потпредсједника Свјетске атлетске федерације (IAAF), члана Међународног олимпијског комитета (МОК) и предсједника Олимпијског комитета Украјине.

* ГЛAС: Откуд онда у атлетици, ако сте маштали да играте фудбал?

БУБКA: Мој најбољи друг ме је препоручио тренеру који ме је тада вратио у атлетику. Рекао је: има времена тек му је 10 година. Упорност се исплатила и тако је све кренуло. Девет година касније сам постао свјетски шампион иако, морам признати да то није било у плану, тренер је темпирао форму да то буде једну годину касније.

* ГЛAС: Сјећате ли се првих успјеха и титула?

БУБКA: То су најљепша сјећања, увијек се радо враћам у прошлост. Чак 35 пута сам оборио свјетски рекорд, први успјех направио сам као седамнаестогодишњак на јуниорском Свјетском првенству освојивши седмо мјесто, а у свјетску елиту закорачио сам на СП у Хелсинкију 1983. године освојивши златну медаљу скоком 5,70 центиметара.

* ГЛAС: Сарајево је олимпијски град, како се осјећате у њему?

БУБКA: Велико је задовољство бити у БиХ која ових дана слави велики јубилеј што довољно говори о томе колико богату спортску историју има ово подручје. Посебно сам срећан што сам посјетио музеј ЗОИ 84, који је отворио Хуан Aнтонио Самаран, човјек којем сам се дивио и сада га сматрам херојем.

* ГЛAС: Та 1984. година је била изузетно значајна за Вашу каријеру?

БУБКA: Та година, када је Сарајево организовало ЗОИ, за мене је остала као најболнија и најнепријатнија у каријери. Спремао сам се за Игре у Лос Aнђелесу, имао сам двадесет година, био сам у форми, осам пута обарао свјетски рекорд и вјеровао да ми нико ништа не може. Aли, несрећна политичка одлука да се бојкотују Олимпијске игре спријечила ме је да будем учесник највеће свјетске спортске смотре. Ја сам Украјинац, а Украјина је тада била у саставу СССР-а. Био сам тужан, мислио сам да се таква прилика указује само једном, ријетко два пута, а ја сам ту част имао четири године касније у Сеулу гдје сам побиједио, потом 1992, 1996. и 2000. године када сам се повукао са сцене, али никада отишао из спорта.

* ГЛAС: Јесте ли задовољни својом спортском каријером, има ли нешто за чим жалите?

БУБКA: Остварио сам много, али, никада нисам нити ћу умањити заслуге мог тренера. То је прво што споменем када се враћам на почетак каријере. Огроман је његов допринос, а колико га цијеним и колико му то признајем је да смо цијели мој спортски вијек заједно али и дан данас. Веома је важно да ученик престигне учитеља и ми смо обојица пресрећни да је то случај код нас. Он је мени други отац, остао сам уз њега. Помогао сам му да отвори Центар за таленте, али и квалитетан рад са тренерима и то доста успјешно функционише. Жалим за Играма у Лос Aнђелесу.

* ГЛAС: Није било лако током каријере?

БУБКA: Често вратим филм. Школа почиње од осам часова, ја устајем два сата раније, трчим, стижем у школу, по завршетку ручам испишем задаћу и опет на трчање. Са свега 15 година напустио сам родитељски дом, сам кувао, облачио се, пребацивао градским превозом, али имао и много боље услове за тренирање. Није било лако, међутим, дјечачки сан је остварен и морам бити пресрећан јер сав труд и одрицање нису били узалудни.

* ГЛAС: Каква је будућност атлетике, пошто у посљедње вријеме често чујемо за неке допинг афере?

БУБКA: Постоји такмичење између различитих спортова, ко ће побиједити, фудбал, атлетика, пливање. Aли, атлетика је спорт број један Олимпијских игара и мора да се настави развијати, улагати у њу. Интерес спонзора, медија је велики и то треба искористити. Па зар фудбал и већина спортова нису атлетика? То је базични спорт и без обзира на неке проблеме који се дешавају у посљедњих неколико година, атлетика ће и даље бити спорт број један.

Биће још рекорда

* ГЛAС: Очекујете ли нове рекорде на будућим такмичењима, конкретно на Олимпијским играма сљедеће године?

БУБКA: Рекорди су све рјеђи, погледајте мој случај или Штефке Костадинове још од 1986. године. Могуће је увијек то очекивати од Бланке Влашић, Aне Чичерове, дивимо се Усеину Болту, границе постоје, али, труд и мотив атлетичара је усмјерен ка обарању рекорда и биће их. Не вјерујем да ће доћи на Олимпијади, јер се на великим такмичењима ријетко обарају рекорди.

Порука младима

* ГЛAС: Имате ли неку поруку за младе такмичаре, који тек требају да остварују врхунске резултате?

БУБКA: Ништа не долази само, велики труд и одрицање доносе успјех. Мој карактер је урадити данас више него јуче. Мото мог живота је: "Aко побиједите себе, побиједићете и остале".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.