Саша Пуљизовић завршио играчку каријеру: Рукометни снови претворени у јаву

БАЊАЛУКА - Након 28 година играња, наступа у Лиги шампиона, бројних трофеја, прослављени рукометаш Саша Пуљизовић одлучио је да заврши каријеру током које је имао ту част да наступа у 12 земаља.

Рукометаш рођен у Дервенти свој пут је завршио у Њемачкој у екипи ХСГ Кастелаун, гдје се посветио другим стварима. Наиме, осим медицине раније је кренуо и са тренерском послом.

Пуљизовић истиче да је током каријере увијек радио максимално и да је осјетио да је прави моменат да се повуче и посвети другим приоритетима.

- Одлука о завршетку играчке каријере је дошла природним путем. Једноставно кад човјек оснује породицу, добије дијете, онда схвати да има друге приоритете којима треба да се посвети. Пут који сам почео са осам година на бетонском Партизановом игралишту у Дервенти ето завршава се ове године. Обиљежиле су га прелијепе успомене и остварење дјечачког сна. Стекао сам бројне пријатеље гдје год сам играо. Био сам дио тимова у 12 земаља, упознао њихову културу, рукометну филозофију и научио много тога. Увијек сам с поносом представљао свој град, земљу и немам чега да се стидим. Рукомет ми је дао пуно, не само успјехе, већ и пријатеље и искуства која су ме обликовала као човјека - поручио је Пуљизовић.

Када погледа на своју каријеру, истиче да може да буде поносан на све што је направио.

- Сигурно је да сам можда могао и боље, али поносан сам на све што сам направио. Са овим животним искуством бих сигурно нешто промијенио, донио другачије одлуке. Али свака одлука је тада била моја и учврстила ме је као човјека. Могу да будем поносан на своју каријеру, јер сам играо за три великана и бивша европска шампиона Бјеловар, Борац и Металопластику. Играо сам Лигу шампиона, био близу одласка на Европско првенство. Мој пут је био пун изазова и радости. Све сам изградио сам својим радом и трудом уз подршку моје породице, мојих најмилијих и наравно супруге Кристине, која је увијек била уз мене.

А његов животни пут је од старта био одређен. Растао је у спортској породици, гдје је лопта била главни реквизит, од којег се није одвајао. Ипак, рукометаш је постао случајно.

- Потичем из спортске породице, гдје је отац био фудбалер, а мајка одбојкашица. Управо је она крива за бављење рукометом, јер је прије њених тренинга радила рукометна секција. Ту сам се упознао са рукометном лоптом, заволио овај спорт и онда на наговор тренера почео и да га играм. На старту сам тренирао два спорта упоредо, али је на превагнула љубав према рукомету, који има велику традицију у Дервенти. Из нашег града су бројни сјајни рукометаши, који су доносили медаље са највећих такмичења и у њима смо имали узоре за будућност - истакао је сад већ бивши рукометаш.

Од старта је сањао велике снове.

- Један од првих тренера Бране Сладивазовић нас је учио да сањамо велике снове, да вјерујемо у себе и наш рад. Управо то ме је и водило кроз каријеру. Да не постоје препреке које не могу да се савладају ако смо довољни упорни и квалитетно радимо.

На његову каријеру велики утицај је имао још један тренер, који му је помогао у два наврата и извео га на прави рукометни пут.

- Други веома важан тренер за моју каријеру је Владан Јордовић Учествовао сам на кампу Растимо 2005. године гдје ме је он примијетио. Југовић Каћ ми је понудио да пређем у тај клуб. Отишао сам млад од куће и сигурно да је на старту било тешко, али сам истовремено одмах схватио шта је професионална каријера. Уживао сам у игри, а становали смо заједно, напорно радили да бисмо направили значајне каријере. Сигурно је да ми је то помогло да ојачам и да успијем у животу - истакао је Саша.

Током каријере играо је у 12 земаља. Нове земље, језици, другачије рукометне игре су обогатиле његову каријеру.

- Након Дервенте и Југовића играо сам за Бјеловар, затим сам се вратио у БиХ, гдје сам носио дресове Градачца и Грачанице. Услиједио је одлазак у Аустрију у амбициозни Тирол па су затим дошли одласци у Турску (Кајзери )и Израел (Бен Херцели). Сваки од тих клубова ме је обликовао као човјека и рукометаша. Различите културе, рукометне филозофије су ми помогле да сазрим и будем још бољи. Било је ту лијепих, али и ружних тренутака. Трудим се да се као човјек сјећам само тих добрих ствари. У свим тим клубовима сам стекао бројне пријатеље. Играо сам у Аустрији, Турској, Израелу и то је непроцјењиво искуство. Свака земља и лига су биле другачије, посебне на свој начин. Учио сам језик пуно, тако да сам нпр. у Турској већ успио да разумијем основе. То су вјечне успомене које су ме исклесале као рукометаша и човјека - додао је некадашњи бек.

Најтежу ситуацију у каријери имао је у Румунији. Желио је да направи додатни искорак и да се бори за титулу, а онда су дошли проблеми.

- Наступ у Румунији и играње за клуб Сучеава је била једна од најтежих сезона за мене. Не само због лоше финансијске ситуације, нередовних примања, већ и због болести мајке која ме је уздрмала. То је сезона која је била веома тешка за мене, а онда ми је још једном помогао Владан Јордовић. Позвао ме је у Металопластику. Дошао сам ближе кући у клуб који има сјајну традицију и историју и на крају сам дигао своју форму, што ми је касније донијело одлазак у Шведску у Хелсинборг, гдје сам такође имао веома добру сезону - присјећа се сјајни бек.

А након најтеже услиједиле су и сезоне у којима је у потпуности уживао, јер је остварио своје дјечачке снове, али и освајао трофеје.

- Наступи за Рихимаки Кокс су били врхунац моје каријере. Са овим тимом сам остварио свој највећи сан, играње за Лигу шампиона. Када сам почињао каријеру желио сам да играм у најелитнијем такмичењу и то ми се остварило у овом тиму. И данас ме прође језа када се сјетим првог дуела у најјачем такмичењу и меча против Адемар Леона. Сјетио сам се ријечи свог тренера: "Изађи и уживај". Чим сам стао на паркет знао сам шта желим и заиста сам уживао у сваком моменту, а тај меч смо завршили неријешено. Касније смо остварили и прву побједу у Лиги шампиона против Туна и то је нешто што је прослављено на сјајан начин и ушло је у историју финског рукомета. Та сезона је заиста била сјајна због наступа у Лиги шампиона и трофеја -  додао је Пуљизовић.

Након успјеха у Финској одлучио се за повратак у БиХ.

- Желио сам заиста да оставим траг у Борцу. Већина наших рукометаша из Дервенте је прелазила у Бањалуку и ту остварила своје највеће успјехе. Желио сам тим стопама. Почетак сезоне је био као из снова, освојили смо Куп Републике Српске, на којем сам био проглашен за најбољег играча. Затим смо направили сјајну серију резултата, везали смо десет побједа, али сам онда доживио повреду коју сам касније вукао током читаве сезоне. Са жељом да помогнем екипи ишао сам преко границе бола. То је имало посљедице. Нисам приказао жељене партије, екипа је затим упала у кризу. Дошао је нови тренер Веселин Вујовић и желио сам да се докажем, али сам умјесто тога само погоршао повреду. Ту је сезона коју је нажалост обиљежила повреда због које нисам показао пун потенцијал и жао ми је због тога. Остали смо без титуле. Везан сам баш за Борац. И даље сам пријатељ са Бојаном Љубишићем и Гораном Тркуљом, с којим сам сарађивао и у Металопластици - поручио је рукометаш из Дервенте.

Услиједио је одлазак у Сјеверну Македонију.

- У Бутелу сам имао неколико заиста добрих мечева посебно бих истакао дуел против Бардара. Значајно је да сам се опоравио и одиграо неколико добрих мечева који су ми касније донијели одлазак у Пољску. Имао сам одличан старт у екипи Стал Мјелец. Било је то још једно сјајно искуство. На крају сам завршио у Њемачкој, гдје осим рукомета имам посао и у медицинској струци, гдје сам се усавршавао - додао је Саша.

А сада је на новом почетку. У Њемачкој жели да гради тренерску каријеру, гдје се такође усавршава.

- Водио сам женску екипу у протеклом периоду, а сада сам именован за тренера јуниорске екипе Кобленца. Они имају заиста сјајан пројекат рада с млађим категоријама. Из ове екипе је неколико младића отишло већ и у Бундеслигу. Утакмице у овом рангу такмичења су одлично посјећене, заиста воде рачуна о сваком детаљу и дјечаци се спремају за најквалитетнија такмичења. Сада сам на новом почетку са новом екипом, а морам да напоменем да у Кобленцу има и доста наших тренера из Бањалуке. Ту раде Дарко Момић, Здравко Гудураш, Невен Црногаћа. Они су увели своју екипу у Бундеслигу, што је заиста велики успјех.

Спортски брак

Током боравка у Румунији Пуљизовић је упознао своју супругу Кристину, тако да их је практично спорт спојио.

- Румунија ми је била можда и најтежа сезона у каријери, али ми је донијела и највећу радост, јер сам ту упознао супругу Кристину. Кретали смо се у истим спортским круговима, она је била веома успјешна кошаркашица. Требало је пуно одрицања да наша веза успије, а морам признати да је она жртвовала своју каријеру да би испунила моје снове. То се посебно односи на Финску. када сам отишао да играм Лигу шампиона. Она је тада уз уважавање финских тимова за које је наступала ипак направила корак уназад да бисмо ми били заједно. Сигурно да је имала квалитет за јаче екипе. Наша љубав је превазишла све проблеме и сада смо максимално концентрисани на наш приватни живот, да будемо добри родитељи и да на прави пут изведемо нашег сина - истиче Саша.

Жал за Европским првенством

Саша Пуљизовић је био и члан рукометне репрезентације БиХ.

- Сигурно је да жалим за одласком на Европско првенство. Напорно сам радио и сваки играч жели одлазак на велико такмичење. У посљедњи час сам отпао са списка репрезентације. То је била одлука селектора и увијек сам то поштовао. Знам да сам на тим припремама дао максимум да бих изборио своје мјесто у тиму. Наравно да сви желимо да играмо, али нема мјеста за све у репрезентацији. Наравно да је тешко када останеш ван тима, али сам и ту упознао заиста сјајне људе, једног од својих идола Мирсада Терзића. Стекао сам пријатеље, искуство и научио много тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.