Рукометаш Борца м:тел Мирко Микић: Аплауз Борика највећа награда

Бањалука - Много волим рукомет и Борац и тај осјећај добијеш чим први пут обучеш црвено-плави дрес. Борац ми је дао све и са њим сам прошао цијелу Европу. Увијек сам се радовао тренинзима и утакмицама, а рекао сам да ћу престати са играњем када први пут не будем уживао.

Ријечи су дугогодишњег лијевог крила Борца м:тел Мирка Микића који је послије 13 година у првом тиму одлучио да заврши рукометну каријеру. Микић је у Борац стигао из Котор Вароша гдје је у млађим категоријама освојио неколико медаља, а по доласку у Борац брзо се изборио за своје мјесто које није испуштао до посљедњих дана каријере.

- У посљедње вријеме имао сам много проблема са повредама што је пресудило да завршим каријеру. Претходна сезона била је велико мучење за мене, јер сам имао огромне проблеме са кољеном. Нисам могао да спојим два тренинга, већину времена сам проводио у рехабилитацији и одмарању кољена које је знало да натекне као лубеница.

* ГЛАС: Имали сте много проблема са здрављем у посљедње вријеме. Да ли су Вам повреде скратиле каријеру за још неколико добрих сезона?

МИКИЋ: Одавно имам дискус хернију и само са њом могао сам још да играм. Кољено је било највећа препрека за наставак каријере и у консултацији са доктором Александром Јаковљевићем одлучио сам да је доста. Први пут сам се повриједио прије седам година када су страдали латерални лигаменти, а годинама се то погоршавало па су страдали хрскавица и менискус. Лијечио сам се разним методама, покушавао третманом крвних плазми, али је све било безуспјешно. Сјео сам са доктором који ми је предочио да бих, уколико наставим са играњем, могао имати велике здравствене проблеме у будућности, тако да је нормално било да окончам каријеру.

* ГЛАС: Откуд толики проблеми са повредама, јер чини се да сте физички увијек били изузетно спремни?

МИКИЋ: Све ово вријеме био сам стандардан и физички био максимално припремљен. Пред почетак ове сезоне на припремама сам испуњавао све тестове, одлично сам трчао и видио сам да могу да пратим младе момке од којих су неки одличне атлете. Убрзо сам осјетио нове проблеме са кољеном који су, испоставиће се, били нерјешиви. Постојали су моменти када није било бола и отока па се човјек понада да би могао још да игра, али би ме тијело брзо демантовало.

* ГЛАС: Када сте дошли у Борац били сте изузетно млади, колико је било тешко изборити се за своје мјесто под сунцем?

МИКИЋ: Са 17 година стигао сам у Борац из Фагуса и тада су на мојој позицији у првом тиму били Немања Бјелић, Александар Међедовић и Дражен Гудураш. Брзо се све отворило, јер је Међедовић отишао у Норвешку, а Бјелић и Гудураш су напустили рукомет. Од тада сам 11 сезона био прво лијево крило, осим једне године када је Вукашин Стојановић имао предност. Моја веза са Борцем је посебна и нераскидива, не могу без овог клуба и драго ми је што сам цијелу каријеру провео у Бањалуци.

* ГЛАС: Када све саберете и одузмете да ли бисте нешто урадили другачије?

МИКИЋ: Ништа, јер као што рекох клуб много волим и нисам никад имао жељу да напуштам Бањалуку, а понуде из иностранства нису биле толико примамљиве. Водио сам спортски живот, био посвећен, много времена сам проводио у тренингу и регенерацији тијела. Има ту доста фактора који утичу на дужину каријере и квалитет игара. Када сам био млад нисам схватао, али касније сам почео све више пажње да посвећујем исхрани, квалитетном сну, одмору и неким стварима које се прије нису чиниле важним. Рецимо, када сам повриједио кољено изгубио сам 7-8 килограма па сам онда добио 15 и на крају сам морао на дијету да бих смршао пет. Ипак нема љепшег осјећаја од оног кад освојиш неки трофеј и добијеш аплауз пуног "Борика".

* ГЛАС: Врхунски спорт захтијева много жртве, колико је било тешко одрећи се неких ствари?

МИКИЋ: Ако си изабрао овај пут онда мораш да будеш спреман на одрицања. У посљедњих пет година био сам кући само за један Божић, када ми се брат женио играо сам завршницу Купа БиХ и на славље сам дошао касније. Нисам ишао на екскурзију, често нисам знао шта је то рођендан. Наравно да није лако, али то једноставно мораш да прихватиш. Једина ствар за којом мало жалим је што нисам раније завршио факултет, али драго ми је што сам на крају успио да добијем диплому из економије.

* ГЛАС: Са репрезентацијом БиХ сте играли на Свјетском првенству у Катару, да ли је то највеће искуство у каријери?

МИКИЋ: Годинама сам играо за репрезентацију и кад год сам био здрав и спреман радо сам се одазивао. Мишљења сам да тамо не треба да идеш ако ниси у стању да помогнеш. Прво ме позивао Халид Демировић, па Војислав Рађа, а на крају и Драган Марковић. Са њим имам сјајан однос и за њега сам гинуо на терену. Најљепше искуство су ми Медитеранске игре 2007. године на Фарским острвима када је са мном из Борца ишао Владимир Врањеш.

 То су Олимпијске игре у малом, седам дана смо били у селу које је направљено за игре, нисам знао гдје сам и гдје ударам.

Звучи чудно, Медитеранске игре на Фарским острвима, али су помјерене у посљедњи час, јер је Италију захватило невријеме, па су се Фарани накнадно пријавили.

Нико као Голић

* ГЛАС: Ко је најбољи играч с којим сте играли?

МИКИЋ: Човјек који рукомет има у малом прсту је Небојша Голић. То је чудо. Код нас је дошао повријеђен и опет када изађе на терен, ма то је била магија. Када га гледаш како ради неке ствари на терену, чини ти се да се не умара. Додао бих још Срђана Тривунџу и Ратка Николића који праве разлику на терену.

Ћеранић може много

* ГЛАС: Да ли у Марку Ћеранићу видите свог насљедника?

МИКИЋ: Он је велики потенцијал и може да направи много бољу каријеру од мене. Никад нисам видио онакве физичке предиспозиције, али мора да зна да га очекује још много рада и проливеног зноја. Најважније је да се не умисли, посљедњу сезону сам највише остао због њега како бих му помогао, а има добру особину јер умије да слуша.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.