Ражњеви спремни за славље орлића ФОТО

Бањалука - Са посљедњим судијским звиждуком на мечу Србија - Мали телефон Миланка Бабића, оца дефанзивца "орлића" Срђана, усијао се од позива.

Сваки позив имао је идентичан исход - заузета веза. Десетак минута послије пласмана омладинске репрезентације Србије у финале Свјетског првенства јавио се поносни отац стаменог дефанзивца из Бањалуке.

- Наравно да су вам врата нашег дома отворена, само упозоравам да смо још под утисцима - рекао је Миланко.

У кући су блистала насмијана лица укућана, а није изостала ни здравица. У очи одмах упада уоквирени дрес на зиду. Узбуђени укућани сумирали су утиске, телефони су звонили са свих страна, честитке су поносним родитељима се низале...

- Пао ми је камен са срца и терет са плећа када је судија одсвирао крај. Без обзира како финале заврши у дворишту ћемо окренути прасе на ражњу и са родбином, комшијама и пријатељима прославити успјех нашег Срђана који смо само могли да сањамо - рекао је Миланко.

Мало је застао, а потом самоувјерено казао да ће "орлићи" направити још један подвиг и кући се вратити са златним медаљама око врата иако је противник у финалу моћни Бразил.

- Вјеровао смо да ће направити велики успјех, али ово нисам могао ни да сањам. Желимо да освоји и злато, али како год буде овдје ће бити велика фешта. Ипак, знате како се каже, није битно којег сјаја је медаља, важно је да је златна - кроз осмијех је казао Миланко.

Мајка Весна трудила се да трпеза буде пуна, гестикулирајући да још није спремна да пренесе утиске. Кад је сјела испричала је да је тешко преживљавала сваки меч.

- Још не могу да дођем себи. Пола у шали, пола у озбиљном тону увијек кажем да ће све бити добро уколико не добијем шећер. На срећу имам много цвијећа на балкону, нон стоп нешто радим око њега и смирујем се - каже презадовољна мајка.

Није могла да не помене пенал лутрију у четвртфиналу против САД. Заледила се од страха када је Срђан кренуо ка бијелој тачки.

- Ту утакмицу сам више преходала него што сам гледала. Када су били пенали гледала сам крајичком ока кроз завјесу са балкона, а када сам чула да мој Срђан шутира мислила сам да нећу преживјети. Чујем коментатора: "Бабић, Бабић", а када је узвикнуо да је постигао гол, мојој срећи није било краја. Није прошло ни десет минута од краја меча, а двориште је било пуно, сви су дошли да честитају - каже Весна.

Да је неко Срђановим родитељима прије десетак година рекао да ће њихов син играти у финалу Свјетског првенства не би му вјеровали, иако је од малена био велики таленат, баш као и његов млађи брат Небојша. Венама породице Бабић тече фудбалска крв.

- Срђан тренира фудбал од 2006. године. Небојша је још у Борцу, кажу да је велики таленат и вјерујем да ће и он кренути братовим стопама. Заслужили су то, јер им је фудбал опсесија, живе за ову игру, читав живот су посветили тренингу, утакмицама... Само да их здравље послужи - каже Миланко.

Неријетко су се одрицали многих ствари како би Срђану и Небојши испунили фудбалске снове.

- Када је са 15 година Срђан отишао у Војводину, за мене је то био најтежи тренутак у животу. Он је и раније путовао, али се увијек враћао кући. Када смо отишли у Нови Сад и оставили га у интернату "Вујадин Бошков", преплакала сам цијели пут до Бањалуке. Ипак, увијек смо му били подршка, трудили се да он не зна колико нам је тешко што одраста ван куће, али смо дубоко у себи вјеровали да ће једног дана да успије - закључила је мајка Весна казавши да је спремна за још једну битку - ону финалну.

Среће и весеља није мањкало ни у породици другог "орлића" из Српске Мијата Гаћиновића у Требињу. Мајка Загорка је са комшијама и пријатељима гледала меч и преживљавала драму.

- Мечеве силом прилика пратим сама. Некада сам и ја била спортиста, играла сам рукомет и добро знам какви су ови мечеви када немаш право на грешку. Бринула сам пред сваки меч. Не само због Мијата, маминог јунака, борца и рођеног побједника, него и сваког његовог колеге - рекла је Загорка признајући ноћ прије полуфинала није ока склопила.

Телефон се усијао и оцу Владимиру, који је сина пратио из Литваније гдје тренира тамошњег прволигаша Судуву.

- Није било лако два пута побиједити одличну репрезентацију као што је Мали. Они су елиминисали двије озбиљне селекције и показали да са њима нема шале. Ова група момака је заслужила злато. Драго ми је да је Мијат дио шампионске генерације - каже Владо.

Славило се и у Новом Саду гдје се школује и игра фудбал Мијатов млађи брат Марко.

Међу "орлићима" је и трећи јунак који вуче коријене из Српске – Немања Максимовић. Радисав Максимовић, отац хероја који је голом из одлучујућег пенала послао Американце кући, каже да је спремио јагње са родне Романије како би прославили улазак  у финале.

- Углавном све мечеве гледамо у Бањи Ковиљачи, у мојој кафаници, која се налази на стадиону Гучева. Ту се организовано скупљамо, роштиљамо и пијуцкамо, уживамо у победама "орлића". Частим пиће и мезе после победе, а понекад се извучем тако што зезам другаре да бих частио да Немања игра за БиХ, јер сам из тих крајева. За финале стиже јагње са Романије - прича Радисав.

Присјећајући се пенала одлуке Максимовић признаје да се изненадио када је видео да је његов насљедник преузео одговорност.

- Испратили смо тај меч у кући у Бањи Ковиљачи. Супруга није смела да гледа, а ја сам знао да ће дати гол чим је кренуо да шутира преко реда. Осетио је нешто и скупио храброст да баш он реши. Као мали је бежао од пенала, али сада се и то променило - каже Радисав.

Три приче, три спортске породице и три јунака из Српске у финалу Мундијалита!

 

Суво месо и кифлице

Весна Бабић открива да њен син тешко излази на крај са исхраном коју налаже спортски живот.

- Воли све што не смије. Суво месо, сендвиче, кифлице... Када је био посљедњи пут добио је два килограма, па ме је критиковао да сам ја крива, али знате како свака мајка брине о сину. Кажем му: Само ти једи што си пожелио, скинућеш килограме за три тренинга - уз осмијех и сузе радоснице прича мајка Весна.

 

Одлазак из Војводине

Срђан Бабић је већ четири године у Војводини, у којој је постао један од кључних играча, али чини се да је вријеме за растанак.

- Готово сигурно је да ће у овом прелазном року отићи у иностранство. За сада не могу да кажем ништа више. Звали су и Звезда и Партизан, свака част сваком, али некако је природно да каријеру настави у иностранству - каже Миланко Бабић.

 

Прокрстарили Србијом

У посљедњих неколико година Бабићи су пропутовали цијелу Србију како би бодрили Срђана.

- Срећа је што ми се супруга бави приватним послом и може да испланира пут неколико дана унапријед. Ја сам запослен у једној приватној фирми и чим добијем слободан дан, палим аутомобил и идем у Нови Сад. Пропутовали смо Србију уздуж и попријеко, били у многим земљама Европе, али није нам жао - рекао је Миланко Бабић.

Браћа Небојша и Страхиња

Срђанов млађи брат Небојша кренуо је његовим стопама и један је од најистакнутијих чланова бањалучког Борца. Старији брат му помаже савјетима, чују се свакодневно, а имају и једну велику жељу.

- Играм на позицији лијевог штопера, он десног и надам се да ћемо једног дана у пару бити стуб одбране неког европског клуба - рекао је Небојша, од кога прве фудбалске кораке учи и седмогодишњи брат од тетке Страхиња.

Славили Јовић и Ристић

Фудбалски земљотрес у режији "орлића" осјетио се и у Словенији. Двојица момака које су повреде спријечиле да отпутују са екипом на Нови Зеланд и учествују у историјском резултату омладинаца, Лука Јовић и Михајло Ристић припремају се са Црвеном звездом, али не пропуштају мечева другара. Весело је било у једном од хотела Терма Чатеж, а тандем талентованих звездаша је у соби са саиграчима бурно бодрио репрезентативце и на крају прославио пласман у финале.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.