Прослављени рукометаш бањалучког Борца Горан Малић за "Глас Српске": Најбољи кад је било најтеже

Рукометни клуб Борац m:tel је током богате и славне историје имао сјајне генерације које су освајале трофеје у домаћим шампионатима и на европској сцени.

Факти

• Најбоље европске утакмице одигравали када смо имали најмање новца
• Четвртфинале против Вакер Туна највећи успјех након рата
• Први излазак у Европу као представник Српске

Клуб који се дичи титулама шампиона Европе и Купа ИХФ, као и бројним трофејима у Југославији, Републици Српској и БиХ је имао и кризне периоде у којима му је неколико пута пријетило гашење.

Ово је прича о генерација која је стасавала у најтежим временима за Бањалуку и Републику Српску и која је оставила дубок траг. Одрастали су заједно, прошли млађе категорије, рано закорачили у сениорски рукомет и играли европске утакмице у условима које је данас тешко замислити. Иако су често били без новца и адекватне подршке, нису одустајали. Управо је њихова упорност и вјера сачувала Борац од гашења. О свему томе говорио је Горан Малић, рукометаш који је са поносом носио дрес Борца 16 година.

ГЛАС: Ваша генерација почела је да тренира рукомет у вријеме када је Борац био један од најуспјешнијих клубова у Југославији. Како сте направили прве рукометне кораке?

МАЛИЋ: Борац је у том периоду био веома успјешан клуб. Организовао је рукометне школе по школама, постојале су секције и тако сам отишао на први тренинг са друговима. Када смо почели, на тренингу је било чак 120 малишана! Први тренер био је Раде Унчанин, који нам је касније признао да у почетку није знао шта ће са толиком дјецом. Рукомет је био у експанзији. Борац је играо финале првенства Југославије, у којем је поражен од Пролетера, затим наредне освојио Куп ИХФ, а потом и Куп Југославије. Имали смо идоле у домаћим момцима који су освајали трофеје и врло брзо смо завољели клуб.

ГЛАС: Управо то пријатељство често истичете као једну од највећих вриједности те генерације.

МАЛИЋ: Мислим да је то пријатељство нешто што нас је одржало. Борац је имао квалитетну базу, сјајне тренере и добру управу. Довољно је рећи да сам на првом тренингу упознао људе са којима се дружим и данас. Неки од нас постали су и кумови. Заједно смо одрастали, сазријевали и пролазили кроз различите животне и спортске ситуације. Нисмо били само саиграчи, већ много више од тога.

ГЛАС: Како је изгледало одрастање кроз Борчеву рукометну школу?

МАЛИЋ: Та генерација заједно је прошла пионирске, кадетске и јуниорске лиге. Није увијек било лако, посебно током зимског периода у рату. Није било струје, рано се смркавало и морали смо да се прилагођавамо условима које данашњи спортисти тешко могу замислити. Борчева школа је стално избацивала талентоване играче. Имали смо квалитетне тренере и систем у којем су млади рукометаши могли брзо да се прилагоде сениорском тиму. Када погледате историју југословенског рукомета, Борац је посљедњи пут био првак Југославије 1981. године, али је и у каснијим репрезентативним генерацијама које су остваривале велике успјехе на олимпијским играма и свјетским првенствима увијек имао двојицу или тројицу играча. То довољно говори о квалитету школе. Када видите ко је све радио као тренер у Борцу, није чудо што смо имали толико добрих рукометаша.

ГЛАС: У сениорски тим ушли сте веома рано, у периоду који је био изузетно тежак за клуб и друштво у цјелини. Како је дошло до тога?

МАЛИЋ: Екипа је играла у Србији, а затим се вратила у Бањалуку. Вратили су се Дејан Шпирић, Небојша Голић, Дејан Унчанин и Бојан Црномарковић, а ми који смо били у млађим категоријама прикључивани смо првом тиму. Неки су добили прилику да остану у сениорској екипи, док су други играли за другу екипу. Рано смо гурнути у сениорску ватру. У ратном периоду паралелно смо играли Лигу Републике Српске и Прву Б лигу Југославије. Путовали смо у Србију, одиграли неколико утакмица, а онда се враћали да бисмо надокнадили мечеве у домаћем првенству. Данас је незамисливо оно што смо тада пролазили. Дешавало се да истог дана одиграмо двије утакмице. Били бисмо домаћини у Бачкој Паланци, гдје смо играли меч југословенске лиге у 15 часова, а онда бисмо у 20 часова наступили у Бијељини у првенству Републике Српске. Директно из аутобуса излазили смо на терен, без одмора и играли двије утакмице у једном дану. То довољно говори о околностима у којима смо стасавали.

ГЛАС: Сјећате ли се свог дебија за први тим?

МАЛИЋ: Наравно. Дебитовао сам против Обилића у Београду. Био сам јуниор и једног дана сам се вратио из школе, када ми је зазвонио фиксни телефон. Звали су ме из клуба и рекли да сутрадан ујутро путујем са првом екипом, јер се један играч повриједио. Мајка је била на послу и није ни знала да ћу кренути на утакмицу, а отац је био на ратишту. Само сам се јавио мајци када сам пролазио поред "Поште", гдје је радила, да кажем да идем и да зна гдје сам. Спаковао сам ствари за двије утакмице. Тренер је био Стојан Атлагић. Када сам ушао у екипу, више нисам излазио. Пропустио сам можда само неколико утакмица. Већ 1996. године многи од нас били су у сениорском тиму.

ГЛАС: Рукомет Републике Српске у том периоду имао је потенцијал који је данас можда и заборављен. Национални тим је играо и међународне мечеве.

МАЛИЋ: Почеци су били током рата. Прво је организован Видовдански турнир, на којем су наступили браћа Перуничић, као и репрезентације Југославије, Грчке и Украјине. Наредне године Република Српска саставила је двије репрезентације, што довољно говори о томе колико смо имали квалитетних играча. Мало ко зна да је репрезентација Републике Српске два пута освајала јуниорски Цирих куп. Године 1996. у полуфиналу смо савладали репрезентацију Југославије, за коју је бранио Арпад Штербик, био је ту Драган Суџум, а играо је и Бојан Томић. За нас су наступали Небојша Голић, који је проглашен најбољим играчем турнира, Младен Бојиновић, Бојан Љубишић и Бојан Унчанин, уз још неколико квалитетних рукометаша. Наредне године поновили смо успјех, а тада је играо и Владимир Мандић. На путу до трофеја савладали смо и Швајцарску. Играли смо и чувени Партиле куп, на којем смо били бољи од селекције Бахреина, наступајући под обиљежјима Републике Српске. Репрезентација је играла и сениорске утакмице против Грузије. Године 1998. одиграли смо два меча у Бањалуци и Добоју, а наступали су играчи из нашег првенства. Учествовала је репрезентација и на турниру у Швајцарској, гдје је освојила треће мјесто а тада су наступали и наши играчи који су играли у Југославији и иностранству. Посебно памтим и дуел јуниорских селекција против Југославије.

ГЛАС: Први излазак Борца на европску сцену није прошао онако како сте прижељкивали. Какве успомене носите са двомеча против грчког Килкиса?

МАЛИЋ: Од свих европских утакмица, то је најружнија. Нисмо били спремни психички и тактички за те наступе, иако смо били физички спремни. За нас је то био потпуно нов моменат. Прва европска утакмица, а нисмо имали никакве информације о Килкису. За њих је играо чувени Боро Чурлевски, Македонац и легенда Пелистера, по којем је касније названа и дворана. Ушли смо помало лежерно. Почело је у пријатељском тону, уз поклоне и причу о пријатељству Срба и Грка, а на терену одмах туча. Већ у 15. минуту остали смо без двојице играча, јер су они повриједили два играча. Терен су напустили Мане Лаврнић и Бојан Црномарковић. У реваншу сам и ја након 15 или 20 минута морао да напустим игру и одем на шивање. Било је невјероватно. Мало је недостајало да се прва утакмица уопште не заврши. Делегат је тражио да се испразне трибине иза клупа. Ни у реваншу ситуација није била много боља. Тај први европски излазак остао нам је у ружном сјећању, не само због елиминације. Мало ко зна да смо тада представљали Републику Српску у Европи.

ГЛАС: Послије тога дошао је период у којем је Борац поново почео да гради озбиљан тим.

МАЛИЋ: У марту смо ушли у серију лоших резултата и за тренера је дошао Зоран Докић. Ми смо као генерација били везани за Раду Унчанина и Стојана Атлагића, а доласком Докића добили смо тренера који је подигао ниво озбиљности и унио одређене новитете. Имали смо и огромну срећу да добијемо изузетно квалитетно појачање. Мислим да је Зоран Мартиновић био један од најбољих играча који су послије рата дошли у Борац. Био је то рукометаш који је све нас чинио бољима. Одлично се уклопио у тим. Био је велики такмичар, баш као и ми. Није волио да губи ни на тренингу, када бисмо играли кошарку или фудбал. Тад се играло разигравање за шампиона БиХ. Завршили су на другом мјесту. И данас сматрам да смо те године могли бити прваци. Пресудио је пораз у Сарајеву против Жељезничара, а посебно памтим одлуку клупског руководства да два дана прије утакмице боравимо на Јахорини, након чега смо се спустили на терен и практично нисмо могли да дишемо.

ГЛАС: Ипак, европске утакмице обиљежиле су вашу генерацију. Посебно се памти двомеч против норвешког Сандефјорда.

МАЛИЋ: Та европска сезона била је сјајна. Најприје смо елиминисали Хаселт, а затим смо играли против Шахтјора из Доњецка. Изгубили смо прву утакмицу, али сам након ње за "Глас2 рекао да ћемо их сигурно проћи. Био сам убијеђен у то. У паклу Борика побиједили смо их са 18 голова разлике. Та утакмица нам је дала крила за двомеч против Сандефјорда, екипе која је годину раније играла четвртфинале Лиге шампиона против Кила, бар су нама тако рекли. У тој генерацији били су Немања Бјелић, Бојан Љубишић, Бојан Унчанин и остали момци са којима сам одрастао. О томе колико је управа знала да препозна играча свједочи и да нам је капитен био Срђан Тривунџа са 19 година. У екипи је било 12 играча и није било лако изборити се за мјесто, а камоли да добијеш траку. У суштини ми смо испали у Норвешкој, гдје смо промашили четири седмерца. Реванш је био за памћење. У Борику је услиједила вјероватно најбоља атмосфера на рукометним мечевима. Дворана је била препуна. Људи су стајали на пролазима, подршка је била невјероватна, носили су нас читав меч и сад се најежим. Одиграли смо мушки, имали напад за пролазак даље и све у својим рукама. Нажалост нису успјели, прошла је екипа која је имала више среће. То је требало да буде круна наше генерације. Остаје жал јер смо били тако близу.

ГЛАС: Чини се да је Борац у том периоду играо најбоље када су услови били најтежи.

МАЛИЋ: То је куриозитет. Најбоље европске утакмице пружали смо онда када смо имали најмање новца и када су проблеми били највећи. Исто тако смо долазили и до финала у домаћим такмичењима. Водила нас је та љубав према клубу и другарству. Изборили смо четвртфинале Челенџ купа. У првом мечу побиједили смо Вакер Тун у Бањалуци. Имали смо пет или шест голова предности током првог дуела, али смо на крају славили само са голом разлике. У реваншу су они били бољи и прошли даље, а потом освојили такмичење. Били смо спремни за нешто више. Имали смо тим који је могао да направи озбиљан резултат, али организационо нисмо били на нивоу. То је била наша реалност: на терену смо могли много, али нам је ван њега недостајало оно што је било неопходно да направимо искорак.

ГЛАС: Зашто Борац, упркос квалитету и добрим генерацијама, није успијевао да освоји домаће трофеје кад је кренула заједничка лига?

МАЛИЋ: Нисмо били спремни за титулу у смислу комплетне организације. Извиђач и Босна имали су логистичку и финансијску подршку. Не спорим да су имали квалитетне екипе, али ми нисмо могли да им парирамо у организационом и финансијском смислу. Често смо били близу. Играли смо утакмице у којима смо могли до титуле или трофеја Купа. Понекад смо имали осјећај да нисмо били заштићени. Сјећам се финала против Извиђача у којима су нам судили арбитри из Мостара или Херцеговине. Дешавало се да кад имамо добру екипу, немамо новац. Онда бисмо имали новац, али не и тим који је могао да одговори изазовима. У таквим околностима тешко је изградити континуитет. Након Извиђача дошла је Босна. Када би неко код нас одскочио, Босна би реаговала и довела га у своје редове. Имали су буџет који би и данас био респектабилан.

ГЛАС: Први трофеј у том периоду освојили сте 2007. године, кад је освојен Куп БиХ.

МАЛИЋ: Доласком професора Абаза Арсланагића освојили смо први трофеј 2007. године. Домаћи момци су ту показали снагу и дошли до трофеја. То је сигурно нешто што се памти јер је ово рукометни великан. Међутим, морам да нагласим да смо након тога почели да губимо оно што је годинама било највећа снага Борца - рукометну школу. Почели смо да доводимо играче из региона чији квалитет није увијек био на нивоу који смо очекивали. Неки од њих нису осјећали клуб и нису имали љубав коју смо ми развили пролазећи кроз све што смо прошли.

ГЛАС: Током 16 година у клубу било је веома тешких ситуација. Сјећам се да сам писао о Вама кад 11 мјесеци нисте примали плату или кад се није знало да ли ћете уопште играти европске мечеве. Да ли Вам је долазило да све напустите?

МАЛИЋ: То не може да разумије нико ко то није доживио. Љубав према клубу нас је одржала, а вјерујем да је у најтежим тренуцима помогла и да се не угаси. Наши родитељи нису били финансијски моћни да нас издржавају док смо играли рукомет, а ми смо упркос свему настављали. Ево једног примјера. Кренули смо на реванш утакмицу против Крас Волендама у Холандију, али превозник није хтио да вози, јер су се нагомилала дуговања. Капитен Немања Бјелић дао је новац, а помогао је и Борис Ђого да бисмо уопште кренули на пут. То је била сезона у којој смо играли четвртфинале. Сваки саиграч може да вам потврди ту причу. Када се данас тога сјетим, схватим колико смо били везани за клуб и колико смо били спремни да се жртвујемо.

ГЛАС: Да ли данас, када погледате каријеру, имате осјећај да сте могли остварити више?

МАЛИЋ: Сигурно да сам могао више. Нисмо имали услове какве данашња омладина има. Можда бих направио већи искорак да сам имао некога ко би ме усмјеравао и савјетовао. Ипак, не жалим се. Прошао сам много тога и данас могу да пренесем искуство млађим категоријама, као и својој дјеци. Знам кроз шта млади спортиста пролази и колико је важно да има праву подршку.

ГЛАС: Како је дошло до завршетка играчке каријере?

МАЛИЋ: У посљедњој сезони, када је тренер био Драган Марковић, добио сам сина Луку и већ сам осјећао да то није оно што желим. Добијао сам прилику на кашичицу. Увијек сам давао максимум, али сам схватио да не могу да помогнем екипи на начин на који бих желио. У договору са тренером постао сам спортски директор. И након Марковићевог одласка, он ме је предложио да наставим да радим у клубу. Саставили смо екипу која је освојила Куп, али смо изгубили борбу за титулу против Босне два кола прије краја. Мислим да је то била можда и једна од наших најбољих екипа. Тад смо у први тим убацили Владимира Врањеша. Послије те сезоне, захваљујући и теби који си нам помогао да дођемо до броја телефона, довели смо тренера Јовицу Цветковића. Тада смо успјели да освојимо прву титулу шампиона, као и купове Републике Српске и БиХ. Нажалост, умјесто да надоградимо тај успјех, поново смо упали у финансијске проблеме. Дошло је до смјене комплетног руководства и тада сам и ја отишао из клуба.

ГЛАС: Када данас говорите о Борцу, дјелује да клуб често није имао подршку надлежних коју заслужује својом историјом, трофејима, али и потенцијалом. Истина било је ту и погрешних потеза управе, али ваљда за то треба да одговарају појединци, а не клуб.

МАЛИЋ: Прво морамо кренути од себе и видјети шта желимо и чему тежимо. Морамо да дефинишемо циљеве, направимо стратегију и утврдимо каква нам је помоћ потребна. Најважније је да озбиљно радимо са омладинским категоријама и окупимо играче из регије. Много момака је заобилазило Бањалуку због ружне слике која се стварала о клубу. Када млади играчи прочитају негативне приче, често одлуче да оду негдје друго. Дешавало се да момци из Дубице оду у Извиђач или неки други клуб, умјесто да прво покушају у Борцу. Имали смо случајеве и да играчи из Бањалуке заобилазе свој клуб. Вјерујем да сви желе да помогну Борцу, али потребно је да се та жеља претвори у конкретан план. Када је почела СЕХА лига "Спортске новости" су имале сјајну констатацију да Борац није свјестан колико је јак и какве великане има. Нисам сигуран да смо на прави начин искористили све везе, искуство и квалитет који постоје у вези са клубом. Имамо људе, искуство и потенцијал. Само то треба препознати и искористити. Ето успјехе Загреба и хрватског рукомета градили су и наши играчи из Бањалуке.

ГЛАС: Током тих 16 година сигурно да је било пуно анегдота у вези са играњем. Када се сјетите свега, по чему памтите те године?

МАЛИЋ: Прво помислим на другарство и на то како смо заједно одрастали. Морам споменути и нашег физиотерапеута. Борис Врховац нам је био као старији брат. Било је толико анегдота да би могла бити написана књига. Сви памтимо путовање у Амстердам кад смо ишли на дуел против Волендама, један од најбољих путева. Онда био си и свједок кад смо савладали Татран у Прешову. За њих је играо Даирис Кристопанс. То је био њихов једини пораз на домаћем терену те сезоне. Нису нас ни дочекали ни испратили како треба, јер нису били свјесни какав је Борац клуб.

ГЛАС: Младост је доносила и бројне лудорије.

МАЛИЋ: Ту су и бројне догодовштине са путовања, тренинзи и припреме. На турниру у Дубици Немања Бјелић је провалио како се отвара аутобус, упалио га и кренули смо да се возамо по граду, стигавши готово до границе. Данашњи тренер и возач нису могли да вјерују шта радимо. Сјећам се и трчања на Шехитлуке. Појединци који нису вољели такве тренинге су први дошли на врх, касније смо схватили да су они устопали аутомобил и тако излазили на врх. Или на припремама на Јахорини кад смо се попели на врх и нисмо могли сићи па смо се спуштали у шушкавцима. Таквих прича има безброј. Све те ситуације додатно су нас повезале.

ГЛАС: Колико вам је чињеница да сте били рукометно формирана генерација помагала да се прилагодите различитим тренерима и системима игре?

МАЛИЋ: Много. Ми смо били обучени играчи. Није било тешко прилагодити се када би дошао нови тренер, јер смо разумјели рукомет и знали шта се од нас тражи. Било да је ријеч о одбрани 6-0 или 5-1 или 3-2-1, имали смо основу и искуство. Напоменуо бих да смо били свестрани и тренирали различите спортове. Небојша Голић је сјајно играо кошарку и фудбал, браћа Љубишић била су такође свестрана као и Трвунџа. Проблем је био што смо играли у слабијој лиги. Требало нам је јаче такмичење да бисмо додатно напредовали. Када упоредите тадашњу и данашњу лигу Српске, разлика је велика и квалитет је на страни те старије генерације.

ГЛАС: За крај, дјеца нису кренула Вашим стопама

МАЛИЋ: Дјеца су имала свој избор и нисам их усмјеравао. Кћерка Лана је била у одбојци, син Лука у фудбалу. Било ми је важно да се баве спортом, да се друже и развијају, да стекну пријатеље за цијели живот. Био сам ту само да им помогнем савјетом и искуством, ако они то траже. На крају, то је можда и најважнија лекција коју сам научио кроз све ове године: спорт треба да вам пружи пријатељство, искуство и вриједности које остају за цијели живот. Управо то смо ми добили у Борцу. И зато, без обзира на све што смо прошли, љубав према клубу никада није нестала.

 

Играње с оспицама

ГЛАС: Осим у Борцу провели сте само једу сезону у Аустрији. Да ли је било понуда да напустите клуб?

МАЛИЋ: Било је понуда. Године 1999. постојала је могућност да одем у Вардар, а послије европске сезоне био сам и на проби у Словенији. Међутим, тадашњи менаџер није успио да се договори са управом Копра. Не знам шта се искомпликовало. Касније сам сезону провео у Инзбруку и одиграо добро. Посебно памтим посљедњу утакмицу те сезоне. Није ни требало да играм, већ сам се скинуо да бисмо имали довољно играча. Тренер ме је оставио по страни, јер је вјеровао да ћемо лако побиједити и изборити пласман у лигу за шампиона. Међутим, како то обично бива, противник је заиграо много боље него што смо очекивали па сам морао да уђем у посљедњих 15 минута. Постигао сам одлучујући гол у посљедњој секунди и изборили смо пласман даље. Занимљиво је да нисам смио ни да играм, јер сам имао водене оспице и требало је да мирујем. Ипак, такве ствари су се дешавале. Када сте такмичар, желите да помогнете екипи.

 

Челници као други очеви

ГЛАС: Често спомињете систем, а дјелује да сад недостају некадашњи спортски радници, који су живјели за Борац.

МАЛИЋ: Управо тако. Систем је функционисао, а тек када су неки људи преминули постало је јасно колико су значили. Морам да споменем Миру Бјелића и Мому Голића, били су нам као други очеви. Тек данас схватамо како су водили клуб, колико су га вољели и колико су радили да би га заштитили да бисмо ми играли европске утакмице и напредовали. Водили су нас у Словенију, на међународне мечеве. Када одете у Цеље, видите колико вас цијене. Људи су нам говорили да долазе да уче од нас. 

 

Под лажним именом на Цирих куп

ГЛАС: Учествовали сте у освајању Цирих купа, али је за те мечеве везана и једна анегдота коју сте открили за наш лист.

МАЛИЋ: Како сам био на одслужењу војног рока, нису ми дозволили да идем на такмичење. Ипак некако су ме пустили, али под условом да се моје име нигдје не појављује. Тако сам припремне мечеве и турнир одиграо као Зоран Џајић због војске. Чим смо се вратили морао сам у касарну, а ваша колегиница Татјана Папић Џакула је тражила да савез открије ко је Џајић, јер није био рукометаш с таквим именом и презименом. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.