Прича о освајању Купа ИХФ: Рукометни вулкан који је експлодирао

Најљепша бањалучка рукометна бајка исписана је 1991. године. Рукометни клуб Борац је тада освојио свој други европски трофеј, Куп ИХФ. А до њега су дошли с већином играча који су поникли у граду на Врбасу.

Факти

• Борац освојио Куп ИХФ с екипом која је имала просјек 20 година
• Окосницу тима чинила бањалучка дјеца
• Након освајања трофеја "смјена страже " на Црвеном тргу

Систем који је грађен тих година гдје је бањалучки клуб имао квалитетну домаћу базу и доводио је талентоване младе играче жељне доказивања из Југославије је давао резултате. Ипак, мало ко је очекивао да ће вицешампион Југославије успјетидоћи до трофеја посебно јер су након пораза од Пролетера на крају сезоне остали без Изтока Пуца и Патрика Чавара.

Али бањалучки “вртић” је растао сваком утакмицом показујући огроман потенцијал јер је просјек екипе био 20 година. А на клупи је био такође млади стручњак Велимир Петковић који је имао само 35 година. Један од играча који су дали огроман допринос освајању трофеја свакако је и Самир Незиревић, бањалучко дијете које је без страха играло сваки меч.

- На почетку нико није вјеровао у то да можемо да идемо до краја и да освојимо трофеј. Били смо млади тим који није имао европско искуство. Наш први циљ је био да напредујемо и да кроз Куп ИХФ стичемо искуство. Али како је сезона почела и кренули с побједама, тако је расло и наше самопоуздање. Борац је имао уходани систем. Имали смо одличне услове, врхунски смо радили. Пресудан је био побједнички менталитет који смо имали. Једноставно мораш вјеровати у то што радиш јер само тако се може до успјеха. А ми смо вјеровали. Млади, жељни успјеха са сјајном атмосфером. Сваком утакмицом смо расли и постајали свјесни квалитета. И онда кад у полуфиналу добијеш страшни Тусем Есен, онда је јасно да вјерујеш да можеш и да славиш у финалу без обзира ко нам је противник, присјећа се Незиревић.

Кајак, фудбал па рукомет

За популарног Самку пријатељи из дјетињства кажу да је био веома талентован за спорт. Небитно да ли је у питању био фудбал, кошарка, кајак или рукомет у свима се истицао.

- Истина је то. Неком је добро ишла школа а неком спорт. Био сам баш свестран. На почетку сам тренирао кајак и имао сам добре резултате. Био сам седми у Југославији. Рођен сам крај ријеке и волио сам да будем на њој. Тренирао сам и фудбал али у тим годинама желиш да дајеш голове. Тренинзи су били на старом помоћном терену код Малог логора. Превише смо жонглирали и додавали се, тако да ми је то било мало досадно. А онда смо у школи имали мјесец данас рукомета. Заволио сам тај спорт, дајеш голове прорадиле су емоције и онда сам кроз те школе остао у њему.

Клуб је имао широку базу, јер су наставници у школама пратили талентовану дјецу и радили с њима. Они најбољи би касније ишли у РК Раде Личина на каљење а најбољи би наставили даље у првом тиму. Такав пут је прошао и Незиревић. Наговјештај успјеха било је освајање титуле шампиона Југосавије у јуниорској конкуренцији.

Борац шампион у јуниорској конкуренцији

-Тај трофеј нам је био одскочна даска. Борац је великан који је у сениорској конкуренцији освајао трофеје, али у млађим категоријама нисмо били толико успјешни. Недостајала нам је титула и ми смо били генерација која се окитила титулом најбољег тима у Југославији. Водио нас је одлично Момо Голић и на крају смо се окитили трофејом на свом паркету. Играли смо заиста добро и на крају смо освојили титулу побједом над Цељем за коју су играли Тетеј Банфро, Јеличић. Мислим да је за то заслужна чињеница што смо ми млади већ наступали за Раде Личину и такмичили се у Републичкој лиги против старијих, јачих екипа. То нас је очврснуло. Играли смо у Маглају, Живиницама врући терени који те исклешу. Они су имали своје предности снагу и искуство али техника, брзина су били на нашој.  Борац је имао систем у којем су шансу добијали домаћи играчи који су били надопуњени квалитетним странцима. Радило се добро на популаризацији рукомета и биле су секције у свим школама. Најбољи су затим слати у клуб, тако да смо увијек имали добру домаћу базу, која је имала сјајну атмосфеу јер смо годинама заједно одрастали и напредовали.

Бањалучани су прво остали без титуле у великом финалу од Пролетера који ће те године доћи до финала Купа европских шампиона гдје је поражен од Барселоне. Како је екипа остала без Изтока Пуца и Патрика Чавара нико им није давао превелике шансе у другом по квалитетну такмичењу. Али младићи су демантовали “невјерне томе”. Прво су елиминисали белгијски Херстал Лијеж (28:20, 20:20), да би затим били бољи у оба меча  од њемачког Емпор Рошток (22:18, 17:14). А онда је дошла прва утакмица у Есену. Тусем је важио за првог фаворита. У првом дуелу њемачки тим је славио убједљиво 24:17. Нијемци су нетипично за њих након тријумфа у првом мечу отписали „бањалучки вртић“.

-Био је то тежак пораз. Изненадили су нас грубом игром. Дворана је била одлично испуњена, нисмо били навикли на то њемачко навијање и буку коју су правили. Мислим да је било 10 000 људи, они су нас узели на искуство. Подлегли смо атмосфери. Након меча су они били сигурни да су прошли, нешто су изјавили у том смислу да смо млади и да ћемо идуће године бити бољи, присјећа се бивши бек Борца.

Управо те изјаве додатно су мотивисале младе играче.

- То је нама донијело додатни мотив. Видјели смо кроз ово такмичење да можемо да се носимо с најбољима, тако да смо имали самопоуздање и прорадио је наш инат и младост. Тренер Велимир Петковић је сјајно спремио меч. Сад смо ми њих изненадили у реваншу. Имали смо технику, брзину, знали смо како да нападамо њихов систем. Како смо припремили тај меч, тако смо и играли. Летјели смо по терену ношени нашим навијачима. Одиграли смо страшну одбрану. Нису знали шта их се снашло. Примили смо само по шест голова у оба полувремена, а ми смо своје голове давали из контри. Били су баш шокирани након испадања јер су се већ видјели у финалу, присјећа се бек бањалучког тима.

А у финалу их је чекао ЦСКА. Иако су и они остали без важних играча и даље су имали неколико репрезентативаца СССР, те највећу младу звијезду Таланта Дујшебајева. ЦСКА је тада већ био европски шампион 1988., освајач Купа Купова 1987., те девет пута шампион СССР-а. Незиревић је у првом мечу био уз Ацу Кнежевића најефикаснији са пет голова.

-Кад смо већ ушли у финале онда је јасно да га желимо и освојити. Кад смо прошли Есен онда смо могли да се носио и са ЦСКА. Руси су пред меч били фаворити. Већ тад је Талант Дујшебајев играо одлично и читава Европа се отимала за њега. Имао је 23 године и био је у налету. Али одиграли смо одличан први меч. Водили смо већим дијелом утакмице а они су стално покушавали да смање заостатак. Играли су баш брзо, али смо се током меча привикнули на то. На крају смо стекли пет голова предности, јасан је Семир.

 

Реванш у Москви био је потврда квалитета младог тима.

-У реваншу није било опуштања. Отишли смо у Москву да их опет побиједимо. Такав смо менталитет изградили. Одиграли смо одличан меч, тактички баш зрело. Осјетили смо да је то наша шанса да се докопамо трофеја. Злаја Арнаутовић се на тој утакмици опраштао и бранио је невјероватно. Скидао је седмерце, бранио њихове ударце и давао нам додатно самопуздање. На  крају су они побиједили али смо  буквално контролисали меч. Код нас је у тиму владала сјајна атфмосфера. Није било издвајања, једноставно кад осјетимо ко је у ритму онда њему иду лопте. Ма тешко је и описати какво је то другарство било.  На тој утакмици смо имали подршку и неких 100 наших навијача. Била је ту група наших људи која је радила у Москви, мојих пријатеља из Бањалуке. Они су утрчали у терен и дали нам југословенску заставу коју смо раширили.

А онда је услиједило велико славље. Самир је први трчао почасни круг носећи трофеј.

-О слављу би се могла књига написати. Након освајања трофеја били смо као вулкан који је експлодирао. Све оно што смо радили у протеклом периоду дошло је на наплату. Били смо пресрећни. Славили смо од Москве до Бањалуке. Кад смо слетјели у Београд дочекао нас је професор Абас Арсланагић. Дочекале су нас бројне ТВ екипе. Отишли смо након тога на ручак и славље се наставило, тако да смо закаснили на дочек у Бањалуку. Каснили смо два три сата али нас је опет дочекао велики број суграђана, па смо остали до зоре. Бањалука је знала да прослави трофеј. Наредних 4-5 дана славље је настављено. Свако од нас је имао своју рају. Моја је била у Борику, Ацо на Лаушу а ту су били и Јовић, Марка, Пртина, Голић. Гдје год одемо људи нас часте. На крају смо морали да се сакривамо и да не излазимо како би мало одморили.

Након освајања трофеја у Купу ИХФ млади рукометаши су дали одушка и у Москви.

-Славље је било велико. Већ у Москви смо почели а каква смо екипа били говори да смо отишли на Црвени трг да славимо. Ту смо се постројили и хтјели смо да извршимо смјену почасне страже која је била код Лењиновог маузолеја, уз осмијех истиче Незиревић.

Нажалост услиједио је рат. Генерација која је била у напону снаге и која је тек требала да покаже потенцијал се расула.

- Тај Куп ИХФ је био круна генерације, али се често заборавља да је екипа годину дана раније играла сјајно финале првенства Југославије у којем смо поражени од Пролетера. Изгубили смо у плеј оф, а били смо први на крају лигашког дијела. Тај Пролетер је касније играо финале Купа шампиона против Барселоне. Годину дана касније Борац је освојио и Куп Југославије у Јагодини, гдје је у полуфиналу савладао управо Пролетер а затим и Звезду. Нисам неко ко воли да прича  шта би било кад би било, али мислим да је клуб био спреман за додатни искорак. Да није било рата сигуран сам да би екипа направила додатни искорак и да смо имали снагу за титулу и напад и на Куп европских шампиона. Након Купа ИХФ остали смо без Злаје Арнаутовића који је завршио каријеру а остатак тим је био млад. Имали смо између 19 и 22 године, Андреј Голић је био и млађи а зна се какву је каријеру направио.  Значи били смо у напону снаге, екипа је створена да влада југословенским рукометом наредних година. Имали смо одличне услове управа је радила сјајан посао, чак смо добили и страног спонзора. Увјерен сам да би наредних година напали чак и тај КЕШ, јасан је Самир. 

Нажалост услиједио је рат који је распршио све снове талентованог тима.

-Био је то најтежи период мог живота. Ружна успомена у којој сазнаш ко су ти прави пријатељи. Изашао сам преко коридора у Београд с дјететом које је имало само седам мјесеци. Цијели мој свијет се срушио. Никад нисам помислио да ћу морати да напустим своју Бањалуку. Имао сам локал у шопинг центру, играо за вољени клуб и буквално сам остао без свега. Мислио сам да се више никад нећу вратити. У Београду ме дочекао Маги (Сењанин Маглајлија, оп.а) који је тамо играо и он ме смјестио док не пронађем ангажман. Требао сам да идем у Сен Гален преко Енвера Косе. Али то се нешто изјаловило узели су другог играча. Саиграчи Марка (Драган Марковић) и Маги су ме тад испратили. Не волим да мислим о томе периоду.

У Италији стварао живот од нуле

Незиревић је умјесто Швајцарске завршио у Италији.

-Имао сам понуду Медвешћака, али сам ипак одлучио да одем у Италију. Од странца се очекује да буде најбољи да би оправдао новац. Било је тешко на почетку јер сам кренуо из почетка, стварао сам нови живот . Али мало по мало и навикне се човјек. Био сам члан Биеле а током играчке каријере сам био и најбољи играч и стријелац Италије. У том периоду лига је била веома квалитетна, дошло је доста наших играча који су подигли квалитет. Били су ту Цветковић, Мркоња, Гудураш и још многи. Италија је у том моменту била учесник и Свјетског првенства. Имао сам у том периоду и понуде из Бундеслиге, али сам се био одомаћио. Италија је прелијепа, лира је била стабилна тако да нисам желио ништа да мијењам, тако да сам остао до данашњих дана.

И након крају играчке каријере остао је у рукомету.

-Након играчке окренуо сам се тренерској каријери, али сам бирао клубове у којима сам могао да своје знање преносим на млађе. Нису ме интересовали тимови који би доводили квалитетне играче и тражили инстант титуле. Увијек сам волио да стварам играче и многи од њих су ми и данас веома захвални. Оно како сам ја научио и напредовао то сам желио да пренесем њима да буду не само добри рукометаши већ и људи.Био сам тренер до короне, послије тога сам престао.

А чланови генерације која слави 35 година од трофеја су и даље у одличним односима.

-Можемо да се не видимо дуго али опет кад се сретнемо то је то, оно право истинско пријатељство и поштовање. Основа су била дјеца с бањалучког асфалта, али су се и играчи који су дошли са стране лако уклапали. Управа је знала да „намирише“ квалитет и они су овдје видјели шансу да се наметну. Ко год је дошао тих година брзо се уклопио и направио искорак. Раније Пуц и Чавар.,. у овој генерацији је ту био Јани Чоп који је веома брзо постао наш Крајишник. Ето и данас једва чека да дође у Бањалуку да се види с пријатељима.  Торло се исто сјајно уклопио.

А ни Самир не може без свог града.

-Сваки долазак у Бањалуку буди најљепше успомене на дјетињство. На безбрижан период живота. Родитељи су ми дали све у животу, научили поштењу. Ту је и старији брат који ме стално пазио. Нема ништа љепше него наћи се са пријатељима, провозати дајак Врбасом. Волим отићи на омиљена мјеста попут Алибабе, сјести и дружити се с пријатељима. У мојој младости није било пуно дајака као сад. Дв-три су била у граду и онда можете мислити колика је срећа била кад би вас старији позвали да Вас провозају. А посебно кад имаш свој онда си био главни.

А спорт је и даље присутан у породици Незиревић.

-Спорт нам је у крви. Супруга је такође из спортске породице, чувени голман Кекеровић. У родбинским смо везама преко њене породице и са  легендарним боксером Антом Јосиповићем с којим се често чујем. Наш златни олимпијац. Такође ћерка је одбојкашица.

Тренерка најдража успомена

Незиревић је на друштвеним мрежама показао и своју најдражу успомену - тренерку репрезентације Југославије.

-Та тренерка је најдража успомена. Ишли смо на Европско јуниорско првенству у Шпанији. Маги, Ацо Кнежевић и ја смо били из Борца. Људи не могу да схвате колико смо тад били поносни. Југославија је имала страшну лигу, готово сваки клуб је имао репрезентативца. Кад добијете позив то је било огромно признање, да се налазите међу најбољима у земљи. И данас чувам ту тренерку, не бих је дао ни за милионе. А ми смо морали тад да идемо у војску. Тада нас је послао старији Бутулија из Звезде, па смо 1989. године морали да идемо јер су они жељели титулу, плус смо добили Звезду и још смо играли за омладинску селекцију Југославије.

Похвале од Вуковића

Током богате каријере, Самир је играо против бројних великана али му је један остао у сјећању.

- Било је заиста квалитетних ривала. Али свакако да ми је најтежи  био Веселин Вуковић. Добро памтим кад је Металопластика била на Турниру шампиона у Добоју и играли смо против њих. Како је само био јак, покушаш да прођеш он те заустави. Добијеш ти ту ударац. Али успио сам да га прођем касније и узвратим. Вуковић ми приђе и каже”мали ајд тако још једном и бацићу те у Босну”. Тада су у екипи били Вујовић, Миле Исаковић. Након меча ми је пришао Вуковић и рекао” Мали, само настави тако. Одавно нисам видио такав шут и борбеност”. Такве похвале заиста пријају . А на том турниру 1987. године сам проглашен и за најбољег младог играча - истиче Самир.

Каралић идол

Рукометни клуб Борац је изњедрио бројне легенде који су затим стварали будуће асове.

 - Мени је идол био Милорад Каралић. Он ме и одвео на тренинге а касније био и тренер у првој екипи кад сам почињао да игра. Имали смо ми камп за талентоване рукометаше у Купарима. Био је ту и Абас Арсналагић који је доста радио с нама, Наравно не смијем заборавити ни Мому Голића који има велике заслуге за наш напредак. Такође и Здраво Рађеновић који је у том периоду завршавао каријеру и касније био директор. Ма легенде су, присјећа се прослављени рукометаш.

 

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.