Пола Бањалуке било у кући Бабића, весело и у Бијељини и Требињу

Бањалука - Када смо послије уласка "орлића" у финале посјетили породицу Срђана Бабића у бањалучком насељу Чесма отац Миланко је "на прву" рекао да ће у суботу без обзира на исход финала у дворишту породичне куће бити велико славље.

Обећано - испуњено. Међутим, глава вјероватно најпомињаније породице у Бањалуци и Српској у посљедњих неколико дана, није могао ни да сања да ће му кроз кућу и двориште проћи више стотина чланова породице, пријатеља, навијача, новинара... А све због његовог старијег сина, једног од јунака историјског злата за Србију на Новом Зеланду. Од седам часова ујутру почеле су да долазе новинарске екипе, а комшије и пријатељи увелико су били спремни за спектакл. Током свих 120 минута смјењивали су се нервоза, стрепња, нада, а било је и шала, чисто да се мало разбије напетост. Чини се да су посљедња три минута продужетака, послије поготка Немање Максимовића, трајала као вјечност. Ипак, када је судија Фахрад ал Мирдаси одсвирао крај славље је могло почети.

"Србија, Србија", одјекивало је кућом Бабића, мајка и бака нису могле сакрити сузе радоснице, док је отац, ипак, некако контролисао емоције, као да није могао вјеровати шта се дешава.

За то вријеме већ је увелико почело славље на улицама Бањалуке, а могло се претпоставити гдје ће оно кулминирати. Сви путеви водили су у кућу Срђана Бабића.

Десетак аутомобила са српским заставама формирали су колону и упутили се у Чесму, а навијачи су породици приредили незаборавне тренутке.

- Извините, емоције су ме преплавиле, једноставно не могу да вјерујем да се ово дешава. Наш Срђан и његови другови освојили су Свјетско првенство, изнад тога само имају Олимпијске игре - рекла је у сузама радосницама бака хероја "орлића".

Ускоро су почеле и познате навијачке пјесме: "Сад си узо трофеј Срђане", "Са Косова зора свиће" и друге, а онда су навијачи повели пјесму "Срђане, Срђане нек је твојој мајци хвала" и кренули ка мајци Весни да јој захвале што је родила јунака.

Сузе су лиле као из кабла, а поносна мајка једва је задржала прибраност.

- Људи, хвала вам за све, послужите се, молим вас, попијте здравицу и мало замезите, стварно не могу да контролишем емоције. Све је као да сањам, надам се да се још дуго нећу пробудити - рекла је мајка Весна.

Ражањ за прасе био је спреман, а славље је потрајало до дубоко у ноћ. Бабићи ће вечерас бити у Београду на дочеку "орлића", а Срђан ће медаљу кући донијети највјероватније у сриједу или четвртак.

Весело је било и у породици Миладина Стевановића у бијељинском селу Батковић. Иако фудбалер Партизана није био у почетној постави, то није умањило славље његове породице, а у одсуству оца Радислава, који је меч гледао у Теслићу, најпоноснија је мајка Снежана.

- Најтеже ми је било када је репрезентација играла утакмицу против САД, јер је Миладин на тој утакмици играо па је за мене имала посебан значај. Наравно, финална утакмица против Бразила била је најбитнија, стога сам поносна на нашу младу репрезентацију - каже мајка Снежана.

Своје емоције није могла сакрити ни сестра Славица Стевановић, која је јутра проводила уз мале екране.

- Мој брат је мој велики понос, јер је остварио велики успјех са само деветнаест година. Још сам под утиском, јер још не могу вјеровати да је репрезентација Србије у којој игра мој брат првак свијета, једва чекам да се врати па да емоције и радост заједно подијелимо - рекла је Миладинова сестра Славица.

Кућу Требињца Мијата Гаћиновића поново је "чувала" мајка Загорка са многобројном родбином, а мушки чланови породице били су оправдано одсутни. Отац Владимир је и финале гледао у Литванији гдје води екипу Судуве, а симболично је да је баш у тој земљи Мијат прије двије године са репрезентацијом до 19 година покорио Европу. Мијатов млађи брат Марко у Новом Саду је гледао финале. И сам до прошле године активни фудбалер одлучио је да окачи копачке о клин и посвети се студирању.

- Као да сам и ја играо финале. Гледао сам утакмицу код куће са два друга па сам касније славио цијели дан са мојим Требињцима, Гачанима и Фочацима који исто студирају у Новом Саду. Свакако да сам поносан на њега и због овога и због тога какав је човјек. Мијат је одмалена велики професионалац. Цијели живот је радио за ово и потпуно је посвећен фудбалу. Као мали није знао да губи, увијек је имао тај побједнички дух. Нервирао се и плакао кад изгуби утакмицу. Ипак, све се промијенило, наравно. Тата Владо је најзаслужнији за све то и све ово што је Мијат данас. И мајка, наравно - рекао је Марко.

Он има и савјет за брата када буде одлазио из Војводине.

- Многи су га често питали у који клуб ће отићи послије Војводине. Ја сам му само савјетовао да не иде у Партизан. Надам се да ће, ако не сада, онда мало касније доћи у Црвену звезду - за нас Требињце. Тек тада, чини ми се, нико не би био срећнији од мене - закључио је Марко Гаћиновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.