Поглед у ретровизор Владимира Петрића за "Глас": Одрастао уз Звезду, погријешио у Веспрему, одушевио се Португалу...

БАЊАЛУКА - Најважнија, али и најтежа ствар у спорту је - бити први! Први на постољу, али и први, односно пионир у почецима неких великих пројеката подједнако је тешко. Зна то и Владимир Петрић.

Са некадашњим репрезентативцем Југославије и рукометашем Црвене звезде интервју смо правили у Бањалуци, на турниру рукометних ветерана који су успјешно организовали РК Младост из Бањалуке и београдски БАСК. Популарни Бели је за "Глас Српске“ причао о данима у проведеним међу "црвено-бијелима", затим искуствима из Веспрема, Порта, Спортинга, Вардара, али и репрезентације Југославије. Владимир нам се отворио, дотакао се својих снова, успјеха и неуспјеха, на које гледа реално, свјестан гдје је погријешио. Глава рукометне породице Петрић прокоментарисао је и каријере својих синова.

Факти: 

• Звезда остварење дјечачког сна
• Одлазак у Веспрем лоша одлука
• Лекција Стефану о беспарици и игри

- Ја некако нисам био за то да они играју рукомет, јер сам био свјестан свих недаћа које он носи. Финансијски си апсолутно необезбијеђен када завршиш каријеру. Просјечан фудбалер може да заради милионе. Када гледаш неке кошаркаше, такође имају сигурнију причу, али рукометаши... Моји синови су високи, један је 1,94, други 1,97. То је за рукомет идеално. Обојица су били у Звезди. Старији, Стефан је почео рукометне кораке у Спортингу и кад смо се вратили у Србију, по логици ствари, отишао је у Звезду. Прошао је млађе селекције, али је отишао у Партизан после. Није никоме од нас тада није било лако. Моја деца су певала Звездине песме, цело кадетско битисање провели су у Звезди, јуниорско такође и одједном кад је доашао на ред сениорски стаж, променило се све. Сад, ја то подржавам из разлога што једноставно гледам његову (Стефанову) будућност и шта је боље за њега. Али мој тата Стфанов одлазак у Партизан није могао никако... Тада је имао 80 година, пред смрт, мученик, он то није могао да свари. Мој зет је исто "звездаш". Било им је тешко у моменту. Да је био неки други клуб, да су отишли у Војводину. Било где, небитно, нико не би рекао ништа. Међутим, нема више неког ривалитета Звезде и Партизана у рукомету, у том естаблишменту, тако да то више није то. И овај други, Андреј је отишао у Динамо Панчево из Звезде. Једноставно, ја мислим, оно што сам гледао, макар утакмице има потенцијал – не могу да кажем за тренинге – али они уопште нису имали у том периоду да им неко посвети пажњу, да каже: "Видим потенцијал у њима, сад ћемо да их форсирамо.“ Не можеш добити играча док га не бациш у ватру. Па Дончић је био најгори у Реалу, па је следеће године постао МВП. Мораш да га истрпиш и да верујеш у то и да га не мењаш.

ГЛАС: Како су изгледали Ваши почеци у Звезди?

ПЕТРИЋ:  Пази, ја тада нисам ни замишљао рукомет. Док нисам ништа почео да тренирам, био је само фудбал. Од Живана Љуковчана, не знам које генерације Звезде, Пиксија... Плакао сам кад је Звезда изгубила од Реал Мадрида. Уго Санчез је био тада. Ишао сам у школу са Звездиним дресом. И онда сам добио позив од Звезде. Леп потез је направио Јана Станковић када сам први пут долазио на "Маракану" да се договоримо о уговору и условима... Одвео ме је у ложу, Звезда је играла неку првенствену фудбалску утакмицу. Тада сам упознао Владимира Цветковића и Драгана Џајића. И каже мени Цвеле тада: "Плав си, бићеш чудо.“ Његов мали је исто био плав, Растко. И онда се те вечери враћам до канцеларије и чујем нешто – грми. Грми горе, на другом, трећем спрату. Спушта се Тима, вођа навијача и командује тамо свима. И ти у неком моменту схватиш, у ствари, Звезда зависи од тих навијача, али они некад воде политику клуба. И то ми је мало било без везе. Ја сам живео у Португалу поред стадиона, кад сам играо за Порто. Кад дође недеља - Портова утакмица, то је празник. Има "кавез" за "ултрасе", ово остало дођу обични људи, баке, деке, сви. То је празник. Одем Бенфику да гледам, иако сам играо за Порто. Бенфика напада, скачу све трибине да се направи аплауз. Направи Порто потез, сваки десети ред устане, аплаудира, нико никога не дира.

ГЛАС: Да се вратимо на саму екипу Црвене звезде. Ко је све играо с Вама?

ПЕТРИЋ: Ја сам дошао негде 1994. године, када се мало стабилизовало стање у држави. Појавио се спонзор Раде Радојевић ту, да мало покрене целу ту причу. Тада се лагано формирала екипа Звезде, па је онда следеће године кулминирало све с доласком Игора Бутулије, Предрага Перуничића и Белог Стојановића... Узели смо дуплу круну 1996. године. А једино што ми је било криво, десило се крајем моје прве године у Звезди, 1995. Освојили смо Куп Југославије који се чекао баш дуго. И била је нека завршна вечера, углавном више као омаж неким радницима или рукометашима Звезде из раних генерација. Могли су макар Микију Радосављевићу, капитену, да дају плакету. Нису нас ни поменули.

ГЛАС: Многи су заборавили освајање тог Купа и какав је то подвиг био.

ПЕТРИЋ: Знаш како, ми смо тренирали као коњи код Љубе Обрадовића. То је било несношљиво. Та сезоне је обележена тако што смо једва преживели у лиги, а освојили смо Куп. То је била сензација. Прва утакмица против Партизана, рецимо, који је фаворит – победимо их. Ми смо и другу утакмицу извукли. У полуфиналу смо прошли Југовић. Мики је одбранио у Каћу седам пенала. Није било лако ни у финалу у Зрењанину, нисмо неку велику разлику остварили. Свако је обележио неку утакмицу. Ја сам Партизан обележио, Ђуро Капа је, чак се сећам, на крају утакмице нешто ударио судију, па је био суспендован. Нешто као да су му одузели радост да прослави Куп...

ГЛАС: Надградња успјеха дошла је 1996. када је, поред дупле круне, изборено и полуфинале Купа купова.

ПЕТРИЋ: Мислим да смо Европу отворили са Електромошом. У "Пиониру" је била права ерупција. Каснили смо на утакмицу, Игор Бутулија и ја смо ишли смо колима из "Славије". Он је газио преко тротоара да би дошао до хале. А кад је Предраг Перуничић дао гол из полуконтре - мислим да је он отворио голеаду - тада су ролне тоалет-папира или чега, оне конфете, полетеле по терену. Мислим да је био прекид од петнаест минута да се почести све. Маркетинг Звездин је те сезоне добро радио. Новине су биле пуне рукомета. Биле су странице које су писале о томе. Ти сад кад погледаш новине, ти не можеш да видиш, неки резултат, ако нису локалне новине из Панчева нпр. Нема више Павла Ерцега из "Журнала", Прлине из "Спорта"... Сада Жика Богдановић нешто још покушава...Да се вратим на мечеве, после су дошли Борба Луцерн, Гарденија Ето Ђер, Тека... Тамо смо изгубили, шест разлике, мислим. Била је то добра екипа Теке са Михаелом Јакимовичем, са Талантом Душебајевим... Мало смо сагорели у свему томе. Знам да ме је Љуба исфорсирао да почнем. Улагао је велике наде да ћу макар успети нешто. Тад је био други рукомет - шутерски, не као сада. Ово што играју Магдебург, Берлин, данска репрезентација... Кажем, тада је он полагао велике наде да ћу ја да разбијем мало ту зону са девет метара. И први мој шут је ухватио Хајме Форт. Блок је био невероватан за препуцати. И мени у глави било: "Не знам где сам шутнуо“. Он је рекао: "Шутни тамо“. Ја сам шутнуо овамо. Реванш смо добили некако, али недовољно да се пласирамо даље. Било је и мало ружних сцена са оном публиком у "Пиониру"... Те године је кулминирало, освојили смо дуплу круну. Чак смо и следеће године, мислим, освојили дуплу круну. И онда је то мало кренуло да се осипа. Поново је почела криза. Ближила се 97/98. година и било је мало незгодно. И онда је то кулминирало у нашој последњој години у Звезди.

ГЛАС: Послије сте отишли у Веспрем.

ПЕТРИЋ: Није ми био циљ Мађарска. Отишао сам принудно тамо. Тада нисмо могли нешто да пратимо међународна такмичења, да видимо ко, шта, како. Тада си био буквално изолован. Био је тај несрећни рат и одлазак на Светско првенство. Буквално нисам имао клуб, када сам се вратио, јер је спонзор решио да се ослони на млађе категорије и свима нама старијим играчима је дао "шут-карту". И ја сам се нашао необраном грожђу, у јулу месецу када почињу припреме. И појавио се Веспрем. Отишао сам и прва полусезона ми је била супер. Дошао сам после у репрезентацију и неко је напричао селектору Браниславу Покрајцу како ја тамо не играм. Играли смо неку утакмицу у Лиги шампиона и нисам био у тиму тај меч, зато што смо имали три странца. Неко је видео то од наших "експерата", и мене је ту некако Покрајац "шкартирао" за даље акције. Нисам био у плану ни код Вује у том олимпијском циклусу. Покрајац је почео, није ме звао, а Вуја је преузео. И тако нисам никад доживео да одем на Олимпијске игре.

ГЛАС: Како је ишло даље?

ПЕТРИЋ: У Мађарској је друга полусезона прошла како је прошла. Дунафер је освојио титулу, ми смо узели Куп Мађарске, где сам ја баш играо добро. Против Дунафера, који је био највећи фаворит, дао сам девет голова. Дошао је Здравко Зовко за тренера у Веспрему и желео је леворуког на десном беку, по сваку цену. А ја нисам желео да останем у Веспрему ни за живу главу.

ГЛАС: И појавио се Порто.

ПЕТРИЋ: У том моменту је мени португалски рукомет био тотална непознаница. Ипак, отишао сам тамо. Требало ми је буквално годину дана да се адаптирам. Прве године гледаш да те заволе саиграчи, јер тако стичеш неки респект. Или стекао си респект тако што дајеш 15 голова и са свима си "на ј*** си матер", или стичеш тако што играш добро, али разиграваш око себе. Ја нисам толико био задовољан првом полусезоном. Међутим, одиграо сам други део изванредно. Продужио сам уговор са Портом. Дошао је и Покрајац. Дигли смо клуб на неки ниво. Ипак, 2004. сам отишао из Порта зато што су градили стадион. Целокупан буџет, који је требао да иде за рукомет, обустављен је од фудбаског клуба - заврнута је славина. "Драгао" се градио. Морали су да сређују буџет. Пустили су ме невољно, али су морали. Није да су хтели да ме пусте, али су рекли: "Молим те, ако можеш, нађи клуб.“ Било је после позива да се вратим у Португал, из Шпаније, и вратио сам се у Лисабон на две године. И ту сам већ оперисао раме једанпут. То је већ био неки, како бих рекао, крај каријере.

ГЛАС: Играли сте док год сте могли.

ПЕТРИЋ: "Убиле" су ме повреде. Једна операција, друга операција рамена. И ја сам желео да се вратим те последње године у Вардару, иако сам већ имао 39-40 година. Нормално, то је већ нека биолошка баријера која се више не пробија. И неких пар година сам направио неку паузу, око три године, кад су ме ангажовали за ветеране.

ГЛАС: Да не прескочимо, Како је било у Шпанији?

ПЕТРИЋ: Супер је било у Шпанији. Био је, ајде кажем, леп, лагодан живот у тој екипи која је била нека средина табеле. Имали смо прилику да уђемо у европско такмичење, то је био циљ. Међутим, нисмо успели. И онда је опет дошла та нека економска криза и нека криза грађевине, уопште. Почеле су да падају цене станова. Развила се. И једноставно заврнуте су славине за клуб. Остали су нам дужни. Много играча више није хтело да игра.

ГЛАС: Како сте, лично Ви, гледали на ту беспарицу?

ПЕТРИЋ: Некако је било другачије. На пример, иако нема пара и знам да ће остати дужни, трудио сам се да одиграм што боље, како би нашао клуб за следећу годину. А данас: "Нема пара - не могу да играм.“ Имао сам један разговор са мојим Стефаном. Он је исто имао такав спор. Био је у Партизану. И каже мени, у једном моменту да касне плате. Њему су, хвала Богу, све исплатили касније. Ја нисам ни навикао да негде не касне плате. То је у мојој каријери било незамисливо. У Веспрему можда није каснило. Стефан ми је рекао као: "Шта ме брига, нећу да играм.“ Кажем: "То више никада да ниси рекао. Због свих, због мене, бабе, деде, због свих који из љубави долазимо да те гледамо да навијамо за тебе - ти си дужан, ако си изашао на терен, да даш најбоље од себе. Или кажеш Саши Благовићу: 'Сале, ја нисам психички спреман да играм, ја не могу да играм.“ Ја сам се с том филозофијом водио целог живота. Можда нисам достигао неке висине које сам очекивао од себе и које су ми предвиђали у том неком периоду. Мало можда моје несигурности, можда и неких лоших одлука у неком моменту, одласка из клуба, одлука можда у неким битним моментима неких утакмица. Можда би се чак лакше уклопио у овај данашњи рукомет. Али, не могу да будем незадовољан.

 

Репрезентација и случај "Шпанија"

ГЛАС: За репрезентацију Вас вежу помијешана осјећања.

ПЕТРИЋ: Те 1996. нисам отишао на ЕП у Шпанију. Мислим да сам требао, пошто је била ударна виза у пасошу, али отишао је неко други. Тада сам био дете, па то ми није нешто тешко пало. И те 1999. коначно сам имао прилику да имам битнију улогу. Опет, те припреме сам одрадио с болом у леђима, ишао сам код неких киропрактичара. Пола тренинга сам одрадио онако на силу. Мислим да смо можда могли више као екипа. То се показало у Француској. Али једноставно, мислим да је наш Савез имао континуитет у свему томе, да би имао респект и судијске организације и ЕХФ-а, али и ИХФ-а. Ми то нисмо имали. Остаје жал за Олимпијским играма. Једноставно, можда је и избор клуба у том моменту много утицао на моју каријеру. Можда би било другачије да није било 1999. и бомбардовања, да сам отишао из Звезде у Немачку. Била је прича да идем у Гумерсбах, уместо у Веспрем. Да сам отишао тамо, моја каријера би ишла тотално неким другим током.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.