Pogled u retrovizor Vladimira Petrića za "Glas": Odrastao uz Zvezdu, pogriješio u Vespremu, oduševio se Portugalu...

BANjALUKA - Najvažnija, ali i najteža stvar u sportu je - biti prvi! Prvi na postolju, ali i prvi, odnosno pionir u počecima nekih velikih projekata podjednako je teško. Zna to i Vladimir Petrić.

Sa nekadašnjim reprezentativcem Jugoslavije i rukometašem Crvene zvezde intervju smo pravili u Banjaluci, na turniru rukometnih veterana koji su uspješno organizovali RK Mladost iz Banjaluke i beogradski BASK. Popularni Beli je za "Glas Srpske“ pričao o danima u provedenim među "crveno-bijelima", zatim iskustvima iz Vesprema, Porta, Sportinga, Vardara, ali i reprezentacije Jugoslavije. Vladimir nam se otvorio, dotakao se svojih snova, uspjeha i neuspjeha, na koje gleda realno, svjestan gdje je pogriješio. Glava rukometne porodice Petrić prokomentarisao je i karijere svojih sinova.

Fakti: 

• Zvezda ostvarenje dječačkog sna
• Odlazak u Vesprem loša odluka
• Lekcija Stefanu o besparici i igri

- Ja nekako nisam bio za to da oni igraju rukomet, jer sam bio svjestan svih nedaća koje on nosi. Finansijski si apsolutno neobezbijeđen kada završiš karijeru. Prosječan fudbaler može da zaradi milione. Kada gledaš neke košarkaše, takođe imaju sigurniju priču, ali rukometaši... Moji sinovi su visoki, jedan je 1,94, drugi 1,97. To je za rukomet idealno. Obojica su bili u Zvezdi. Stariji, Stefan je počeo rukometne korake u Sportingu i kad smo se vratili u Srbiju, po logici stvari, otišao je u Zvezdu. Prošao je mlađe selekcije, ali je otišao u Partizan posle. Nije nikome od nas tada nije bilo lako. Moja deca su pevala Zvezdine pesme, celo kadetsko bitisanje proveli su u Zvezdi, juniorsko takođe i odjednom kad je doašao na red seniorski staž, promenilo se sve. Sad, ja to podržavam iz razloga što jednostavno gledam njegovu (Stefanovu) budućnost i šta je bolje za njega. Ali moj tata Stfanov odlazak u Partizan nije mogao nikako... Tada je imao 80 godina, pred smrt, mučenik, on to nije mogao da svari. Moj zet je isto "zvezdaš". Bilo im je teško u momentu. Da je bio neki drugi klub, da su otišli u Vojvodinu. Bilo gde, nebitno, niko ne bi rekao ništa. Međutim, nema više nekog rivaliteta Zvezde i Partizana u rukometu, u tom establišmentu, tako da to više nije to. I ovaj drugi, Andrej je otišao u Dinamo Pančevo iz Zvezde. Jednostavno, ja mislim, ono što sam gledao, makar utakmice ima potencijal – ne mogu da kažem za treninge – ali oni uopšte nisu imali u tom periodu da im neko posveti pažnju, da kaže: "Vidim potencijal u njima, sad ćemo da ih forsiramo.“ Ne možeš dobiti igrača dok ga ne baciš u vatru. Pa Dončić je bio najgori u Realu, pa je sledeće godine postao MVP. Moraš da ga istrpiš i da veruješ u to i da ga ne menjaš.

GLAS: Kako su izgledali Vaši počeci u Zvezdi?

PETRIĆ:  Pazi, ja tada nisam ni zamišljao rukomet. Dok nisam ništa počeo da treniram, bio je samo fudbal. Od Živana Ljukovčana, ne znam koje generacije Zvezde, Piksija... Plakao sam kad je Zvezda izgubila od Real Madrida. Ugo Sančez je bio tada. Išao sam u školu sa Zvezdinim dresom. I onda sam dobio poziv od Zvezde. Lep potez je napravio Jana Stanković kada sam prvi put dolazio na "Marakanu" da se dogovorimo o ugovoru i uslovima... Odveo me je u ložu, Zvezda je igrala neku prvenstvenu fudbalsku utakmicu. Tada sam upoznao Vladimira Cvetkovića i Dragana Džajića. I kaže meni Cvele tada: "Plav si, bićeš čudo.“ Njegov mali je isto bio plav, Rastko. I onda se te večeri vraćam do kancelarije i čujem nešto – grmi. Grmi gore, na drugom, trećem spratu. Spušta se Tima, vođa navijača i komanduje tamo svima. I ti u nekom momentu shvatiš, u stvari, Zvezda zavisi od tih navijača, ali oni nekad vode politiku kluba. I to mi je malo bilo bez veze. Ja sam živeo u Portugalu pored stadiona, kad sam igrao za Porto. Kad dođe nedelja - Portova utakmica, to je praznik. Ima "kavez" za "ultrase", ovo ostalo dođu obični ljudi, bake, deke, svi. To je praznik. Odem Benfiku da gledam, iako sam igrao za Porto. Benfika napada, skaču sve tribine da se napravi aplauz. Napravi Porto potez, svaki deseti red ustane, aplaudira, niko nikoga ne dira.

GLAS: Da se vratimo na samu ekipu Crvene zvezde. Ko je sve igrao s Vama?

PETRIĆ: Ja sam došao negde 1994. godine, kada se malo stabilizovalo stanje u državi. Pojavio se sponzor Rade Radojević tu, da malo pokrene celu tu priču. Tada se lagano formirala ekipa Zvezde, pa je onda sledeće godine kulminiralo sve s dolaskom Igora Butulije, Predraga Peruničića i Belog Stojanovića... Uzeli smo duplu krunu 1996. godine. A jedino što mi je bilo krivo, desilo se krajem moje prve godine u Zvezdi, 1995. Osvojili smo Kup Jugoslavije koji se čekao baš dugo. I bila je neka završna večera, uglavnom više kao omaž nekim radnicima ili rukometašima Zvezde iz ranih generacija. Mogli su makar Mikiju Radosavljeviću, kapitenu, da daju plaketu. Nisu nas ni pomenuli.

GLAS: Mnogi su zaboravili osvajanje tog Kupa i kakav je to podvig bio.

PETRIĆ: Znaš kako, mi smo trenirali kao konji kod Ljube Obradovića. To je bilo nesnošljivo. Ta sezone je obeležena tako što smo jedva preživeli u ligi, a osvojili smo Kup. To je bila senzacija. Prva utakmica protiv Partizana, recimo, koji je favorit – pobedimo ih. Mi smo i drugu utakmicu izvukli. U polufinalu smo prošli Jugović. Miki je odbranio u Kaću sedam penala. Nije bilo lako ni u finalu u Zrenjaninu, nismo neku veliku razliku ostvarili. Svako je obeležio neku utakmicu. Ja sam Partizan obeležio, Đuro Kapa je, čak se sećam, na kraju utakmice nešto udario sudiju, pa je bio suspendovan. Nešto kao da su mu oduzeli radost da proslavi Kup...

GLAS: Nadgradnja uspjeha došla je 1996. kada je, pored duple krune, izboreno i polufinale Kupa kupova.

PETRIĆ: Mislim da smo Evropu otvorili sa Elektromošom. U "Pioniru" je bila prava erupcija. Kasnili smo na utakmicu, Igor Butulija i ja smo išli smo kolima iz "Slavije". On je gazio preko trotoara da bi došao do hale. A kad je Predrag Peruničić dao gol iz polukontre - mislim da je on otvorio goleadu - tada su rolne toalet-papira ili čega, one konfete, poletele po terenu. Mislim da je bio prekid od petnaest minuta da se počesti sve. Marketing Zvezdin je te sezone dobro radio. Novine su bile pune rukometa. Bile su stranice koje su pisale o tome. Ti sad kad pogledaš novine, ti ne možeš da vidiš, neki rezultat, ako nisu lokalne novine iz Pančeva npr. Nema više Pavla Ercega iz "Žurnala", Prline iz "Sporta"... Sada Žika Bogdanović nešto još pokušava...Da se vratim na mečeve, posle su došli Borba Lucern, Gardenija Eto Đer, Teka... Tamo smo izgubili, šest razlike, mislim. Bila je to dobra ekipa Teke sa Mihaelom Jakimovičem, sa Talantom Dušebajevim... Malo smo sagoreli u svemu tome. Znam da me je Ljuba isforsirao da počnem. Ulagao je velike nade da ću makar uspeti nešto. Tad je bio drugi rukomet - šuterski, ne kao sada. Ovo što igraju Magdeburg, Berlin, danska reprezentacija... Kažem, tada je on polagao velike nade da ću ja da razbijem malo tu zonu sa devet metara. I prvi moj šut je uhvatio Hajme Fort. Blok je bio neverovatan za prepucati. I meni u glavi bilo: "Ne znam gde sam šutnuo“. On je rekao: "Šutni tamo“. Ja sam šutnuo ovamo. Revanš smo dobili nekako, ali nedovoljno da se plasiramo dalje. Bilo je i malo ružnih scena sa onom publikom u "Pioniru"... Te godine je kulminiralo, osvojili smo duplu krunu. Čak smo i sledeće godine, mislim, osvojili duplu krunu. I onda je to malo krenulo da se osipa. Ponovo je počela kriza. Bližila se 97/98. godina i bilo je malo nezgodno. I onda je to kulminiralo u našoj poslednjoj godini u Zvezdi.

GLAS: Poslije ste otišli u Vesprem.

PETRIĆ: Nije mi bio cilj Mađarska. Otišao sam prinudno tamo. Tada nismo mogli nešto da pratimo međunarodna takmičenja, da vidimo ko, šta, kako. Tada si bio bukvalno izolovan. Bio je taj nesrećni rat i odlazak na Svetsko prvenstvo. Bukvalno nisam imao klub, kada sam se vratio, jer je sponzor rešio da se osloni na mlađe kategorije i svima nama starijim igračima je dao "šut-kartu". I ja sam se našao neobranom grožđu, u julu mesecu kada počinju pripreme. I pojavio se Vesprem. Otišao sam i prva polusezona mi je bila super. Došao sam posle u reprezentaciju i neko je napričao selektoru Branislavu Pokrajcu kako ja tamo ne igram. Igrali smo neku utakmicu u Ligi šampiona i nisam bio u timu taj meč, zato što smo imali tri stranca. Neko je video to od naših "eksperata", i mene je tu nekako Pokrajac "škartirao" za dalje akcije. Nisam bio u planu ni kod Vuje u tom olimpijskom ciklusu. Pokrajac je počeo, nije me zvao, a Vuja je preuzeo. I tako nisam nikad doživeo da odem na Olimpijske igre.

GLAS: Kako je išlo dalje?

PETRIĆ: U Mađarskoj je druga polusezona prošla kako je prošla. Dunafer je osvojio titulu, mi smo uzeli Kup Mađarske, gde sam ja baš igrao dobro. Protiv Dunafera, koji je bio najveći favorit, dao sam devet golova. Došao je Zdravko Zovko za trenera u Vespremu i želeo je levorukog na desnom beku, po svaku cenu. A ja nisam želeo da ostanem u Vespremu ni za živu glavu.

GLAS: I pojavio se Porto.

PETRIĆ: U tom momentu je meni portugalski rukomet bio totalna nepoznanica. Ipak, otišao sam tamo. Trebalo mi je bukvalno godinu dana da se adaptiram. Prve godine gledaš da te zavole saigrači, jer tako stičeš neki respekt. Ili stekao si respekt tako što daješ 15 golova i sa svima si "na j*** si mater", ili stičeš tako što igraš dobro, ali razigravaš oko sebe. Ja nisam toliko bio zadovoljan prvom polusezonom. Međutim, odigrao sam drugi deo izvanredno. Produžio sam ugovor sa Portom. Došao je i Pokrajac. Digli smo klub na neki nivo. Ipak, 2004. sam otišao iz Porta zato što su gradili stadion. Celokupan budžet, koji je trebao da ide za rukomet, obustavljen je od fudbaskog kluba - zavrnuta je slavina. "Dragao" se gradio. Morali su da sređuju budžet. Pustili su me nevoljno, ali su morali. Nije da su hteli da me puste, ali su rekli: "Molim te, ako možeš, nađi klub.“ Bilo je posle poziva da se vratim u Portugal, iz Španije, i vratio sam se u Lisabon na dve godine. I tu sam već operisao rame jedanput. To je već bio neki, kako bih rekao, kraj karijere.

GLAS: Igrali ste dok god ste mogli.

PETRIĆ: "Ubile" su me povrede. Jedna operacija, druga operacija ramena. I ja sam želeo da se vratim te poslednje godine u Vardaru, iako sam već imao 39-40 godina. Normalno, to je već neka biološka barijera koja se više ne probija. I nekih par godina sam napravio neku pauzu, oko tri godine, kad su me angažovali za veterane.

GLAS: Da ne preskočimo, Kako je bilo u Španiji?

PETRIĆ: Super je bilo u Španiji. Bio je, ajde kažem, lep, lagodan život u toj ekipi koja je bila neka sredina tabele. Imali smo priliku da uđemo u evropsko takmičenje, to je bio cilj. Međutim, nismo uspeli. I onda je opet došla ta neka ekonomska kriza i neka kriza građevine, uopšte. Počele su da padaju cene stanova. Razvila se. I jednostavno zavrnute su slavine za klub. Ostali su nam dužni. Mnogo igrača više nije htelo da igra.

GLAS: Kako ste, lično Vi, gledali na tu besparicu?

PETRIĆ: Nekako je bilo drugačije. Na primer, iako nema para i znam da će ostati dužni, trudio sam se da odigram što bolje, kako bi našao klub za sledeću godinu. A danas: "Nema para - ne mogu da igram.“ Imao sam jedan razgovor sa mojim Stefanom. On je isto imao takav spor. Bio je u Partizanu. I kaže meni, u jednom momentu da kasne plate. Njemu su, hvala Bogu, sve isplatili kasnije. Ja nisam ni navikao da negde ne kasne plate. To je u mojoj karijeri bilo nezamislivo. U Vespremu možda nije kasnilo. Stefan mi je rekao kao: "Šta me briga, neću da igram.“ Kažem: "To više nikada da nisi rekao. Zbog svih, zbog mene, babe, dede, zbog svih koji iz ljubavi dolazimo da te gledamo da navijamo za tebe - ti si dužan, ako si izašao na teren, da daš najbolje od sebe. Ili kažeš Saši Blagoviću: 'Sale, ja nisam psihički spreman da igram, ja ne mogu da igram.“ Ja sam se s tom filozofijom vodio celog života. Možda nisam dostigao neke visine koje sam očekivao od sebe i koje su mi predviđali u tom nekom periodu. Malo možda moje nesigurnosti, možda i nekih loših odluka u nekom momentu, odlaska iz kluba, odluka možda u nekim bitnim momentima nekih utakmica. Možda bi se čak lakše uklopio u ovaj današnji rukomet. Ali, ne mogu da budem nezadovoljan.

 

Reprezentacija i slučaj "Španija"

GLAS: Za reprezentaciju Vas vežu pomiješana osjećanja.

PETRIĆ: Te 1996. nisam otišao na EP u Španiju. Mislim da sam trebao, pošto je bila udarna viza u pasošu, ali otišao je neko drugi. Tada sam bio dete, pa to mi nije nešto teško palo. I te 1999. konačno sam imao priliku da imam bitniju ulogu. Opet, te pripreme sam odradio s bolom u leđima, išao sam kod nekih kiropraktičara. Pola treninga sam odradio onako na silu. Mislim da smo možda mogli više kao ekipa. To se pokazalo u Francuskoj. Ali jednostavno, mislim da je naš Savez imao kontinuitet u svemu tome, da bi imao respekt i sudijske organizacije i EHF-a, ali i IHF-a. Mi to nismo imali. Ostaje žal za Olimpijskim igrama. Jednostavno, možda je i izbor kluba u tom momentu mnogo uticao na moju karijeru. Možda bi bilo drugačije da nije bilo 1999. i bombardovanja, da sam otišao iz Zvezde u Nemačku. Bila je priča da idem u Gumersbah, umesto u Vesprem. Da sam otišao tamo, moja karijera bi išla totalno nekim drugim tokom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.