Плећаш: Менаџери и лоши тренери уништавају кошарку

Кошарка на просторима екс-Југославије стагнира и нема квалитативног помака напријед. Разлог томе је што се кошарком пуно баве менаyери и лоши тренери. Тренери немају довољно слободе у одлучивању ко ће играти, а с друге стране играчи немају потребну слободу у игри. У многе клубове и савезе су ушли људи који их користе за своје материјалне интересе, а не да квалитет спорта подигну на виши ниво.

Изјавио је ово у интервјуу "Гласа Српске" легенда југословенске кошарке Никола Плећаш који је недавно боравио на турниру кошаркашких нада у Источном Сарајеву.

Према његовим ријечима у бившим републикама се улаже  у овај спорт.

- Нико не жели да се тај спорт изгуби с простора бивше Југославије. Годинама се најбоља кошарка играла у Србији. Мислим да се и данас на нашим просторима игра сјајно, имамо доста талената и наши играчи су цијењени у Европи. Међутим нема репрезентативних успјеха - казао је Плећаш.

ГЛAС: Шта је била драж кошарке у бившој држави онда када сте ви играли и по чему се она разликује од данашње?

ПЛЕЋAШ: Југословенска кошарка је имала препознатљиву школу и све док се држало тог типа игре постизали смо добре резултате. Начин на који смо играли данас се не игра јер није модеран. Нисмо били физички снажни, ни брзи као што су то данашњи играчи. Једним дијелом смо имали бољу технику, али оно што смо сигурно имали је бољи шут и далеко смо боље изводили слободна бацања, него што је то случај данас. Тактика је више напредовала, него што је била у наше вријеме. Кошарка у складу с временом треба да иде напријед, али нажалост то није случај на просторима бивше Југославије.

ГЛAС: Шта је узрок томе?

ПЛЕЋAШ: Кошарка стагнира и нема помака према напријед, а разлог томе је што се кошарком пуно баве менаyери и лоши тренери. Тренери немају довољно слободе у одлучивању ко ће играти, а с друге стране играчи немају потребну слободу у игри. У многе клубове и савезе су ушли људи који их користе за своје материјалне интересе, а не да квалитет спорта подигну на виши ниво. Уопште их не интересује да ли ће се у клубу добро радити или не. Њима је битно да зараде дебеле новце, а остало није важно. У таквом стању долази до пада квалитета кошарке.

ГЛAС: По Вашем мишљењу, гдје се игра најбоља кошарка на простору бивше Југославије?

ПЛЕЋAШ: Нико не жели да се тај спорт изгуби с простора бивше Југославије. Годинама се најбоља кошарка играла у Србији. Мислим да се и данас на нашим просторима игра сјајно, имамо доста талената и наши играчи су цијењени у Европи. Међутим нема репрезентативних успјеха као некада.

ГЛAС: Локомотива из Загреба за коју сте наступали је промијенила 1976. године назив у Цибону. Шта се послије тога дешава, какав је Ваш статус у клубу?

ПЛЕЋAШ: Нисам био члан Цибоне и као такав се уопште не помињем. То је требао бити исти клуб, али недавно су славили 30. година од освајања првог међународног трофеја, а нису славили 40. година од освајања Купа "Радивоја Кораћа" који је освојила Локомотива 1972. године. На неки начин оно што Мирко Новосел и Дражен Петровић нису освајали с клубом не признаје се за успјех.

ГЛAС: Зашто је то тако?

ПЛЕЋAШ: Није ми јасно из којих се разлога не валоризирају моје вриједности, као и вриједност других играча који су у Локомотиви играли дуже. Срамотно је што се страховито валоризује вриједност Дражена Петровића који је био велики играч, али је у Загребу играо двије сезоне, док Креша Ћосића сви занемарују, а с њим је Цибона освојили прву титулу првака 1981. године. Само се спомињу Новосел и Петровић и једино они имају право на признавање резултата и успјеха, а сви ми смо непостојећи.

ГЛAС: У репрезентативној и клупској каријери имали сте доста успјеха и освојених медаља.

ПЛЕЋAШ: Било је много лијепих тренутака.  На Олимпијским играма у Мексику 1968. године освојили смо сребрну медаљу и то је био први велики домет и медаља југословенске кошаркашке репрезентације. Други смо били на  Европском првенству 1969. године у Наполију, да би годину дана касније у Љубљани били прваци свијета. Побиједили смо СAД, али нам је остала жал што нисмо побиједили репрезентацију СССР-а с којом је био велики ривалитет. Сљедеће године поново смо други на Европском првенству у Есену, да би 1973. у Барселони и 1975. године у Београду били прваци Европе. Када је у питању клупска кошарка, с Локомотивом сам освојио Куп Југославије 1969. године и Куп Радивоја Кораћа 1972. године, гдје смо у финалу побиједили ОКК Београд у коме је играо Радивоје Кораћ. То је мени у мојој каријери нешто изузетно, јер је част понијети трофеј човјека који је био не само изузетан кошаркаш, већ и изузетна особа.

ГЛAС: Можете ли нам рећи која је то најбоља петорка из тог времена, а у којој сте Ви били?

ПЛЕЋAШ: Сигурно да је петорка у којој сам играо са Сканским, Ћосићем, Шолманом, Тврдићем у Љубљани на Свјетском првенству била изузетна и да смо захваљујући њој освојили злато. Тадашња репрезентација се састојала од 12 квалитетних играча и мислим да било који играчи да су се нашли у стартној петорци не би била грешка. Aли не можемо заборавити играче и њихову величину попут Радивоја Кораћа Жућка и Иве Данеуа, нити тврдити да они немају мјеста у петорци југословенске репрезентације. Жућко није имао прилику да игра у Љубљани, јер је годину дана раније погинуо у саобраћајној несрећи у Сарајеву, док је Иво Данеу већ био у годинама.

ГЛAС: Када Вас је спорт учинио најсретнијим, а када најнесретнијим у току Ваше каријере?

ПЛЕЋAШ: Сваки велики резултат, а било их је веома пуно, је представљао изузетно задовољство. Поред освајања Купа "Радивоја Кораћа", не могу занемарити што сам био проглашен за најбољег стријелца лиге и најбољег играча Југославије. Најтеже ми је било када су ме избацили из репрезентације прије Олимпијских игара у Монтреалу. Можете ли замислити како то постаје ружно када сазнате да реклама није прави разлог што сам избачен из државне репрезентације. Колега који је са мном био на реклами отишао је на Олимпијске игре у Монтреал, а ја нисам и то су уистину игре које су невјероватне.

ГЛAС: Можете ли рећи шта је било спорно у тој реклами за чај?

ПЛЕЋAШ: Дошло је до одређених несугласица између руководства репрезентације и играча још на Олимпијским играма у Минхену 1972. године. Послије неуспјеха на Олимпијади, дошло је до промјена у Стручном штабу репрезентације. На Олимпијаду  је умјесто мене отишао Жарко Варајић. Селектор, не бих да га именујем,  је у то вријеме трговао с нама играчима како би добио подршку КС БиХ. Искористили су рекламу коју сам снимио за "франков чај" и оптужили да сам тиме "нарушио начело аматеризма". Била је то класична намјештаљка, јер је таква забрана укинута двије године раније.

ГЛAС: Чиме сте се бавили послије кошаркашке каријере?

ПЛЕЋAШ: Био сам трговачки путник. Деведесетих година свашта се издешавало и дуго година сам био без посла. Бавио сам се тренерским позивима у мањим клубовима, гдје нисам могао постићи запаженије резултате. Тај период сматрам неуспјешним, јер нисам имао прилику да радим у великом клубу, али сви ти мали клубови у којима сам радио су направили одређени помак, па чак и пласмане у више рангове такмичења. Искрено, нисам имао у плану да се бавим тим послом, јер ми не би одговарало да свако мало пакујем кофере и селим се из мјеста у мјесто. Захваљујући градоначелнику Загреба Милану Бандићу, 2004. године добио сам посао у градској Канцеларији за образовање, културу и спорт, гдје радим и дан-данас.

ГЛAС: Шта бисте препоручили младима који се желе бавити овим спортом и онима који се већ баве?

ПЛЕЋAШ: Веома је битно да се млади људи баве спортом, јер кроз њега они стасају не само као играчи већ и као људи. Прије свега да би то успјели они морају школу да заврше, јер је едукација нешто што отвара њихове видике и њихове погледе. Да би постали потпуни играчи они морају напорно да раде и тренирају и обавезно да заврше школу како би постали комплетне личности као што је био и покојни Радивоје Кораћ Жућко.

Свети Никола

Николу Плећаша звали су Свети Никола, у 10 сезона колико је био члан Локомотиве поставио је рекорд који ће тешко бити достигнут. У 204 утакмице постигао је 5.404 поена. За репрезентацију бивше Југославије одиграо је 215 утакмица те постигао 1.354 поена. Рођен је 10. јануара 1948. године у личком селу Брувно. У Загреб је дошао као шестогодишњак и с 14 година започео кошаркашку каријеру у Младости, а потом у Локомотиви. Од 1967. године наступао је у званичним утакмицама репрезентације Југославије с којом је освојио велики број медаља на свјетским, европским и олимпијским такмичењима. Успјеси његове генерације остали су недостижни многим његовим насљедницима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.