Одлазак Алекса Фергусона, крај епохе

Лондон - Послије 27 година сер Алекс Фергусон ријешио је да оконча тренерску каријеру и постане директор Манчестер Јунајтеда, преносе агенције.

Манчестер Јунајтед непуних 27 година има статус неприкосновеног владара енглеског фудбала са 13 титула у посљедње 22 године, пет у посљедњих седам сезона.

Трипла круна, још двије дупле круне, двије Лиге шампиона и још два финала, Куп купова, девет домаћих купова, десет суперкупова и двије титуле свјетског првака, све то освојио је Фергусон водећи екипу којој је вратио оријентацију на свој подмладак, истовремено је резултатима на терену учинивши гигантом на фудбалском тржишту.

Уз фантастичне резултате и трајну заоставштину ишле су и бројне контроверзе, које су Шкота учиниле истовремено најомиљенијим, најомраженијим, најцијењенијим и најкритикованијим тренером епохе.

Сада, 11 година послије прве врло бучне најаве, дошло је вријеме да се заврши епоха, додуше на мек начин и са једном сезоном отклона. За то вријеме Фергусон би требало да за посао припреми насљедника и суграђанина Дејвида Мојса.

Стратегија и заоставштина

По првим знацима (пораз те суботе од Оксфорда 0:2) и првим сезонама (без иједног трофеја у прва 42 мјесеца) никако нису наговјештавали да ће човјек из западног глазговског преграђа Гован једног дана надмашити и икону клуба, суграђанина из источног предграђа Белсхил, Мата Базбија.

Сер Мат је имао пуно повјерење у земљака, баш као и најпознатија од његових славних беба – Боби Чарлтон.

Захваљујући њиховој подршци Ферги је пребордио кризни почетак, током којег резултати нису пратили ентузијазам.

Јунајтед је титулу чекао од 1967, са једне стране због доминантног Ливерпула (11 титула 1973-1990), са друге због интерних проблема (прваци су у то доба ипак били и Евертон, Вила, Форест, Арсенал...).

Фудбалски таленат и атрактивност на Олд Трафорду нису мањкали никад послије Другог свјетског рата (чак и у јединој друголигашкој сезони имали су већу посјету од свих прволигаша и одмах су се вратили у борбу за трофеје), али то није било довољно.

Дисциплина и повјерење били су састојци који су клубу недостајали.

Највећи проблем касних 80-их био је раширени алкохолизам у тиму, који је тресао неке од највећих звијезда (Пол Мекграт, Норман Вајтсајд).

Ако је његов претходник Рон Еткинсон гледао кроз прсте, Фергусон није – на тој двојици Ираца поставио је стандард по којем ће се понашати готово три деценије: ако се оглушите о клупску дисциплину, летите из клуба, били ви звезда као Инс, Кин или Стам, или талентовани клинац као Морисон или Погба.

Фергусон је одмах из основа промијенио клупску културу и укључио се у рад скаутске службе, не само оног дијела који прати потенцијалне првотимце, него и тинејџере.

Добро је познато да је његова посјета Гигсовом дому новембра 1987, на Рајанов 14. рођендан, увела малог Велшанина у Јунајтедову породицу, коју и даље представља успјешно на терену. Изградио је повјерење сваког клинца којег је сретао на теренима Клифа, јер их је све знао по имену, знао је све о њиховој породици и школовању.

Направио је од клуба фамилију и буквално научио све који у њу уђу да се тако и понашају.

То је укратко суштина Јунајтедове супериорности у енглеском фудбалу у ери Премијер лиге.

Уз фамилију увијек иде и заштита – Алекс се никада није устручавао да уђе у сукоб са било ким да заштити свој клуб и своје играче, што му је током каријере донијело многе ривале, понекад и непријатеље, а и поприличну количину казни – 15 утакмица суспензије за пет одвојених напада на судије у посљедњих десет година.

Солидан учинак за човјека на челу клуба који по мишљењу многих ривалских навијача има судијску протекцију.

За више од четврт вијека Фергусон је створио пет одвојених шампионских генерација, одкојих је свакако најславнија она базирана на чувеној генерацији '92, побједницима омладинског ФА купа прије 21 сезоне.

Два њена члана – Рајан Гигс и Пол Сколс – још увијек су активна, Гигс држи мање-више све рекорде дуговјечности у Премијер лиги.

На европској сцени Јунајтед је у Фергијевој ери потврдио и појачао статус суперсиле, који има још од педесетих, али мало ко сматра само двије освојене Лиге шампиона великим успјехом, посебно послије два немоћна финала са Барсом у претходних пет сезона.

Добар дио те немоћи заснивао се на неуспјеху у прилагођавању тактике ривалу.

Ферги и колеге

Тактика је Фергију за све то вријеме најслабија страна и у том сегменту највишеутичу његови асистенти.

У походу на његову прву титулу првака Европе један од кључних фактора било је ангажовање Стива Мекларена (до тада асистент у Дарби Каунтију), одличног тактичара, али без икакве харизме.

За трофеј у Москви велике заслуге припадају Карлушу Кеирошу, Португалцу који се такође није прославио као самостални тренер, али је одлично прочитао Рејкардову Барселону и свео је на нула голова у два полуфинална меча.

Без озбиљне подршке претходних сезона имао је велике проблеме са модерним тактикама континенталних екипа.

Јавна је тајна да се Рене Меленстен, Холанђанин на функцији првог тренера екипе, пита око тактике много више од Филана, који му је надређен.

Паралелно са развојем десетина играча Ферги је одгајио и низ тренера, још од својих шкотских дана – Алекс Меклиш, Гордон Страхан и Вили Милер били су његови играчи у Абердину, а током посљедњих четврт вијека у менаџерски посао ушли су многи од важних играча Алексовог Јунајтеда – Брајан Робсон, Стив Брус, Рој Кин (три од прва четири капитена, сви осим Кантоне), Оле Гунар Солшер, Лоран Блан, Брајан Меклер, уз поменуте бивше чланове стручног штаба.

Ту су и Рој Кин и Пол Инс, који су клуб напустили послије сукоба са Шкотом.

Осим својих бивших сарадника, Фергусон има одличне односе са низом тренера у врхунском енглеском и европском фудбалу (редовна процедура са већином ривала је флаша вина послије утакмице) и важи за особу необично доступну за сваку врсту помоћи и савјета.

Шкоти су већ годинама најбројнија нација међу менаџерима у Премијер лиги (у посљедње три сезоне више од пола времена је шест од 20 менаџера било из самог Глазгова), а буквално сваки од њих је првог дана по ступању на функцију добијао позив од сер Алекса уз недвосмислену поруку – зови кад год ти је нешто потребно.

У сезони која наилази у Премијер лигу стижу тимови које воде син Фергијевог пријатеља из младости (Малки Макај, Кардиф) и човјек који је 1993. подигао први пехар Премијер лиге за Шкота (Стив Брус, Хал).

Ни теоретичари завјере не би то боље смислили.

У таквој гужви и није чудо што је судбина уредила да му рођеног сина Дарена, који води Питерборо, из друге лиге избаци Кристал Палас, чија је прва звијезда татино велико летње појачање Вилфрид Заха, остављен на позајмици до краја сезоне.

То никако не значи да не води рачуна о сину – када је Дарен прије двије године добио отказ у Престону, сљедећег дана Алекс је из тог клуба (у недалеки Престон је и раније слао играче на позајмицу, нпр. Дејвида Бекама; игром судбине, у том клубу се завршила играчка и почела менаџерска каријера Дејвида Мојса) вратио три играча са позајмице.

Дан касније своју двојицу повукао је именаџер Стоука Тони Пјулис, који није био Фергијев играч или помоћник, али је један од многих менаџера у лиги који су врло блиски са њим.

Насљедник

Прича о насљеднику почела је да се појављује у доба када Фергусон још увијек није, како је вријеме показало, стигао ни до пола каријере у клубу.

Маја 1999. клуб је постигао неколико успјеха који спадају у историјске – први је и до сада једини освојио триплу круну у Енглеској (титула, ФА куп, ЛШ), први је стигао до три дупле круне у историји (и то у само шест сезона) и први послије хејселског избацивања донио Енглеској европску титулу (Базбијева екипа је '68 донијела Енглеској прву титулу уопште).

Још важније од тога, Фергусон је као човјек са јасним планом, знао шта мора да постигне да би доживио свој боравак у Манчестеру успјешним.

Систем је поставио брзо, титулу коначно донио 1993, одмах затим успоставио је доминацију у Енглеској, а послије два неочекивана неуспјеха напуту ка финалима (Дортмунд '97 и Монако '98) 26. маја 1999. освојен је ушати пехар на стадиону Камп Ноу, у околностима које су изгледале нестварно (мада су преокрети заправо били лајтмотив цијеле те сезоне у сватри такмичења, а постаће и лајтмотив Фергијевог Јунајтеда у цјелости).

Послије Шерингамовог и Солшеровог гола у судијској надокнади за прелаз из 0:1 у 2:1, Ферги је само својим тврдим и већини страних играча неразумљивим шкотским акцентом прокоментарисао: „Фоотбалл. Блоодy Хелл”!

То је изгледало као погодан тренутак за свођење рачуна, појавиле су се приче о времену послије Фергусона.

Те приче престале су да буду самопука нагађања у тренутку када је Јунајтед изгледао најјаче икад – у јесен 2001.

У претходне двије сезоне екипа је тотално доминирала, освојила четири, па пет кола прије краја, и упркос јачању Арсенала дјеловала спремно да први пут у историји енглеског фудбала стигне до четири везане титуле, појачана ван Нистелројем и Вероном.

Умјесто тога, први пут се догодило нешто сасвим другачије – Шкот је под притиском емоција изгубио фокус.

Маја 2002. финале Лиге шампионаиграло се у Глазгову, и једина ствар о којој је размишљао била је да каријеру у Енглеској оконча ултимативним тријумфом на шкотском тлу, у свом граду.

Прије почетка сезоне најавио се да се њеном крају повлачи.

То је био сувишан проблем, иако су и они реални били довољни – Јап Стам је на брзину продат због чувене аутобиографије (и једнако на брзину замјењен времешним Бланом), а Стив Мекларен је отишао да води Мидлзбро, па је мјесто асистента преузео недорасли Џим Рајан.

Послије наизмјеничних таласа добре и лоше игре Јунајтед је био на путу да одбрани титулу и стигне до Глазгова, али је у финишу доживео тотални колапс – поразом од Арсенала код куће предао им је титулу (сличан сценарио као 1998. године), а у полуфиналу ЛШ је без пораза, али и побједе, на гол у гостима испао од Балаковог Леверкузена.

Јасно, од одласка није било ни говора.

Кати, госпођа Фергусон, кратко је прокоментарисала да Алекс не би могао да живи без фудбала, и ствари су се вратиле у нормалу. Са скоро деценијом отклона Фергусон је описао ту најаву повлачења као највећу грешку каријере и додао да ће, када дан за растанак стигне, најава стићи непосредно пред одлазак.

Раније ове сезоне он је дао јасну назнаку да у 72. години бар оквирно разматра другачији наставак живота – изјавом да би лако могао себе да замисли на директорском и амбасадорском мјесту, у стилу свог старог заштитника Бобија Чарлтона.

Никада за ту транизицију није постојао погоднији тренутак.

Сама тема насљеђа изазива приличан страх на Олд Трафорду, због сјећања на ране седамдесете.

Када је сер Мат Базби послије 23 године потпуне контроле отишао у пензију, насљедник Вилф Мекгинис је радио толико лоше, да га је натјерао да се врати на годину дана.

Када је опет отишао, Франк О'Фарел је потрајао годину и по, а Томи Доерти одвео екипу у другу лигу, једини пут послије рата.

У данашњем фудбалу незамисливо је да Јунајтед испадне из лиге, али би двије-три године без трофеја и Лиге шампиона за клуб таквог статуса биле катаклизмичне, због финансијских посљедица које би вукле.

Име насљедника једна је од сталних тема у британским медијима већ дуже од деценије.

На списку су се налазила разна имена, од бивших играча (раније Робсон, затим Кин, а сада Солшер и све чешће још увијек активни Гигс) и асистената (посебно у вријеме Кеироша), до великих ривала (Мурињо већ дуго, Гвардиола нешто краће).

Многи навијачи Јунајтеда данас, разумљиво, прижељкују да екипу у догледно вријеме преузме Јирген Клоп.

Међу активним менаџерима у Премијер лиги реално једина опција одувек је Дејвид Мојс.

Шкот је по стажу трећи у лиги, послије свог земљака и Арсена Венгера, а већ послије двије сезоне у Евертону показао је пун потенцијал, изборивши четврто мјесто у лиги са изузетно кратком клупом и малим буџетом у односу на ривале.

Свој статус учврстио је у наредним сезонама константно надмашујући очекиване резултате, са клубом који једноставно нема ресурсе нити јасну стратегију како да дође до њих.

Јасно је да је послије година на истом нивоу дошло вријеме да пређе у квалитетнију екипу, а Јунајтед му на много начина највише одговара – не само због доброг односа са Фергусоном (одгајио је Рунија баш по Фергусоновом рецепту, а на супротну страну отишла је група квалитетних играча – Хауард, Невил, Гибсон).

Јунајтед је међу тимовима из врха енглеског фудбала лидер у штедљивости (тачно пола прихода иде на плате, што је најбољи однос у лиги), што Мојсу одговара.

Проблем са момком из Бирсдена, који километар сјеверно од Фергијевог родног мјеста, је што није вичан ротирању поставе, што је обавеза ако се иде на трофеј у више такмичења.

У Евертону дуго о томе није могао ни да сања, али ове сезоне су постојали довољни ресурси, који нису коришћени у пуној мјери.

Такође, Мојс је преопрезан са младим играчима (Евертон је познат по низу младих талената који не добију шансу на вријеме и касније заврше у нижем рангу), врло ријетко им пружа прилику, вјерујући искусним и уиграним ветеранима.

У клубу какав је Јунајтед такав став не може да прође.

Вријеме које би требало да проведе као асистент 22 године старијег суграђанина требало би да буде довољно да Дејвид Мојс савлада и те лекције о раду у великом клубу, које би му омогућиле да настави серију трофеја који стижу на Олд Трафорд.

Јер, тешко је замислити да би послије толиког чекања на насљедника, стари Шкот могао да одабере погрешну особу.

Роналдо: Хвала за све, шефе

Међу бројним фудбалерима и тренерима који су са невјерицом чули да се Алекс Фергусон пензионисао, био је и Кристијано Роналдо.

Португалац се путем “Твитера” захвалио шкотском стручњаку написавши: “Хвала за све шефе”, уз њихову заједничку слику када је Роналдо тек стигао на Олд Трафорд.

Може се рећи да је управо Фергусон од Роналда направио једног од најбољих фудбалера свијета, након што га је као тинејџера довео из Спортинга и конципирао игру тима на њему.

Роналдо је прије неколико мјесеци изјавио да би се радо вратио у Манчестер и поново радио са Фергусоном.

Могли би поново да са рађују, али не као играч и тренер, јер ће Фергусон остати у Јунајтеду као директор.

Недуго након тога, огласио се и пети тенисер свијета Рафаел Надал преко свог “Твитер” налога.

- Цијела каријера у бобри за тим, за дивљење! Пуно среће на новом послу - написао је Рафа.

Послије 27 година сер Алекс Фергусон ријешио је да оконча тренерску каријеру и постане директор Манчестер Јунајтеда, потврдио је клуб.

- Одлуку да се повучем сам донио послије много размишљања. Није била лака одлука, али ово је право вријеме за то. Одушевљен сам што ћу имати улогу директора, једва чекам - рекао је Фергусон.

Главни кандидат да га насљеди на клупу је менаџер Евертона Дејвид Мојес.

Међу другим потенцијалним насљедницима су Жозе Мурињо, Јирген Клоп и Мануел Пелегрини.

- Било ми је важно да организацију напустим када је у најјачем облику, и мислим да сам успио у томе. Квалитет овог шампионског тима и баланс у старости играча, омогућиће наставак успјеха на највећем нивоу, а структура младих игрча ће да осигура свијетлу будућност тима. Желим да се захвалим свим играчим и члановима клуба, садашњим и бившим, на високом нивоу професионалности и посвећености који су помогли да се остваре многи незаборавни тријумфи. Без њиховог доприноса историја овог великог клуба не би била тако богата. Када сам почињао, имао сам подршку управе, и сер Бобија Чарлтона посебно, дали су ми повјерење и вријеме да изградим фудбалски клуб, не само фудбалски тим. Протекле деценије породица Глејзер ми је омогућила да водим Манчестер Јунајтед на најбољи могући начин. Имао сам огромну срећу да радим са талентованим и вриједним повјерења извршним директором Дејвидом Гилом. Изузетно сам им свима захвалан на томе. Хвала навијачима. Подршка коју сте нам дали током година је била невјероватна. Била је част и привилегија имати шансу водити ваш клуб. Право је богатство водити Манчестер Јунајтед - истакао је Фергусон у свом саопштењу.
Фергусон је 1986. године постао менаџер Јунајтеда, први трофеј освојио је 1990. у ФА Купу, када је почела ера “црвених ђавола” у енглеском фудбалу.

Усљедило је освајање Купа побједника Купова, Лига Купа, и прве од 13 титула у Премијер лиги.

Јунајтед је са Фергусоном два пута освојио и Лигу шампиона, што је према многима једина блиједа тачка његове доминације.

Очекивало се много више титула у Европи.

Ипак, након што је вратио примат у Енглеској, коју је прошле сезоне преузео градски ривал Сити, Фергусон је себи омогућио да се евентуалним одласком, повуче на врхунцу.

Јунајтед је због правила њујоршке берзе обавезан да саопштава јавности информације значајне за функционисање клуба, јер свака већа промјена утиче на вредност акција.

Евентуални одлазак Фергусона би свакако довео до пада Јунајтедових.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.