Од "рибара" до мајстора рукомета - хајде да мало учимо од људи са Фарских Острва

Дејан Кондић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Од "рибара" до мајстора рукомета - хајде да мало учимо од људи са Фарских Острва

БАЊАЛУКА – Порази репрезензације БиХ од Фарских Острва у баражу за одлазак на Свјетско првенство још се препричавају.

Склони смо потцјењивању, па ће тако просјечан навијач рећи испали су од "тамо неких рибара". Да ли је баш тако. Сигурно да ништа није случајно. Потпредсједник Рукометног савеза БиХ, Владимир Бранковић неколико дана био је на Фарским Острвима и за "Глас Српске" испричао је како тамо стоје ствари, односно какав однос има држава према спорту, поготово рукомету, који је дигнут на ниво националног бренда. Десетогодишњи труд дошао је на наплату. Искусни рукометни оперативац истиче да је успјех Фарана резултат доброг рада, прије свега, контролисаног улагања новца, јер се тачно зна гдје иду средства. Не тежи се "грандиозности" већ функционалности. Много је више свијести него на нашим просторима.

Факти:

  • Десетогодишњи рад дошао на наплату 
  • Ноћни рукомет биће бум
  • Свако село има дворану 

- Свако село на Фарским Острвима има своју дворану у којој дјеца раде физичко, не само рукомет, али првенствено рукомет, зато што им је он национални спорт. Све улажу у рукомет. Дворане су скромне. Урађене су од ламиниране дрвене конструкције, имају по четири свлачионице, двије за судије...Ништа велико, само да задовољи потребе дјеце из одређеног села. А села им имају у просјеку 500 – 1000 становника. У дворанама су исцртане све линије да се могу играти сви спортови, не само рукомет. Изгледа конфузно можда, али дјеца у тим дворанама свакодневно тренирају. Одлуком њихових комуна, кад год нема заказан терним у дворани, дјеца у било које доба могу ући и играти се у дворани. Оне су им широм отворене. Направљене су поред школа, управо, да буду близу дјеци. Тако се дјеца привлаче на спорт. Њима је спорт ствар опште културе, више тренирају због свог тијела, односно духа, него због неке финансијске користи или егзистенције – почео је Бранковић.

Национална дворана, гдје игра репрезентација, је нешто посебно.

- Имају репрезентативну халу близу главног града Торшвна, гдје долазе људи са свих острва да бодре репрезентацију. Сви долазе у дресовима националног тима, сви се сматрају дијелом те приче и комплетна хала навија. Просјечна цијена карте је 25 евра, има и стајање и вип зоне. Губитак утакмице не сматрају као катастрофу, односно "смак свијета", као што је случај код нас – констатовао је Бранковић.

Фарани много раде на промоцији рукомета.

- Играју ноћни рукомет, гдје дјеца носе "дречаве" маркере, голови су такође "дречави", као голмани и лопта. Попале неон лампе, као у дискотеци и само се види како дјеца по мраку трче, дају голове и то им је веома занимљиво. Постоје турнири ноћног рукомета, гдје се дјеца регрутују за тај спорт. Села од 1000 становника имају 200 младих рукометаша. Што је импозантан број. РК Борац, рецимо, данас нема ни 200 чланова – истакао је Бранковић.

Солидарност је нешто по чему се истичу људи у држави која има 18 острва.

- Кад на селу планирају да њихова екепа иде на неки турнир, онда људи чија дјеца тренирају, праве вечери дружења на које доносе храну, крофне, палачинке, гдје се дјеца забављају. Породично се долази, купује све то што се донесе и сав приход иде за финансирање одлазака на те турнире. Није само ствар финансирања одлазака на турнире, већ и људи који доносе ту храну на тај начин осјете да су дио клуба. Сваки становник села има дрес локалног клуба. Невјероватно је колико они воле своје клубове и рукомет као спорт – нагласио је Бранковић.

Објаснио је и како функционише тамошње лигашко такмичење.

- Сениорска Прва лига има осам клубова, а друга лига десет. Женске лиге слично. У тим лигама само десет играча су професионалци, дакле примају плату. Од њих десет, пет је са Фарских Острва. Сви остали су волонтери, штавише плаћају чланарину на годишњем нивоу да би њихов клуб могао да функционише. Држава паре даје клубовима, не да би они исплаћивали плате, већ за развој инфраструктуре. Не желе да доводе професионалце у лигу, већ форсирају своју дјецу. Лига није јака, јер им дјеца одлазе у иностранство у "факултетском узрасту", проблем им је задржати играче. Тада дјеца, односно ти играчи иду у Данску или на Исланд. Зато не троше велики новац на клубове, већ на развој спорта. Тренери су плаћени и обезбјеђена им је добра едукација. Знање "краду" од Исланда и Норвешке. Иду на семинаре тамо. Тренери по тим програмима онда раде са дјецом на Фарским Острвима – појаснио је Бранковић.

Причао је дугогодишњи директор Борца и о уређењу тамошњег савеза.

- У Савезу ради десетак људи и има пет волонтера. Они брину о свему, првенству, куповима, турнирима...Концепт је привући што више дјеце у спорту – рекао је Бранковић.

У рукомету, код Фарана најважнија је брзина у игри.

- Фокус је дефинитивно на брзини, јер нису висок народ, да тако кажем. Све недостатке компензују брзином. Три играча имају у Бундеслиги, пет играча из националног тима Фарских Острва игра у Данској...На тренинг играчи иду из забаве, другачије размишљају од наше омладине – закључио је Бранковић.

 

Филип Јојић

Изданак Борчеве рукометне школе Филип Јојић једна је од највећих не само рукометних, већ у глобалу, спортских звијезда на Фарским Острвима.

- Филип је већ 11 од укупно 15 година, колико је на Фарским Острвима, први стријелац тамошње Прве лиге. Његово име уписано је великим словима у дворани у којој сам био. Дао је преко 2000 голова за један клуб. Играо је и за репрезентацију Фарских Острва. Све ми је показао. Водио ме је и на неки брод који кошта ко зна колико, провео ме, ушли смо, нико нас није заустављао. Питао сам га: "Како је ово могуће"? Он ми је рекао: "Мој си гост, водим те да ти покажем". Други је "конт" тамо. Лагано се живи, нико не брине. Дуговјечни су, здрави. Бака и дјед Филипове супруге имају 103, односно 104 године. То је земља у којој се улазна врата у кућу или стан не закључавају, месо се на примјер суши испред куће... Имају неколико веома јаких свјетских компанија, људи зарађују огроман новац, али сви живе скромно. Дјеца, на примјер, сви имају сличне патике, нико не одскаче и већ са 14 година почињу радити – рекао је Бранковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.