Небојша Голић за "Глас Српске": Рукомет ми је дао све у животу

Рукомет је дио његове ДНК. Породица Голић изњедрила је врхунске људе и спортисте. Браћа Момо и Боро Голић били су дио екипе Борца који је 1976. године освојио титулу европског шампиона. Иза себе нису оставили само трофеје већ и бројне пријатеље, сјајне приче и успомене.

Њиховим путем кренули су и синови који су остварили сјајне каријере. Небојша Голић није имао дилему којим спортом ће се бавити иако је био веома талентован и у осталим.

ГОЛИЋ: Био је то логичан слијед. Чим сам рођен, одвело ме у дворану "Борик". Ту је био Борац, али и "Раде Личина", па сам ишао на све могуће тренинге. У кући се углавном причало о рукомету и козметици због мајке. Играо сам фудбал, кошарку, тенис и био талентован за њих, а једно вријеме сам тренирао паралелно фудбал и рукомет. Али онда је дошло да се морам одлучити и одлука је била лака - рукомет. Почео сам у тадашњој школи "Браћа Павлић" гдје је била секција коју је водио Никола Брацо Павлишин који је био кућни пријатељ. Не жалим због одлуке, рукомет ми је дао пуно тога, а највише сјајне пријатеље и успомене и пуно путовања широм Европе па и одлазак на друге континенте.

ГЛАС: Да ли је презиме Голић на почетку каријере било оптерећење због успјеха и позиција на којима су били отац и стриц?

ГОЛИЋ: Вјероватно је било доста љубоморних, можда су и причали, али као дијете нисам мислио о томе. Мени је било битно само да тренирам и играм. На крају, све у каријери сам постигао својим радом, тако да сам побио све те приче и љубомору. Мислим да смо Андреј и ја носили бреме наших родитеља, али смо се издигнули и направили одличне каријере, он чак и бољу од мене. Морам да нагласим да су за мој не само спортски него и животни  развој сигурно заслужни отац Момо, стриц Боро, па и брат Андреј. Пуно разговора око рукомета, детаља, мени је само помогло да будем још бољи. Наравно, не смијем заборавити ни маму Ђурђицу која ми је била велика подршка у свему.

ГЛАС: Веома млади сте добили шансу да тренирате у првом тиму. Како је дошло до тога да младићи од 14, 15 година добију шансу?

ГОЛИЋ: Да није био рата, питање је да ли бисмо ми добили ту шансу. Борац је имао сјајну младу генерацију која је освојила Куп ИХФ с тренером Велимиром Петковићем. Све су то већином били млади играчи пред којима је тек била права каријера. Пртина, А. Голић, Јовић, Ступар, Кнежевић, Чоп, Маглајлија, Марковић и други, могли су још дуго да носе игру Борца. Али рат их расуо. Партизан, Звезда и европски клубови су узели већину, тако да је нас четири пет младих прикључено првом тиму.

ГЛАС: Памтите ли свој први меч?

ГОЛИЋ: Живјели смо у Обреновцу у сезони 1992/93. Памтим први меч, био је против Динама из Панчева и играо сам на крилу. Борац је био у финансијском проблему,  трајао је већ рат, не знам како су отац Момо и Миро Бјелић уопште успијевали да нам омогуће услове за тренинг, мечеве, да путујемо. Ми млађи нисмо размишљали о томе. Живјели смо у хотелу, тренирали спорт који волимо, док у Бањалуци није било струје. Старијима је то већ био проблем, није било новца па су неки због тога и напустили клуб и онда не чуди да смо први пут испали из лиге.

ГЛАС: Тих година екипа је путовала преко коридора. Како Вам је то изгледало? Око Вас у једном периоду рат, а идете на утакмице у Југославију?

ГОЛИЋ: Успомене су такве, да се неко не увриједи, да коридором више не идем док се не направи аутопут, иако нам је у том периоду био једина веза са свијетом. Тај пут ми је и даље у сјећању, трајао је праву вјечност. Путовало се осам-девет сати до Бачке Паланке, јер смо тамо били домаћини у Првој Б лиги Југославије коју смо играли до моје посљедње сезоне 1996/97, често без свјетала. Колико год била тешка, та времена су нас ојачала и постали смо тим, пријатељи и спремни за сва искушења. Више смо времена проводили са саиграчима него са породицама. Били смо "осуђени" једни на друге. Прича у аутобусу, зезање, картање. Онда у Србији одиграмо по десет мечева у кратком  периоду.

ГЛАС: Током рата одигран је и легендарни први рукометни Куп Републике Српске. У великом финалу Борац је био бољи од Приједора, а пехар је уручио тадашњи предсједник Радован Караџић.

ГОЛИЋ: То је било након Обреновца, кад смо први пут испали. Мислим да се само нас четири или пет клинаца вратило у Бањалуку, али смо од момака који су остали формирали нову екипу. Финале је било заиста тешко. Приједор је стално водио, али смо их добили на младост. Спасио нас је Злаја Арнаутовић својим одбранама, док је, нажалост, сад покојни Сале Видимлић дао девет голова. Приједор је баш био јак, све прекаљени друголигашки, искуснији играчи. Аднан Црналић је играо за Црвенку. Наша је предност била што су они долазили с фронта. Добијали су 10-15 дана да се спреме, док смо ми били млади и стално смо тренирали. И касније смо с њима водили велике борбе. Често су знали да нас намуче. Очврснули су нас јер смо играли против старијих , квалитетних играча од којих се много могло научити.

ГЛАС: Након Борца услиједио је одлазак у редове још једног европског шампиона, Металопластику. Како је дошло до тог преласка?

ГОЛИЋ: "Крив" је ТВ турнир шампиона у Добоју. Након рата одигран је први турнир на којем је наступила екипа састављена од играча Борца и Слоге. На њему је била и Металопластика, па ме ту примијетио Веселин Вујовић. Одиграо сам заиста добро, а наша екипа је побиједила ЦСКА. Млади момци без међународног искуства савладали су одлични руски тим. Након тог турнира Дејан Унчанин је отишао у Врбас. То је био одличан потез, отишао је код тренера који га је желио (Јовица Елезовић), добио је велику минутажу и све то оправдао на паркету. То му је била одскочна даска у каријери. Спомињем то као савјет младима да не иду за новцем, већ  да на почетку бирају тимове гдје ће имати значајнију улогу. Након турнира сам отишао у војску, а нашу екипу су наслиједили млађи играчи јер нас је доста напустило клуб , па сам и ја прешао у Металопластику у сезони 1997/98.

ГЛАС: Борац је остао без практично читавог тима.

ГОЛИЋ: Јесте, отишао је Вуњак, Видимлић, кум Шарић је "отет" и прешао је у Звезду. Био сам баш љут на њега што ми није рекао. Нисам причао годину дана с њим, јер ми се није јавио. Бојао се да ћу рећи оцу, а он Мири Бјелићу за његов прелазак. Зато кажем да је био "киднапован". Ушао је у ауто и отишао без јављања. Али кад смо се видјели након тога, све се заборавило и наставили смо да се дружимо. У Металопластици сам заиста напредовао јер су имали осам јуниорских играча. Знао сам да ћу добити шансу. Момци су ме одлично прихватили. Ту сам пуно научио, прве сезоне ми је тренер био Веселин Вујовић, па Веселин Вуковић. О њима не треба пуно причати, врхунски играчи од којих се све може научити.

ГЛАС: То је био први одлазак у други клуб. Често сте истицали како је отац Момо остао вјеран Борцу читавог живота. Да ли Вам је прелазак тешко пао?

ГОЛИЋ: Није уопште. Већ сам с Борцем био у Обреновцу и Бачкој Паланци. Преломио сам то још са 15 година. Једном ми је било баш тешко у Обреновцу. Имали смо у дворани фиксни телефон. Назвао сам своје и хтио да одустанем, баш сам се исплакао као дијете. Отац ме саслушао и рекао да се смирим, преспавам и размислим шта желим. И тако је било. Преломио сам да је рукомет мој живот и више нисам уопште размишљао о томе.

ГЛАС: Прелазак у Металопластику донио је и прве наступе за репрезентацију Југославије.

ГОЛИЋ: Јесте, почела је и моја репрезентативна каријера. Мало се осјетило да су нас гледали другачије што долазимо из Босне, али у савезу су били људи који нису марили за то. Посебно селектори. Гледао се само квалитет, а не ко је одакле. Они нису бринули ко ће шта рећи, већ ако заслужиш, добићеш позив. Ми смо прије првенства у Египту освојили злато на Свјетском студентском првенству, и то након што смо у финалу добили Мађарску. Тад нас је водио Зоран Тута Живковић, било је то супер искуство.

ГЛАС: Онда је услиједила и бронза на Свјетском првенству.

ГОЛИЋ: Освојио сам бронзу сплетом околности. Био сам на ширем списку, а тад је почело бомбардовање Југославије. Девет дана тренирали смо у Аранђеловцу, момци који су играли у домаћој лиги, док су они из иностранства требали да дођу. Али због ваздушне опасности савез је одлучио да нема смисла и распустио екипу. Вратио сам се у Бањалуку. Екипа се касније окупила и отишла у Верију на припреме 21 дан и након тога у Каиро. Мало сам се опустио, нема рукомета, дружење с пријатељима, кафица у "Арији" и тако. А онда је услиједио позив. Екипа је дошла раније да се привикне на услове и одиграли смо контролни меч на којем се повриједио Растко Стефановић. Покушавали су да га опораве и нису успјели и онда су звали мене. Буквално сам одмах отишао за Будимпешту, имао лет за Каиро и практично из авиона одиграо меч против Шведске који је завршен неријешено. А преко ТВ-а ме бодрила моја раја из Бањалуке. Ма, остварење сна.

ГЛАС: За то првенство се веже и прича о проблемима с исхраном.

ГОЛИЋ: Кад сам дошао, одмах је било упозорење да се пазимо хране и воде и да ни зубе не перемо водом из чесме. Али нису то сви схватили озбиљно. Перуничић је појео неки бургер и имао озбиљне проблеме. Није играо ни Дааган Шкрбић због повреде. И мој цимер Дејан Перић је имао проблеме које је прећутао, али је сјајно бранио у мечу за бронзу. Мени није било ништа. Појео сам неки сендвич, а и ваљда се стомак навикао након хране током рата, ха-ха-ха.

ГЛАС: Круна свега требало је да буду Олимпијске игре, гдје је Југославија ипак остала без медаље.

ГОЛИЋ: Након Египта селектор је требало да буде Бранислав Покрајац. Вршен је притисак на њега да иде Игор Бутулија, а Покрајац је то одбио па је екипу водио Веселин Вујовић. Нажалост, дешавања у држави тада су утицала да тим не буде максимално фокусиран. Утицало је то да не освојимо медаљу иако смо, рецимо, савладали у четвртфиналу Француску, која ће касније уз двије до три измјене бити свјетски шампион.

ГЛАС: Годину дана касније "залијечили" сте ране новом бронзом на Свјетском првенству.

ГОЛИЋ: На том првенству сам доживио најтежи пораз у каријери. Одговорно тврдим да смо требали играти финале, не кажем да бисмо га добили, али смо заслужили да се боримо за злато, да нас судије из Македоније нису оштетиле. Истина, дао је и Штефан Ловгрен фантастичан гол. Да је шутирао 100 пута, не би оно поновио. Ипак, успјели смо да се вратимо након пораза у полуфиналу и освојимо бронзу, а добили смо Египат са десет разлике.

ГЛАС: Из Металопластике сте отишли у Синтелон. Још један одличан пројекат који није у потпуности остварио очекивања.

ГОЛИЋ: Да је могло боље, могло је. Један једини трофеј у сезони 1999/2000. је Куп Југославије с генерацијом у којој сам наступао. Имали смо сјајан тим. Рађеновић, Дамјановић, Кривокапић, Суџум, Милиновић, Шарић, Николић, Малешевић, Јелесић... Одлична екипа, талентована и полетна, али нисмо се бавили спортском логистиком. Тадашњи предсједник Синтелона је желио да све освоји на поштен начин. Имали су и наши ривали сјајне тимове, да то одмах буде јасно, пуне искуснијих играча, али су имали и вруће терене, знали су како да врше притисак на судије и то им је донијело трофеје. Нама за утјеху остају европски мечеви. Играли смо полуфинале Челенџ купа (Куп градова) у којем су само те године играли Нијемци и Французи. У полуфиналу нас је зауставио Ваљадолид. Мало је недостајало да надокнадимо велики заостатак из првог меча. За њих је играо Раул Гонзалес, садашњи селектор Србије, па Ромеро. Имали смо и четвртфинале Купа купова против Адемар Леона за који су играли Ентрериос, Ромеро, Рус Кривошљиков, док је Кадењас био тренер.

ГЛАС: Након Србије први ангажман је Бундеслига и одлазак у Вецлару.

ГОЛИЋ: Бундеслига је увијек била топ. Имају сјајан менталитет, одлично су организовани. Не чуди што бисмо ми рукометаши сва важна такмичења дали њима да организују. Oд финала Лиге шампиона до европских и свјетских првенстава. Дворане су им пуне, имају културу доласка на спорт породично. Кад сам дошао, тим је водио Велимир Петковић, иначе мој први тренер. Код њега сам почео да тренирам 1987. године. Највише ме научио, али сам од њега добио и највише критика. То је нормално. Вецлар је увијек тежио да буде у средини. Били смо ограничени буџетом. У моје вријеме били смо полупрофесионални клуб. Пет или шест професионалаца, остало људи који су радили и тренирали. Али упркос томе, увијек смо били у средини. Имају сад три-четири пута већи буџет, али то није гаранција успјеха. Њима је тад био циљ да угосте најбоље екипе и омогуће гледаоцима да виде најквалитетније рукометаше свијета.

ГЛАС: По чему највише памтите боравак у Вецлару? Провели сте тамо шест година, дуго били најбољи стријелац са 856 голова.

ГОЛИЋ: Стекао сам пуно пријатеља. Сјајно уређена земља, али не бих могао у њој да живим. Кад сам дошао, требало је да наслиједим Маркуса Баура. Најбољи играч који је отишао у Лемгу с којим је касније постао шампион Њемачке. И долази неки младић Југословен да га замијени. Знаш како нас гледају тамо, ха-ха, посебно у том крају. Али од старта сам заиграо одлично. У другом мечу дам 14 голова Валау Масенхајму и то баш нашем Ђорђићу и заволе ме сви. Остао сам шест година иако сам имао понуде да идем у квалитетније тимове. Али нашао сам мир. Много сам напредовао и промијенио стил игре. Док сам код нас више разигравао саиграче, у Бундес лиги сам више пробијао, постао сам стријелац. Видиш шта се тражи и можеш то. Онда сам добио признање за најбољег средњег бека, играо сам Ол стар меч, на шта сам поносан. Петковић је био најбољи тренер Бундеслиге. Оставио сам траг у клубу и данас тамо имам пријатеље. Шеф, како га ја зовем, Рајнер Доцауер и данас пише, зове. Био је играч, тренер, предсједник, водио је клуб с малим буџетом до одличних резултата. Ми смо на полусезони стално већ обезбиједили опстанак са 18-20 бодова.

ГЛАС: Услиједио је повратак у Бањалуку, нешто што сте и сами стално наговјештавали.

ГОЛИЋ: Имао сам проблем с леђима. Доктор Пехарец у Пули ми је пуно помогао јер нисам био за операцију. А онда ми је отац преминуо, Вецлар због повреде није дао нови уговор и вратио сам се кући. Тренирао сам са Борцем, брат Андреј је већ радио као менаџер, имао је неке понуде за мене, али сам желио да будем уз мајку. Тако сам 1. октобра потписао уговор и одиграо добру сезону до повреде у Високом. Повриједио сам шаку и онда чекај опоравак. До тог момента екипа се борила за прво мјесто, мислим да смо ту побиједили, да бисмо били први. Били смо хомогена, права екипа, а онда се нешто десило у наставку. Све се разводнило, сезона је постала баш лоша. Завршили смо шести или седми. Тренер Абас Арсланагић је смијењен и све се распало. На крају сезоне добио сам понуду управе која ми је практично значила да се на мене више не рачуна. Тешко ми је пало, свакако.

ГЛАС: Остали сте ипак у БиХ, прешли сте у сарајевску Босну.

ГОЛИЋ: Отишао сам у Босну само да бих био ближе кући. Сваки викенд сам долазио и то је једини разлог што нисам опет отишао вани. Било је понуда, не врхунских, али веома добрих. С Босном сам играо четвртфинале Купа купова, затим Лигу шампиона. И онда је услиједио крај каријере због повреде.

ГЛАС: У том периоду посветили сте се тренерском позиву.

ГОЛИЋ: Вратио сам се да радим с дјецом. Била је ту школа Цепелин коју су основали Кнежевић, Пртина, Ступар и Ђукић, у договору с њима кум Шарић и ја смо преузели школу и промијенили назив у "Голић-Шарић". Желио сам да им пренесем знање. Али 2013. године Борац је баш био у лошој ситуацији. У Градској управи је био састанак на који су позване легенде клуба, као и ми играчи који смо оставили траг како би се пронашло рјешење.

ГЛАС: У том моменту постављени сте за в.д. директора клуба.
ГОЛИЋ: Искрено, нисам знао у шта се упуштам. Желио сам да помогнем свом клубу, да радим у спортском сектору. Међутим, није хтио да буде директор, повјерили су мени то мјесто. Ушао сам срцем, помало и наивно. Био сам млад и незрео, а имао сам визију како то треба да буде и да се организује. Али проблеми су били огромни. Дуг је био преко два милиона, а изостала је и обећана подршка. Након годину и по дана повукао сам се јер ми је здравље било опасно погоршано.

ГЛАС: У том периоду било је доста добрих потеза. Клуб је освајао трофеје упркос финансијској кризи, дошао је и Ратко Николић, што је било добро за имиџ клуба.

ГОЛИЋ: Рукометаши су сачували клуб. Пристали су на мања примања, јер су схватили ситуацију у којој се налазимо, лако смо се договорили. Борац им је много дао и они то нису заборавили. Нисам их лагао и тај поштен однос нам је донио дуплу круну. Само они, људи у тадашњој управи и ја знамо шта смо све прошли  и какви су били проблеми. Било је, наравно, нервозе због финансија јер су они имали породице, али то се на паркету није осјетило. Ратко је дошао као мој пријатељ испод сваке цијене и много нам помогао. Али ајде ти сад објасни да си довео капитена репрезентације Србије на другарској основи. Хтјели смо да покренемо лијепе ствари, јер се о Борцу само ружно говорило, али нисмо успјели због финансија.

ГЛАС: Касније сте били тренер и координатор млађих селекција.

ГОЛИЋ: Имали смо заиста успјеха. Борац 2 се тад није такмичио у Првој лиги. Прикључили смо играче из наше школе "Голић-Шарић" и дали име ОРК Борац и играли прву лигу. Дигли смо млађе категорије које су почеле да остварују добре резултате. Тад сам био координатор и уз помоћ сарадника тренера (Д. Кнежевић, Микић, Гарић, Међедовић, Н. Бијелић) који су сви прошли Борчеву школу, што је јако битно, те уз модернији приступ раду. Дошле су и прве титуле, а онда смо изашли и у Европу. Од екипе која је губила од вршњака у БиХ, дошли смо до тога да смо их побјеђивали, а онда да смо хватали прикључак с европским тимовима. Пуно турнира смо имали ван наших граница и одмјеравања с бољим противницима, што је и нас подигло на виши ниво. Морам нагласити да смо имали велико разумијевање родитеља који су нам пуно помогли у организацији путовања и хвала им на томе. Сад, са ове дистанце, могу да напоменем да сам можда мало био и престрог тренер. Али трудио сам се да их одгајам као што су мене моји тренери и овом приликом им захваљујем на правој едукацији у сваком смислу те ријечи. Као играч нисам волио престроге тренере и знао сам, истина ријетко, да им одговорим. А онда сам се у неким моментима проналазио у њима, ха-ха. Момци које смо тренирали, едуковали ми то нису замјерили. И данас ми захвале и кажу да их је то очврснуло и привикнуло за сениорски тим. На то смо поносни, да смо оспособили играче који су одмах могли да уђу у систем првог тима.

 

Музика

ГЛАС: Њемачка Вам је била баш добра и да остварите неке друге жеље.

ГОЛИЋ: Обожавам музику, а Франкфурт је био близу гдје су били сјајни концерти. Слушао сам ту Ерика Клептона, Стинга, Би Би Кинга, баш волим блуз. Сјећам се да сам назвао своје након тог концерта и у заносу рекао сам: "Могу сад и да умрем". Отац ме прекорио, каже: "Шта ти је, шта лупаш?" Био је ту и Џо Кокер. Сад је то приступачније ако имаш новца, али онда је било теже отићи на те концерте.

 

Пријатељи за живот

ГЛАС: Рукометаши истичу да им је овај спорт донио и велика пријатељства.

ГОЛИЋ: Тако је и у мом случају, освајачи Купа европских шампиона су ми као очеви. Такође, са играчима који су освојили Куп ИХФ, са већином сам у одличним односима иако су неки и пуно старији од мене, моју генерацију да не спомињем. Кум сам са Данијелом Шарићем. Заједно смо од 1993. године кад је дошао у Бањалуку. Имамо и заједничког пријатеља у Бачкој Паланци. То је Бранислав Бели Шобот који је надимак добио по Здравку Рађеновићу. Он нас је прихватио још кад смо као клинци долазили играти другу лигу с Борцем. И данас се дружимо. Рукомет и РК Борац, као и репрезентација и остали клубови гдје сам играо, су ми дали све у животу, извели на прави пут и створили човјека. Ако смијем тако рећи за себе.

 

Србија

ГЛАС: Србија је на новом почетку. Шта се може очекивати на Европском првенству?

ГОЛИЋ: Нервира ме то "нови почетак". Зезнути смо као народ и то је наш проблем. Его, сујета, сви све знају и то нам се обије о главу. Није ми јасно да играч може играти квалитетно у клубу, а не у репрезентацији. Тамо играш са Швеђанином, а овдје са својим људима. Имаш играче у врхунским тимовима, сад ето имају и врхунског тренера. Раулу Гонзалесу желим сву срећу, а да би успио, мора да нам промијени "главу". Ако то успије, онда ће направити резултат. Оно што бих напоменуо, да се не диже еуфорија кад се оствари један добар резултат. Треба пуно радити и што мање дизати еуфорију. Оно што ми се свиђа је да је нови селектор радио с млађим категоријама и њиховим тренерима. То је нешто што је добро, треба похвалити да се жели направити систем. Зато му и желим срећу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.