Небојша Голић: На малишане преноси знање из Бундеслиге

Откако смо голман Барселоне Данијел Шарић и ја преузели школу рукомета Цепелин, прије годину дана и наставили гдје су претходници стали, морам рећи да ме рад са малишанима испуњава и да ми је тренерски посао, бар што се тиче рада са најмлађим прирастао срцу.

Рекао је ово за "Глас Српске" прослављени рукометаш бањалучког Борца, Синтелона, бундеслигаша Вецлара... Небојша Голић.

* ГЛАС: Послије свих година играња на врхунском сада сте у другој улози и преносите знање младима?

ГОЛИЋ: Да ме је неко током играчке каријере питао хоћу ли бити тренер одлучно бих му рекао не, али сам желио да направим нешто у Бањалуци, са талентованим клинцима, којих је овдје много. И даље мислим да се нећу одлучити за професионално бављење тренерским послом са сениорским екипама на врхунском нивоу, јер сам током каријере имао много одрицања и тренутно нисам спреман да тако нешто понављам. Никад не реци никад, али тренутно се не видим у таквој улози. Што се тиче рада са дјецом, улогу сам схватио врло озбиљно, трудим се да им покажем све што сам научио и присутан сам на 90 одсто тренинга свих категорија.

* ГЛАС: Има ли нових Голића и Шарића међу полазницима школе?

ГОЛИЋ: Има врло интересантних момака у свим групама. Довољно је погледати један тренинг и видјети да неки имају смисла за рукомет. Међутим, потребно је много одрицања и труда да би се постигло нешто у каријери, тако да је све на њима и на томе колико ће озбиљно схватити рукомет. Основна правила наше школе су школовање, дисциплина, па тек онда рукомет. Битно нам је како ће се дјеца понашати на терену, али и ван терена, у граду, школи и слично. Савјетима им помажемо на свим плановима и надамо се да ће у будућности постати добри људи, а да ће неки од њих направити и професионалне каријере. Откако смо голман Барселоне Данијел Шарић и ја преузели Цепелинову школу, прије годину дана и наставили гдје су претходници стали, морам рећи да ме рад са малишанима  испуњава  и да ми је тренерски посао, бар што се тиче рада са најмлађим прирастао срцу.

* ГЛАС: Да ли сте задовољни првом сезоном Регионалне СЕХА лиге и каква је њена будућност?

ГОЛИЋ: Лига је оправдала своје формирање већ у првој сезони. Квалитет рукомета је на неупоредиво вишем нивоу него Премијер лига БиХ, а Загреб, Металург, Вардар, Татран, па и Борац, који је у златној средини, својом историјом и тренутним амбицијама, дају такмичењу посебан тон. Међутим, питање је како ће се то све исфинансирати. Организатори су пронашли спонзора за смјештај и пут екипа, али то је мало за пројекат какав је овај. Морају да обезбиједе сигурност клубовима да ће се учешће исплатити и на финансијском плану.

* ГЛАС: Недавно је завршено Европско првенство у Србији, на којем је домаћин освојио медаљу послије 2001. године, када сте и Ви играли и освојили бронзу на СП у Француској.

ГОЛИЋ: Увијек сам говорио да би само једна медаља вратила рукомет у први план на овим просторима, а тако је и било. Сјајно је за цијело окружење што су момци на челу са селектором Веселином Вуковићем успјели доћи до сребра. Одмах послије тога, добили смо двадесетак нових полазника школе, наравно и остали клубови, што је највеће богатство и тежина медаље. Надам се да ће Србија наставити у истом ритму и у квалификацијама за Олимпијске игре у врло тешкој групи, што би додатно популаризовало рукомет, али да ће у сљедећих неколико година добити организацију Свјетске смотре, јер је ово било до сада најбоље организовано Европско првенство.

* ГЛАС: Дуго година сте били међу најбољим играчима Бундес лиге и репрезентације Србије, можете ли да издвојите највећи успјех и највећи жал за нечим у каријери.

ГОЛИЋ: Двије медаље са Србијом никада нећу да заборавим, а вјечно ћу памтити и четврто мјесто на Олимпијски играма у Сиднеју. Остаје жал за том медаљом, поготово полуфинале против Русије. Били смо тако близу финала, али нажалост нисмо успјели. Четврто мјесто у исто вријеме је и успјех и неуспјех, али тих петнаестак дана проведених међу хиљадама спортиста из свих крајева свијета ће ми остати у вјечном сјећању.

Дворане проблем

- Велики проблем Бањалуке је недостатак спортских дворана. Тешко је наћи слободне термине, поготово за рукомет, јер не можемо да тренирамо у школским салама због дужине терена. Сви чекају завршетак сале у студентском кампусу, али опет ће бити велика гужва, јер има много клубова у граду. Уколико се крене са реновирањем дворане "Борик" то ће практично створити непремостив проблем. Велика је штета за рукомет и спорт уопште да се дешава тако нешто - рекао је Голић.

Велимир Петковић

- Тренера је било много, али је највећи утицај на моју каријеру имао Велимир Петковић. Од њега сам научио већину тајни ове игре и он је број један. Наравно, много сам научио и од Стојана Атлагића, Раде Унчанина, Веселина Вујовића, Веселина Вуковића, па покојног Зорана Куртеша, а ту су и тренери у репрезентацији Зоран Живковић, Бранислав Покрајац, као и тренери у Њемачкој. Од свих њих покупиш нешто, сви открију неку тајну и учине да постанеш бољи играч. Што се тиче играча, било их је стварно много и не бих могао никога да издвојим. Највише времена сам провео са Шарићем и Ратком Николићем, па су ми са те стране најдражи, али сви саиграчи су ми подједнако драги и са свима сам остао у одличним односима - истиче Голић.

Рукометна лоза

Небојша Голић је рођен 23. јануара 1977. године и потиче из чувене бањалучке рукометне породице. Његов, нажалост покојни отац Момо и стриц Боро Голић били су чланови Борца из његових најславнијих дана када је 1976. године Бањалучани постали прваци Европе. Небојшин брат по стрицу Андреј Голић је дуго година био репрезентативац Француске са којом је освојио бројне трофеје на свјетским, европским првенствима и Олимпијским играма. Данас је Андреј рукометни менаџер а рукометом се у Француској бавио и његов рођени брат Аљоша.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.