Дејан Унчанин за „Глас“ о каријери и животним изазовима: Бити једноставан је посебно

БАЊАЛУКА - Дејан Унчанин се вратио у Рукометни клуб Борац и у наредном периоду водиће бригу о млађим категоријама бањалучког тима.

Млади рукометаши имаће од кога да науче, јер је иза њега изузетно богата и успјешна каријера током које је играо Лигу шампиона, освајао титулу у различитим земљама те доноси и искуство из тих клубова.

ГЛАС: Сад кад погледате играчку каријеру да ли би нешто мијењали и колико сте задовољан оствареним?

УНЧАНИН: Задовољан сам оствареним, уживао сам у рукомету који ми је дао толико сатисфакције, пријатеља. Упознао сам бројне земље, културе. Можда сам могао играти у бољим клубовима, али се не жалим, јер сам се наиграо и у сваком клубу сам дао максимум и то је оно што остаје. Ми рукометаши знамо ко је био какав играч без обзира на трофеје, као и пехове и повреде. Играо сам 23 године и никад се нисам наметао. Цитираћу покојног патријарха Павла: „Сви се труде да буду посебни, нико неће да буде једноставан. Бити једноставан је посебно“. Тако сам тренирао, радио и кад подвучем црту могу да кажем да имам на шта бити поносан.

ГЛАС: Иако је отац Раде био члан златне генерације бањалучког тима која је освојила титулу шампиона Европе, рукомет није био Ваш први избор?

УНЧАНИН: Три године сам тренирао фудбал код тренера Зорана Смилеског. Био сам голман, кажу да сам имао потенцијал, али сам након једног меча на војном игралишту у Борику престао да тренирам. Био сам мало стидљив и нисам добро реаговао на прозивку. С ове дистанце било је безвезе што сам урадио, али то је судбина.

ГЛАС: И тако се старији брат нашао у рукомету.

УНЧАНИН: Отац је добио задатак од клуба да формира млађе категорије па смо ми кренули с њим. Да Раде није постао тренер, питање је да ли бих тренирао рукомет. Али, кренули смо и онда сам то заволио. Тад су дјеца била баш активна играли смо и фудбала и кошарке, чак и хокеја ха-ха-ха.

ГЛАС: Нажалост, услиједио је рат, а РК Борац је тад паралелно играо три такмичења, па је екипа наступала и у Југославији.

УНЧАНИН: Доста је ту било играча из Бањалуке који су тек требали да се докажу и напредују. Били су ту Горан Врањеш, Гога Маринковић, Мустафа Торло, Деан Кнежевић, Дарко Галић, три четири играча из Звезде међу њима и Ненад Максић који је касније направио сјајну каријеру. Такође је дошао Мишо Вуњак кад је избјегао из Сарајева. Њима смо придружени млађи играчи Голић, Шпирић, Црномарковић и ја, као и Јејинић.

ГЛАС: Како је тад било играти у Обреновцу? Какве успомене носите из тог периода?

УНЧАНИН: Најмлађи су били, да тако кажем, и мало склоњени од рата. Борац нам је био све. Највише памтим догодовштине из тог периода. У том периоду нисмо имали струје по 30-40 дана, а у бусу заједно немамо десет марака, а кад дођемо у Београд спавамо у најбољем хотелу, хранимо се добро. Али, услиједила је инфлација и то је трајало неколико мјесеци па смо морали да се сналазимо. То се памти, а ми најмлађи смо увијек били расположени за шале и смицалице. Искрено слабо се сјећам и утакмица и побједа, тек понеког пораза, али другарства највише. За годину дана смо практично одрасли и стасали као људи и играчи. Бивши тренер Стојан Атлагић је израчунао да смо једне сезоне одиграли више од 80 мечева рачунајући и пријатељске. Несрећно смо испали из те лиге, а питање је и ко би играо Суперлигу јер је већина момака већ отишла. Али ми из Бањалуке смо сањали да ћемо већи дио каријере провести у свом клубу. Замишљао сам да ћу попут Поповића, Каралића или свог оца играти у свом клубу. Али живот је имао другачије планове. Кад сам отишао у Врбас осјећао сам се као искусан играч, јер сам већ имао три сезоне сениорских мечева. Знали смо Нешо Голић и ја што кажу да „сакријемо лопту“ . Биле су то најљепше године кад смо уживали у рукомету.

ГЛАС: Услиједио је одлазак у Врбас који се показао као сјајан потез јер сте из њега отишли у Партизан.

УНЧАНИН: Почео сам сезону у Борцу. Играли смо заједно са Слогом на првом ТВ турниру шампиона у Добоју након рата И одиграо сам заиста добро. Неколико дана послије турнира зазвонио је фиксни телефон у кући. Јавим се а с друге стране се чује: „Требао бих Деја“. На другој страни је био Јовица Елезовић који зове из Врбаса. Отишао му је Бошко Рудић у иностранство и пита ме да ли бих дошао, чуо је похвале од људи који су били у Добоју. Никог нема у кући и на прву кажем може. Онда одиграм сјајну сезону која ме препоручила за боље клубове. Звали су ме Металопластика, Пролетер, Ловћен и Звезда која је дала најбољу понуду. Ипак надао сам се Партизану за који сам навијао. Отац нам је усадио ту љубав и начуо сам да Момо Мандић прави јаку екипу. На крају је тако и било. Они су имали двије лоше сезоне и правили су реорганизацију и потписао сам на четири године.

ГЛАС: Партизан је био тад „Бањалука у малом“. Младен Бојиновић, Александар Кнежевић па Ви сте носили црно-бијели дрес.

УНЧАНИН: Партизан је тад довео у Београд читаву породицу. Отац Раде је постао помоћник Љуби Обрадовићу и тренер друге екипе, Бојан је тренирао с другом екипом. Други прелијепи период у каријери. Било је ту успона, падова, титула, бомбардовања, свега, али и вјечних успомена.

ГЛАС: Једна од успомена је и реванш меч против Нидервирцбаха. Многи навијачи Партизана истичу да је ту била најбоља атмосфера на неком од рукометних мечева?

УНЧАНИН: Сад се најежим кад помислим на тај меч. У Њемачкој су нам судиле француске судије, а у рукомету оне нажалост имају велики утицај. Нидервирцбах је имао три Француза и они су их погурали. Реално је било да изгубимо два-три гола, а поражени смо са шест. Пред меч нисмо баш вјеровали у пролаз. Они су имали четири капитена различитих репрезентација. Након првог меча смо видјели да су рањиви и вјеровали смо да можемо да направимо подвиг. У првом дуелу је Младен Бојиновић одлично одиграо, Мики одлично бранио, а у реваншу смо их прошли, добили осам разлике. Сјајна атмосфера, огроман притисак од старта. Сад кад погледам јасно је да смо имали домаћинско суђење, али су и они имали у првом мечу. Пласирали смо се у полуфинале гдје нас је чекала сјајна Каха. То је био велики успјех за нас. У првом мечу Бака (Бојиновић) није кренуо како је желио био је нервозан и онда је зарадио искључење. Нисам био тад у саставу, Јовица ме није скинуо и то ми је баш тешко пало, али је Зоран Рогановић одиграо сјајан меч. Иако смо посљедњих 20 минута играли без Баке добијемо први дуел имали смо три разлике 26:23. У реваншу сјајно кренем и у финишу првог дијела повреда. Натекао ми је прст. У наставку они дошли до побједе и финала.

ГЛАС: Наредне сезоне услиједила је Лига шампиона нешто што свако сања кад крене да се бави рукометом. И идеалан старт.

УНЧАНИН: Јесте баш. Савладали смо Веспрем за који је наступао њихов најбољи играч Иљеш. Били су ту још Сотоњи, Иво Диаз. Али услиједили су проблеми бомбардовање. Барселона није жељела да дође у Београд, изгубили смо од Волгограда иако смо водили 58 минута. Тако да смо морали да добијемо Веспрем на гостовању да бисмо прошли, али то је било готово немогуће иако смо одиграли добар меч.

ГЛАС: Након тога је услиједио одлазак у Шпанију.

УНЧАНИН: Платио сам обештећење и годину дана након Бојиновића отишао у Шпанију. Бака је појачао Адемар, а ја отишао сам у Алтеу. Шпанска лига је била страшна. Играло је 12 екипа, једна је испадала а три упадале јер су жељели да је прошире. О каквом такмичењу је било ријеч, довољно свједочи чињеница да су те сезоне финале Лиге шампиона играли Барселона и Сан Антонио, а да је шампион Шпаније био Адемар. Нешто невјероватно. Алтеа је дивно мјесто. Стварно без обзира на све на дугове, прелијеп период. Добијеш стан на обали мора и онда устанеш и уживаш у погледу. Уз то тренер Хавијер Кабанас ме на почетку обожавао. Гледао ме као сина и настојао сам то да оправдам. Завршио сам међу најбољим стријелцима лиге, мислим четврти или пети да сам био. Са мном су играли Данац Питер Нордвик и Клаус Јакобсен који је касније направио сјајну каријеру. Иначе у Шпанију сам отишао као играч из БиХ (истекао пасош Југославије) и тако су ме и гледали као ванземаљца. Имао сам сјајну сезону и добио сам понуду од Бидасое, тражио ме Шамбери који је био шампион Француске. Играо сам фантастично и мислио да ћу лако наћи клуб у Шпанији или Њемачкој. Имао сам лоше информације, нисам имао ни менаџера. Желио сам додатни искорак. Кабанас се ту увриједио и онда ме отписао. Није ме хтио више у екипи. Након много година је с екипом Бесе долазио у Бањалуку, ту смо се срели, испричали и ријешили неспоразум. То ми је била и прва велика грешка у каријери.

ГЛАС: Након тога услиједио је повратак у регион. Заиграли сте за Ловћен, а сјећам се и инцидената на мечу с Партизаном те сезоне, када сте смиривали саиграче.

УНЧАНИН: Заиграо сам тек од петог кола. Потпуно другачији менталитет. Од опуштене Шпаније до великог притиска. Још тад су биле и политичке тензије. И онда будемо први у првенству, али нас Партизан добије у плеј-офу. Што се тиче инцидента, смиривао сам неуспјешно. Увијек сам гледао на терен. Подлегли смо притиску и атмосфери и изгубили. Касније смо 5. или 6. јула узели Куп. То је баш био напоран период. Већ сам био потписао за Синтелон којег смо добили и 22. јула сам почео припреме а дан раније се оженио. Након свадбе сам жену први пут видио послије мјесец дана, тако да нисам имао медени мјесец.

ГЛАС: Ипак у том периоду почела је и криза у клубу.

УНЧАНИН: Бачка Паланка је била супер прича. У тиму Данијел Шарић, Љуба Павловић, Дени Анђелковић, Драшко Мрваљевић, Ратко Николић... Имали смо велике амбиције. Међутим, тад је био договор да се прво игра посебно српска и црногорска лига па да се касније разиграва за титулу. Идемо у Кикинду и сазнамо да већина осталих мечева није играна јер су екипе жељеле јединствену лигу. Ту управа одлучи да напусти такмичење. У Европи смо се спремали за меч против Дунафера кад смо сазнали да неколико играча морају бити продати ако клуб жели да преживи. Убрзо одлазе Павловић, Мрваљевић, Николић и Рађеновић и већ тад је била јасна судбина Синтелона.

ГЛАС: Како је дошло до ангажмана у Италију која тада, искрено, није била примамљива рукометна дестинација?

УНЧАНИН: Конверсано је играо Лигу шампиона и то ми је био мотив. Рачунао сам да одиграм добро те мечеве и изборим бољи уговор. Имао сам сјајан старт. Три кола и све побједе. Био сама најбољи стријелац и све је дјеловало одлично. И у четвртом колу играмо против Прата. Сезону прије тога Лино Червар, који је водио Конверсано, повукао је екипу с терена и створила се „зла крв“. Нажалост, у једној контри промијеним правац и покидам лигаменте и менискус. Три дана пред меч Лиге шампиона са Сијудад Реалом. Ту је још у групи био и Лемго. Дуго је трајао опоравак и нисам играо плеј-оф. О томе како се клуб односио према мени довољно свједочи да ме Дамир Опалић одвезао на трајект.

ГЛАС: Ипак и наредне сезоне сте остали у Италији и дошли чак и до титуле.

УНЧАНИН: Јоца Ковачевић ме препоручио и одем у Мерано и ту се вратим у форму. Заиста сам имао сјајну сезону. У финалима сам дао 24 гола од тога десет у мајсторици. Услиједило је велико славље. И ту сам можда направио другу велику грешку. Предсједник ми је понудио нови уговор, али сам ја желио да на ту суму додам и новац који су ми умањили у првом уговору кад су смањили договорено. Био сам тврдоглав и нисам попуштао. Желио сам само да се моје залагање и партије награде адекватно. Мислио сам да су довољне игра на паркету да направим добар уговор, јер нисам знао да играм оне „ван терена“. Нисам се никад гурао и они су тад ангажовали Нијемца и на крају завршили тек пети.

ГЛАС: Наредне сезоне нови изазов је била Швајцарска.

УНЧАНИН: Цветковић се тад повриједио у Винтертуру и препоручио ме тамо и добио сам уговор. Иако сам имао уговор на двије године кад се он опоравио они су га деактивирали јер смо иста позиција. Након тога сам отишао на Азоре, гдје ми је помогао Марио Блажевић који је одлично бранио за Мадеиру. Тамо је заиста било супер, али сам онда због породичних разлога одлучио да се вратим у Бањалуку.

ГЛАС: Те сезоне Борац је поред Вас, вратио Небојшу Голића, Мехмедалију Мулабдића, али је на крају сезона била пуна турбуленција.

УНЧАНИН: Кад сам се вратио 2007. године желио сам да се скрасим с породицом и да се смирим у свом граду. Планирао сам да останем дуже, али је та сезона баш била турбулентна. Једини клуб који им је захвалио на крају сезоне био је управо Борац. Увијек сам дотад ја био тај који је нешто мијењао. Сезона је била пуна пехова, повреда, подметања који су на крају завршили отказом Абасу Арсланагићу. Тада је Дадо Љубишић водио клуб па нешто кратко и Драшко Будиша. Углавном и ја сам можда себи дао за право да кажем неке ствари које нисам требао и које нису требале да изађу ван свлачионице. Али нисам могао да ћутим. Борац је моја кућа. Мој први вртић је била дворана, ту ме отац водио на тренинге. Заштитнички сам био настројен према клубу и желио сам да се ствари промијене и ставе на здраве основе. Треба уз клуб бити и кад нема користи.

ГЛАС: Након тога услиједили су нови изазови у Грчкој, затим Израелу, Македонији. Како сте се носили са сталним путовањима?

УНЧАНИН: Мени је најбитније било да је с мном била породица. То је био извор моје снаге и мира. Одмах ми је све било лакше. Нисам био носталгичан за Бањалуком. У свакој средини сам желио да оставим траг и док сам имао породицу уз себе све је било лакше. Упознао сам дивне људе, земље, стекао пријатеље у бројним земљама које сам упознао. Немам за чим да жалим. Током боравка у Израелу посјетио сам Христов гроб, обишао светиње. Заиста нешто духовно непроцјењиво.

ГЛАС: Након иностранства вратили сте се у БиХ, али не прво у Борац већ у Приједор.

УНЧАНИН: Био сам на тренинзима у Борцу, али нисмо се договорили око нове сарадње. И отишао сам у Приједор. Одиграо сам три сезоне за своју душу. Баш сам уживао, није било притиска ни пара (ха-ха-ха), али је била сјајна екипа и друштво.

ГЛАС: У Рукометном клубу Борац сте практично били све. Наступали сте као играч, били помоћни тренер, спортски директор. Сад сте опет ту.

УНЧАНИН: Брата не могу да одбијем. Прије три године сам био и отишао сам због неслагања. Након тога сам радио у Школи рукомета Бањалука гдје је све посложено како треба. Драшко Будиша је направио свој систем. Окупио је тим сјајних људи, посложио то организационо и све функционише добро. Не знам како је дошло до прекида сарадње, знам да нешто није испоштовано у ранијем договору, али вјерујем да уз добру вољу то можемо да обновимо како би сви били на добитку. Немамо луксуз да се свађамо између себе већ да гледамо напријед.

ГЛАС: Како привући дјецу рукомету и сачувати их у овом спорту.

УНЧАНИН: Заиста је то тешко. Дјеца су све више на телефонима тешко им је задржати пажњу. На све то имамо проблем с инфраструктуром јер нема довољно дворана и термина како би дјеца напредовала. Морамо да видимо гдје гријешимо и гдје су друге земље попут Словеније или Данске направиле предност и како да и ми изградимо систем.

Куп вјечна успомена

ГЛАС: На почетку каријере освојили сте и први Куп Републике Српске. Иако су у току била ратна дејства, у дворани „Борик“ је био прави спектакл. На крају је тадашњи предсједник Радован Караџић уручио пехар.

УНЧАНИН: Куп је вјечна успомена. Имали смо 16 године и за већину нас то је био шок. Излазимо на паркет, а дворана пуна. Све је дјеловало нестварно. У току је рат, а људи су на том мечу жељели да то забораве. Сјајна атмосфера, навијање. Нисмо имали струје у том периоду по 30-40 дана, а играмо под рефлекторима против Приједора, бивше „Боснамонтаже“ и мало смо их потцијенили, као ко су они, а то су били искусни играчи који су играли другу лигу бивше државе и у првом дијелу су казнили нашу самоувјереност и грч. Онда се у другом дијелу „појавио“ Злаја Арнаутовић одбранио је неколико контри и пенала и растужио своје Приједорчане. У другом дијелу смо сви заиграли, ослободили се грча и на крају славили. Тадашњи предсједник је додијелио пехар.

Четири повратка

ГЛАС: Четири пута сте се враћали из „пензије“. Како је долазило до тога?

УНЧАНИН: Један пријатељ ме је знао питати: „Како ти се да везати пертле у тим годинама?“ То ми је остало у сјећању. Рукомет је мој живот. Враћао сам се најчешће на позив брата Бојана, да помогнем и да будем уз њега. Иако млађи често ми је био тренер, а ето у једном првенству смо нас тројица радили као тренери. Отац Раде био је у Цазину, Бојан у Коњуху, а ја помоћник у Борцу кад је тренер био Ратко Ђурковић и тад сам се опет активирао на полусезони. На крају нам је Бојан помогао да освојимо титулу побједом над Извиђачем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.