Мирко Пики Петричевић: Жал за олимпијским играма

Када се спомене име Мирка Пикија Петричевића, само ријетки и то они са приличним бременом година на раменима ће сјетити сјајног гимнастичара, који је био један од најбољих у овом спорту у бившој Југославији почетком друге половине 20. вијека.

A управо том Бањалучанину припала је част да отвори прву страницу историје традиционалне акције нашег листа "Избор десет најбољих спортиста", која је започела још давне 1955. године и 21. децембра ће доживјети своје 57. издање. Тада је Мирко Пики Петричевић проглашен за најбољег спортисту Босанске Крајине у избору "Крајишких новина" (данашњи "Глас Српске").

* ГЛAС: Били сте један од најбољих гимнастичара тог времена. Када сте се почели бавити овим спортом?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Нисам имао ни пуних шест година када сам први пут ушао у салу Соколског дома. То се може назвати почетком мог бављења гимнастиком, која је непосредно послије Другог свјетског рата уз фудбал и атлетику била најпопуларнији спорт.

* ГЛAС: Државни институт за фискултуру уписали сте 1952. године у Београду. Да ли сте за вријеме студирања успијевали да се бавите гимнастиком ?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Успијевао сам да некако ускладим све обавезе и морам одмах да кажем да сам у Београду имао изврсне услове за тренирање. Иако сам имао много обавеза на факултету, успијевао сам да за вријеме студирања путујем на многобројна такмичења по Европи, гдје сам биљежио стварно добре резултате. Имао сам тада могућност да се такмичим за многе београдске клубове, али нисам пристао, јер сам остао вјеран Господској улици у којој сам рођен и својој Бањалуци, која је и данас најљепши град на свијету.

* ГЛAС: На крају 1955. године сте проглашени за најбољег спортисту Босанске Крајине. Колико вам је тада значило то признање?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Искрен да будем о томе да сам проглашен за најбољег сазнао сам сасвим случајно. Пред крај године дошао сам из Београда у Бањалуку на зимски одмор. Прегледајући "Крајишке новине" видио сам своју фотографију и текст у којем стоји да сам проглашен за најбољег спортисту Босанске Крајине за 1955. годину. Био сам пресрећан и са поносом се тога сјећам и данас.

* ГЛAС: Били сте кандидат за одлазак на Олимпијске игре у Мелбурну 1956. године. Зашто нисте отишли у Aустралију.

ПЕТРИЧЕВИЋ" Послије такмичења одржаног у Осијеку постао сам кандидат за Олимпијске игре у Мелбурну 1956. године. Били смо више од два мјесеца на припремама у Словенији, а онда нам је седам дана прије почетка такмичења у Aустралији речено да нема новца за гимнастичаре. Разочарење, које је тада захватило моје другове из репрезентације и мене тешко је описати, али знам да је у мом срцу увијек остао жал због Олимпијских игара. Не треба ни трошити ријечи да је одлазак на највећу планетарну смотру сан сваког спортисте, тако да ће ми то бити ружна успомена до краја живота.

* ГЛAС: Већ дуги низ година гимнастика је не само у Бањалуци, већ и у цијелог бившој Југославији, са изузетком Хрватске и донекле Словеније у другом плану. Да ли постоји могућност да се то промијени?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Са групом ентузијаста у посљедње вријеме покушавам нешто да промијеним, али то јако тешко иде. Ипак, надам се да ће ускоро доћи љепше вријеме за овај прелијепи спорт.

* ГЛAС: Иако сте по завршетку факултета имали прилику да останете у Београду, одлучили сте се за повратак у родни град. Зашто?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Чим сам дипломирао добио сам понуду да будем асистент на факултету у Београду. Међутим, љубав према Бањалуци је пресудила. Вратио сам се, запослио као професор у Средњој техничкој школи, гдје сам провео читав радни вијек.

* ГЛAС: Кроз вашу школу прошла су много имена која су касније постала препознатљиви знак спортске Бањалуке. Кога се посебно сјећате?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Када бих хтио да их набројим бар пола требао би ми цијели дан. Радо се сјећам сјајних рукометаша Aбаса Aрсланагића и Јеролима Караџе, гимнастичара Мирослава Никића, али ту су били и још многобројни рукометаши, фудбалери, кошаркаши...

* ГЛAС: Како проводите пензионерске дане?

ПЕТРИЧЕВИЋ: И дан-данас највише волим да прошетам и по неколико километара. Све до прошле године пуну деценију сам на Радију Републике Српске имао емисију "Спортски времеплов", у којој сам евоцирао спортске успомене и упознавао младе са историјом спорта не само Бањалуке и Републике Српске, него и шире.

* ГЛAС: Мале олимпијске игре поново добијају заслужени третман у спорту. Шта оне представљају за младе жељне доказивања?

ПЕТРИЧЕВИЋ: У своје вријеме био сам задужен за организовање овог такмичења и драго ми је што се Мале олимпијске игре поново враћају на велика врата. Било би идеално када би се у њих могла укључити сва школска популација, јер из квантитета увијек изађе квалитет. Уз све то млади кроз побједе и пораза очврсну и на психолошком плану.

* ГЛAС: Како гледате на данашњи спорт и шта можете поручили младим спортистима?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Спорт више није оно што је био, јер су се у њему почеле обртати превелике количине новца. Сви сада више гледају ту материјалну страну и ту је спорт много изгубио. Порука младима је да се баве спортом, јер осим успјеха и славе, до које наравно сви не могу доћи, он доноси не само физичку, него и психичку стабилност. Ствара човјека, који је спреман да се ухвати у коштац са свим добром и злом, које доноси живот.  

Стање у спорту

* ГЛAС: Како поправити тренутно стање у спорту?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Данас спорт зависи од више фактора, а прва и основна ствар је новац. Уз све то треба обучити стручне кадрове, а врхунски спорт захтијева пуно времена и одрицања, на што данашња омладина није спремна.

Пехар са закашњењем

У историји нашег листа, која је почела да се пише у Жупици крај Дрвара 31. јула 1943, 30. децембар 1955. године остаће уписан златним словима. Тог дана саопштена је прва листа најбољих спортиста Босанске Крајине. За најбољег међу најбољима проглашен је гимнастичар Мирко Пики Петричевић. Тада није било завршне свечаности проглашења најбољих, али Петричевић ипак није остао без пехара. Он му је уручен тек 3. јануара 1962. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.