Милорад Каралић на посљедњем испраћају Ђорђа Лаврнића

ДОБОЈ - Растанак од Ђорђа Лаврнића тешко је пао свим истинским љубитељима спорта, рукомета прије свега, а његовим пријатељима посебно.

Чини се да је најтеже било Милораду Каралићу, јер се опраштао од свог истинског пријатеља, али и саиграча из репрезентације бивше Југославије која је освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Минхену 1972. године и остварила још низ значајних успјеха на разним такмичењима.

Посљедњи пут видјели су се прошлог августа на Међународном рукометном ТВ-турниру шампиона у Добоју.

- Раније смо се чешће виђали, али нисмо пропуштали прилику да се сусрећемо сваког августа, на Стадиону спортских игара у Добоју. То се, једноставно, подразумијевало. Ти августовски дани су у знаку рукомета, а ми без њега нисмо могли, као ни без прича и разговора на ту тему. У Добој су долазили и многи други бивши репрезентативци тако да је то за нас био истински доживљај - рекао је Каралић.

Тако је било и прошлог августа.

- Са нама у друштву биле су некадашњи асови Здравко Рађеновић и Веселин Вуковић, наше млађе колеге. Осјећало се да је Ђоки здравље било нарушено, али нисам могао ни претпоставити да ће то бити наше посљедње виђење. Вјеровао сам у његову снагу и јаку вољу и мислио да ће много дуже издржати, али судбина је била другачија. Истина, већ тада био је мање разговорљив, али то ми није сметало, ми смо се и са мало ријечи одлично разумјели, знали смо се добро, у душу што се каже - са тугом у гласу прича Каралић.

Баш као и на рукометном терену када су могли завезаних очију да одиграју многе добро научене варијанте и да се пронађу на сваком дијелу терена.

- Веома ми је тешко у овом тренутку, када Ђоке више нема, говорити о њему, поготово што сам пун емоција, зато што га превише волим. Aли, морам да кажем да је Ђоко заслужио да му се Добој на достојан начин одужи за све оно што је учинио и да трајно обиљежи његово име и дјело. Олимпијци у Бањалуци добили су улицу Олимпијских побједника, а у дворани "Борик" изложени су наши портрети тако да младе генерације увијек могу да имају увид у то шта смо направили - поручио је Каралић.

Нешто слично, сматра он, требало би да уради и Добој.

- Ђоко је једини у Добоју имао златну олимпијску медаљу. Мало је градова и у нашем окружењу који су се тиме могли да похвале. Зато он не смије да буде заборављен - категоричан је Каралић

У граду рукомета, са најпознатијим турниром на свијету, то не би смјело да се догоди. 

Врлине

- О његовим људским врлинама могао бих да причам данима. Био је човјек који се није знао наљутити ни на кога, човјек који је помагао свакоме и кога је знао и кога није. Увијек је био спреман да заштити оне који су незаштићени. Најједноставније: био је човјек на правом мјесту, а изузетно скроман. Таквих је данас тешко наћи - сматра Каралић. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.