Михајловић заплакао на кућном прагу

Борово Село - Са сузама у очима Синиша Михајловић први пут након 25 година крочио је на кућни праг у Борову. У строгој тајности, прерушен да га нико не препозна, прослављени српски фудбалер, а сада тренер италијанског Милана, посјетио је родну кућу, у којој није био од рата 1991. године.

- Ништа ме више тамо не вуче. Сећам се Вуковара какав је био у време моје младости и одрастања. Желим да сачувам у сећању те слике, а не слике разрушеног града - рекао је Михајловић својевремено на питање да ли ће се вратити у родни град.

Међутим, зов родног мјеста јачи је од свега. Синиша се на пут у Хрватску одлучио након што је три ноћи заредом сањао мјесто у којем је провео дјетињство. Михајловић је у понедјељак у пријеподневним часовима у пратњи брата и кума стигао у Вуковар. Носио је капу и наочаре, па га готово нико није препознао. Прво је посјетио родну кућу, а колико је то било емотивно, говори чињеница да је заплакао на кућном прагу. Након тога је отишао у основну школу коју је похађао и једва се суздржао да не заплаче када је сјео у клупу у којој је провео школске дане. Отишао је и на стадион локалног клуба Борово, гдје је први пут заиграо фудбал, а у родном мјесту задржао се читав дан. Био је много срећан што је након толико времена код куће, а колико му значи ова посјета, говори чињеница да је одгодио обавезе које има у италијанском клубу.

У својој биографији "Божја левица" коју је 2012. године написао Мирослав Гавриловић наводи колико су му тешко пала дешавања на просторима бивше Југославије.

- Под мојим притиском родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио нам се и брат Дражен. После је до нас стигла вест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна - стоји у Михајловићевој биографији.

Показао колики је човјек

Михајловић је дуго размишљао ко је и зашто пуцао у његову и братову слику на зиду куће и чији је интерес био да кућа буде минирана.

- Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из детињства, којег сам доживљавао као брата. Видели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље. Опростио сам му - написао је Михајловић у својој биографији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.