Марко Шћекић, некадашњи кошаркаш, за Глас Српске: Дрес мијења одијелом

Послије 20 година на кошаркашком паркету Марко Шћекић морао је да оконча каријеру. Повреда рамена била је јача и према његовим ријечима дошло је вријеме за играчку пензију.

Оставити лопту и престати се такмичити била је једна од најтежих одлука у животу, али ипак неће се удаљавати од терена пошто планира да дрес замијени одијелом и постане тренер. Први кораци су направљени и у фази је добијања лиценце.

- Имам жељу да постанем тренер. Тренутно сам помоћни тренер у Игокеи гдје учим и помажем играчима. Још увијек немам лиценцу, али им стојим на располагању својим искуством. Полако сам почео да радим из задовољства и не желим да направим грешку у корацима јер хоћу да идем корак по корак.

ГЛАС: Кошаркашком сте почели да се бавите у родном Зворнику. Како је то изгледало на почетку?

ШЋЕКИЋ: Када сам имао 14 година другари и тата су ме наговорили да се почнем бавити кошарком, а до тада сам четири године тренирао одбојку. Пошто сам са друговима из зграде у Зворнику играо баскет, и био међу најбољима, почео сам озбиљније да се бавим кошарком па сам првих годину дана упоредо ишао и на одбојкашке тренинге. Сјећам се да 1995. године нисам ни одрадио први кошаркашки тренинг јер је засвирала сирена за узбуну па сам морао кући.

ГЛАС: Врло брзо из Дрине услиједио је позив у Борац Нектар. Шта је пресудило да дођете у Бањалуку?

ШЋЕКИЋ: У то вријеме за Дрину су играли Драган Скака Вуковић и Дарио Вујаковић од којих сам много научио и они су ме препоручили Борцу, то јест Орловима, које је водио Драган Мичић Ћера и са 19 година стигао сам у Борац који је тада био институција. Играли смо Куп Рајмонда Сапорте, а саиграчи су ми били Зоран Кукић, Саша Вулета, Саша Вујасиновић, Милорад Ковачевић, Никола Глишовић... Морам да издвојим Кукића и Вулету од којих сам највише научио јер смо играли на истим позицијама. Не знам како су издржали са мном јер сам их стално тукао на тренинзима и срећа па никад нисам добио шамар од њих.

ГЛАС: Послије четири године у Борцу услиједио је прелазак у Војводину. Да ли је било других понуда тада?

ШЋЕКИЋ: Прије одласка у Војводину имао сам понуду Партизан и преговарао са Душком Вујошевићем, али је Борац хтио да останем још годину. Имао сам проблема са повредама и пропао је тај трансфер тако да сам се обрео у Војводину гдје ме је поново тренирао Велимир Гашић. Одлични смо били у тој сезони и поражени смо на Фајнал ејту АБА лиге у Сарајеву од каснијег шампиона Рефлекса.

ГЛАС: Послије Војводине пут Вас је одвео у иностранство и прва станица био је пољски Туров. Како је протекао период адаптације?

ШЋЕКИЋ: Тада ме тражила и Црвена звезда, али је понуда Пољака била јача. Били смо јака и озбиљна екипа, а пољска лига у рангу Јадранске док су неки клубови попут Прокома имали веће буџете од Партизана, Звезде, Цибоне... остатак није био на том нивоу, али си морао добро да се намучиш да неког побиједиш у гостима. Био је мој први одлазак у иностранство и доста тешко сам се привикао на живот тамо. У наставку каријере било ми је све лакше и лакше.

ГЛАС: Услиједио је прелазак у Олденбург гдје сте играли са још три играча са ових простора док је и тренер Предраг Крунић рођен у Фочи. Каква су сјећања на тај период?

ШЋЕКИЋ: Један од најљепших у каријери. Имали смо одличну екипу и постали смо шампиони Њемачке. Увијек је било лако када имате земљаке у екипи, а уједно смо се одлично разумјели на терену.

ГЛАС: Поменули сте да су Вас тражили Партизан и Црвена звезда. Жалите ли што нисте заиграли за један од та два клуба?

ШЋЕКИЋ: Наравно да жалим. Био сам на корак до Партизана и мало је недостајало да потпишем уговор са њима, а Звезда ме два пута звала. Прије и послије Турова, али сам након Пољске избрао Њемачку и играли смо Еврочеленџ куп, а касније и Евролигу. Много пута сам играо против њих, али жалим шо нисам био актер "вјечитог" дербија.

ГЛАС: Како сте се осјећали 2008. године када Вас је пут довео у Бањалуку на мегдан Борцу у Еврочеленџу?

ШЋЕКИЋ: Било је веома необично играти против бившег клуба у дворани гдје сам се афирмисао. Добили смо оба меча, а први смо на домаћем терену ријешили у своју корист са убједљивих 30 поена разлике. Борац јесте био јак за прилике у БиХ, али смо Олденбург је тада био на врхунцу.

ГЛАС: Били сте актер двије незаборавне утакмице неколико сезона раније, када је побијеђен Керавнос и доживљен пораз од Широког. Колико се сјећате тих утакмица?

ШЋЕКИЋ: То се никада неће заборавити. Добили смо Кипране са 18 разлике и тренер Гашић био је љут што нисмо славили са 25 јер су у реваншу изгубили са 20 поена. Сусрет са Широким био је посебно тежак. У претпосљедњем колу Лиге БиХ побиједили смо Игокеу у Александровцу и требали смо у "Борику" да добијемо Широки да би одбранили титулу. Имали смо три поена вишка, а онда је Младен Ерјавец за четири секунде предриблао цијели терен и погодио тројку из ћошка поред наше клупе. Био је метар испред мене, бацио се уназад и погодио за продужетак. У продужетку Кукић није играо због пет личних тако да смо остали без титуле, а туга је била неописива.

ГЛАС: За ту утакмицу везана је и једна анегдота?

ШЋЕКИЋ: Тада још увијек нисам имао аутомобил и док сам на станици чекао аутобус да одем на тренинг наишао је Синиша Ковачевић који је играо за Игокеу и повезао ме. Честитао ми је на освојеној титули, али сам му рекао да сачека да побиједимо Широки, на шта је он одговорио "ма добићете сигурно". Послије тога морао сам да му честитам јер је након нашег пораза у посљедњем колу Игокеа постала шампион.

ГЛАС: Играли сте у Јадранској лиги када је она основана и прошле сезоне у Игокеи. Које су разлике на тадашње прилике и сада?

ШЋЕКИЋ: Сада је лига квалитетнија, али то није драстично јер је велика производња играча па се компензују одласци најбољих појединаца. Ове сезоне квалитет је мало опао, али то је везано за финансијску кризу у друштву што се осјети на спорту. Клубови су се окренули стварању млађих играча и жалим што они не остану у нашим клубовима до 25 године када су зрели и када могу да дају свој стварни квалитет и направи се искорак ка европским такмичењима.

ГЛАС: У плану Вам је да постанете тренер. Како препознати талентованог играча?

ШЋЕКИЋ: То се одмах види. Прво се гледају физичке предиспозиције, да ли ће бити висок, да ли је атлета док се гледа да ли су се родитељи бавили неким спортом. Утиче и то какав је у школи, односно да ли је интелигентан. Послије послије неколико тренинга ништа не може да се гарантује већ само да ће тренер дати све од себе да нешто створи о талента. Тај играч мора да враћа барем истом мјером, а ако тога не буде онда од тог играча нема ништа. Рад и жеља за радом и карактер сваког играча јако су битни, ако је лијен неће постати врхунски.

Репрезентација

ГЛАС: Осим за универзитетску репрезентацију Србије и Црне Горе 2005. године на Играма у Измиру нисте играли ни за једну другу. Да ли је било позива?

ШЋЕКИЋ: Звали су ме селектори БиХ Драшко Продановић и Ненад Марковић, али се нисам одазивао. Имао сам неких повреда мада је главни разлог што сам хтио да играм за Србију и не бих могао да заиграм за неку другу селекцију. Када сам први пут обукао дрес универзитетске репрезентације најежио сам се јер је то посебан осјећај када се бориш за свој грб.

Интересовање за вино

ГЛАС: Да ли постоји неки други посао или хоби којим се бавите након завршетка активне каријере?

ШЋЕКИЋ: Иако желим бити тренер велику пажњу посветио сам узгоју винове лозе и производњи вина заједно са својим пунцем који посједује винарију надомак Бањалуке. Одушевљен сам свим пословима око грожђа и то му доста испуњава. Ако не успијем као тренер можда постанем винар (смијех).

Лична карта

Име и презиме: Марко Шћекић

Датум рођења: 23. мај 1981.

Мјесто рођења: Зворник

Висина 207 цм

Позиција: крилни центар

1998-2000. Дрина Зворник

2000-04. Борац Нектар

2004-07. Војводина

2007-08. Туров

2008-10. Олденбург

2010-11. Будућност

2011-13. Канту

2013-14. Варезе

2014. Игокеа

2015. Хелиос

Шампион Њемачке (2009), шампион и Куп Црне Горе (2011), Суперкуп Италије (2012). Бронзана медаља са УИ 2005. године у Измиру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.