Легендарни рукометаш Данијел Шарић: Кад радиш поштено, резултат неће изостати

ДОБОЈ - Иза Данијела Шарића је фантастична каријера. Његова животна прича примјер је како упорност и квалитетан рад доносе успјех. Бранио је за три репрезентације, био први странац капитен у Рукометном клубу Барселона, а све трофеје које је освојио није могуће ни набројати.

Два пута шампион Европе, шест пута шампион Шпаније (Барселона), два пута Југославије (Црвена звезда) само су неки од најзначајнијих клупских трофеја. С репрезентацијом Катара је освојио сребро на Свјетском првенству, три пута био шампион Азије.

Два пута је проглашен за најкориснијег играча и четири пута је био најбољи голмана Асобал лиге. Али током каријере је било и доста падова. Међутим, сјајни чувар мреже није одустајао и из сваке ситуације је излазио јачи и на крају остварио своје снове. А све је почео у родном Добоју.

- Два су разлога што сам постао голман. Први су сјајни голмани Слоге у тадашњој Првој лиги Југославије, који су својим одбранама дизали публику на ноге. Био сам одушевљен колико их је публика вољела. Други разлог је што физички нисам био превише развијен за другу позицију, гдје су се тражили већи и снажнији играчи. Кренуо сам с другарима и ето након свега чини се да нисам погријешио ха-ха-ха.

ГЛАС: Још као дјечак прешли сте у Борац, који је имао сјајне голмане током историје и то је умногоме одредило Вашу даљу каријеру.

ШАРИЋ: Борац је имао камп и довео је нас петорицу из Слоге. Ту ме одмах, након неколико тренинга препознао Момо Голић. Видио је нешто у мени и разговарао је с оцем да бих остао у клубу. Већ је почео рат, а у Бањалуци је било мирно, док су по Добоју падале гранате. Родитељи су пристали и појачао сам Борац и бранио за други тим. Ту ме прихватио Небојша Голић, с којим ћу постати нераздвојан пријатељ, а касније и кум. Играли смо за други тим, напредовали и то је био период којег се радо сјећам, иако је на другој страни био веома тежак.

ГЛАС: Борац је преживљавао тешке тренутке. Екипа која је освојила Куп ИХФ се расула, а шансу су управо почели да добијају млади играчи. Играли сте у тадашњем првенству Југославије?

ШАРИЋ: Млађи играчи су прикључени првом тиму. За нас је то била премија и нисам осјетио рат у том периоду. Истина је да смо ишли коридором, путовали десет сати до Бачке Паланке, али опет смо били склоњени од свега. Код нас нема струје у Бањалуци и Добоју, а у Паланци све сија. Бавили смо се спортом који смо вољели, тако да је то за нас било као да смо возили спејс шатл. Али кад стане игра, сјетиш се најмилијих, да су они под бомбама у бункеру и онда схватиш колико си срећан.

ГЛАС: Из Борца прелазите у Звезду. Како је дошло до интересовања београдског тима?

ШАРИЋ: Мене је примијетио Златан Арнаутовић. Био је голман, па тренер голмана у Звезди, касније и тренер. Мало ме тренирао у другом тиму Борца и видио потенцијал. Сад након оволико година мислим да је видио себе у мени. Исти покрети, инсистирао је да дођем. Да није било њега, не бих кренуо овим путем и захвалан сам му на томе. Радио је пуно са мном, усавршавао ме да изгледам као голман ха-ха.

ГЛАС: Период у Звезди сигурно памтите по лијепом. Први трофеји, али на крају и први проблеми.

ШАРИЋ: Тадашњи предсједник Раде Радојевић, господин из Блаца, направио је сјајан потез. Довео је пет-шест јуниорских репрезентативаца и уклопио их с Жикицом Милосављевићем, Владаном Матићем, Ненадом Пуљезевићем и осталим играчима који су имали европско искуство. Освојили смо двије титуле, играли сјајно и то су прелијепе успомене. Мени се све отворило, јер се нажалост Пуљезевић повриједио. Добио сам пуну минутажу и то максимално искористио. Морам да напоменем и то да је господин Радојевић пуно помагао Републици Српској за вријеме рата и то морам нагласити. У Звезди сам провео 3,5 сјајне године, од чега сам годину и по био и капитен.

ГЛАС: Ипак на крају се та сјајна генерација разишла, а Ви сте прешли у Синтелон, који је тада правио млади тим снова.

ШАРИЋ: Звезда је упала у одређене проблеме, а појавио се Синтелон са сјајном спортском, али и финансијском причом. Имали су одличну стратегију и окупили талентоване играче. Покојни Зоран Куртеш је био тренер и волио је да ради с младима. Имали смо 10 репрезентативаца, што сениорских, што јуниорских. Али нисмо то крунисали. Само један куп је премало за наш потенцијал. Колико се улагало, искрено мало смо освојили. А имали смо сјајне играче - Нешо Голић, Ратко Николић и да не набрајам све. Ловћен и Партизан су куповали играче који су већ освајали трофеје. Били смо неискусни у такмичарском дијелу, нисмо знали да обезбиједимо логистику. Жељели смо да играмо поштено. Грубор је био предсједник, Куртеш је прво био тренер па је дошао Јовица Елезовић. Било је ту и ствари мимо спорта које су одлучивале, а ми нисмо хтјели да играмо тако. Дошао сам први, отишао посљедњи, а те сезоне смо имали великих финансијских проблема. Али клуб је играо полуфинале Купа градова и четвртфинале Купа купова и на те европске мечеве можемо да будемо поносни.

ГЛАС: Слиједи одлазак у Шпанију у Сијудад Реал, за који, занимљиво, нисте одиграли ни меч.

ШАРИЋ: Имао сам двије понуде у оптицају из Сијудад Реала и Алтее. Одлучио сам се за Сијудад Реал, који је улазио у велику причу. Потписао сам на три године, али због ограничења броја странаца ван Европске уније, морао сам на позајмице. Била су ту два Кубанца. Роландо Уриос Фонсека и Жулио Фис су играли и за мене није било мјеста. Затим је Сијудад Реал на моју несрећу купио Арпада Штербика, који је имао папире ЕУ. Штербик је кренуо да брани и направио је сјајну каријеру. Ишао сам на позајмице, доживио и прво испадање из лиге, али све ме то ојачало. Нисам одустајао, услиједила је сезона у Адемар Леону, Портланд Сан Антонио и онда прелазак у Барселону.

ГЛАС: Тај период је обиљежио Вашу каријеру, а судбина је намјестила да баш у финалу Лиге шампиона савладате Сијудад Реал.

ШАРИЋ: Барселона је била сан и најбољи период каријере. Посебно те 2011. године када смо освојили седам трофеја у сезони. Страшан тим, одлични играчи и још бољи пријатељи. Постао сам први капитен странац, што довољно говори о томе колико су ме цијенили. Тамо се бирају три капитена, била су два Каталонца и ја. То је нешто што се не може описати. Освојили смо више од 20 титула за тих седам година. Кад радиш часно и поштено, рад и квалитет мора испливати. Да ли је то данас, сутра, или за пет, десет година као што је било у мом случају. Оно што ти је намијењено, то ће се и десити, само треба бити упоран и вриједан и вјеровати у свој рад и квалитет. Онда ће доћи и титуле, па с њима и новац и признања. Доласком у Барселону покупио сам плодове свих тих 15 година тренирања, играња, одрицања. И то је био период гдје сам уживао, али и стекао сјајне пријатеље. Мени је већи трофеј то пријатељство. Новац је пролазан, трофеји остају као успомена у витринама и на сликама. Међутим, пријатељства која кроз каријеру градиш, стичеш су највеће богатство. Осјетио сам то посљедње три године откако сам у организацији турнира. Имам ту срећу да су они сви сад на неким позицијама, што спортским, директорским и тренерским и увијек се радо одазову да дођу. То је највеће богатство.

ГЛАС: Клупску каријеру сте завршили у Катару, а занимљиво је да сте у репрезентативној наступали за три национална тима.

ШАРИЋ: Живот пише романе. Желио сам да играм само за једну репрезентацију и то тадашње Југославије, али није било како сам очекивао. Немам проблем да причам о томе. Све сам радио часно, али ме живот водио на други пут па сам бранио и за БиХ и Катар.

ГЛАС: Југославија, односно Србија и Црна Гора је у том периоду остала без три врхунска голмана. Док се друге земље боре за сваког играча, рукометни тим је остао без свјетских звијезда.

ШАРИЋ: Раније смо имали само три играча с ових простора у репрезентацијама. Били су ту Бојиновић, Голић и ја. Тада се баш тешко долазило до репрезентације, јер су други имали предност. Данас то није случај. Имамо сјајних спортиста у репрезентацији Србије из Српске и имаћемо их још, јер су односи значајно поправљени. Измијениле су се многе ствари набоље, јер смо ми јако талентовани из Републике Српске. У моје вријеме смо били спутавани. Мени се то десило. А то мало свијета зна. Ту су се умијешале неке друге ствари, зашто нисам ишао на Олимпијаду, јер су говорили да сам мали с ових простора. Био сам на списку и мене преко ноћи скидају. Колико је таквих случаја било у рукомету, у спорту код нас. Зато сам захвалан што се све промијенило у посљедњих десет година и наши спортисти имају огроман утицај у репрезентацијама Србије. Поносан сам на то. Јер ја нисам успио из других разлога, не спортских. Вратио сам се и након тога јер сам желио да помогнем и опет доживио да будем отписан, што ме повриједило.

ГЛАС: Слична ситуација је била и у репрезентацији БиХ. Ваш долазак као да је уплашио поједине челнике савеза?

ШАРИЋ: Дошао сам у репрезентацију БиХ на врхунцу каријере. Те 2011. сам освојио Лигу шампиона, био најбољи голман. Желио сам да направимо рукометне центре. Рекао сам то тадашњим челницима савеза. Не интересују ме фотеље, већ рад. Тражио сам да направимо спортске центре у Бањалуци, не треба да кажем зашто, у мом Добоју и Тузли, која је преталентована за спорт. Желио сам да развијамо спорт, али очигледно да се нисмо разумјели. Почели су да минирају, осјетио сам да нисам пожељан и након неколико мечева (седам) напустио сам репрезентацију. Желио сам здраву причу, а не фотеље, али нису то тако схватили

ГЛАС: И онда слиједи Катар. Мало је познато да сте их Ви у суштини практично одбили.

ШАРИЋ: Катар је желио да промовише спорт и своју државу кроз организацију великих такмичења. А прво велико било је управо Свјетско првенству у рукомету. Након тога су организовали и СП у фудбалу, а направиће и Олимпијске игре. Да се вратим на рукомет. Борис Врховац, мој пријатељ и брат, има огромне заслуге за мој ангажман. Радио је у рукометној федерацији и рекао да има приједлог како да напредују и направе тим. Донио је мој дрес код предсједника и рекао: "Ако имате спортски пројекат, овај човјек ће вам донијети медаљу". И тако је све 2013. почело. Врховац и ја смо имали састанак с њима, био сам први рукометаш с којим су разговарали. Питали су ме за селектора, рекао сам да буде Валеро Ривера, којег су на крају довели, јер он кад преузме посао, онда га сигурно и заврши. Истина је да сам их прво одбио. Дошли смо до конфликта. Мислили су да долазим само због пара. Рекао сам да нећу доћи ако нема спортског мотива. Ипак послије годину дана су ме поново звали. Већ су именовали Риверу и договорили смо се.

ГЛАС: Управо је наступ за Катар остварио и Вашу посљедњу спортску жељу.

ШАРИЋ: Управо тако. Имали смо два пројекта. Свјетско првенство у Катару и Олимпијске игре. Мени је то баш био мотив. Никад нисам био на Олимпијским играма. Скинут сам у посљедњи моменат са списка за Сиднеј и то ми је баш била жеља да заокружим спортску каријеру. Само је то недостајало. На Свјетском првенству све нам се потрефило. Играли смо супер, Валеро је направио одличну атмосферу. Жаре Марковић, Капоте, ту сам био и ја. Нико није вјеровао да ћемо бити други. Ни ми сами. Али све се поклопило. Сјајна форма, атмосфера, носила нас је еуфорија да дођемо до медаље.

ГЛАС: Након те медаље више се причало о наводним наградама него о Вашим сјајним партијама.

ШАРИЋ: Ма наравно нема то везе с спомињаним милионима и разним стварима које су тад писане. Ми смо за освајање сребра добили финансијски бонус. Освојили смо медаљу за Катар, сад што је та наша награда била два-три пута већа него у Европи, то је друга ствар. Били су поносни на тај успјех и наградили су нас. Ми смо на основу тога добили и катарски пасош као заслужни спортисти.

ГЛАС: Ове године ТВ турнир шампиона у Добоју је проглашен за најбољу спортску манифестацију у нашем избору. Довели сте двије екипе из најјаче лиге на свијету. Како сад то надмашити, јер је турнир сваке године био све јачи?

ШАРИЋ: Нема горег непријатеља од самог себе. Сам себи ускочиш у стомак, ха-ха. Откако смо преузели турнир жељели смо да сваке године дижемо љествицу и да идемо на квалитет. И драго ми је што смо успјели у томе. Наравно да тога не би било да нисам имао подршку предсједника Милорада Додика и градоначелника Бориса Јеринића, који су препознали енергију коју улажемо у овај турнир. Стварно желим да промовишем Добој, Републику Српску и БиХ, али и да људи овдје виде свјетске, олимпијске шампионе. Веспрем има 10 играча који су доносили медаље с великих такмичења. Да не причан о њемачким великанима. Велика су одрицања, посебно посљедњих мјесец дана, али кад чујемо похвале, све нам буде лакше. Ове године су њемачка, мађарска и египатска ТВ кућа откупиле преносе. Нема боље промоције у свијету. Такође и ваша награда за најбољи спортски догађај нам је обавеза да и даље радимо најбоље што је могуће и да се трудимо да буде још бољи. Трудили смо се да и око турнира посјетиоци и грађани имају шта да виде, мимо самих мечева. Били су ту концерти, доводили смо олимпијце, затим златне Слогине генерације да изразимо захвалност. Ове године је то био подкаст са Жиком Богдановићем. Његова идеја и било је сјајно. Одлични говорници од којих се могло пуно научити, а имали смо одличан одзив.

ГЛАС: И за крај. Има ли неко од рукометаша да Вам није "легао" у голманском смислу?

ШАРИЋ: Имате луцидних голмана и играча. Мислим да није нико толико у серији стварао проблеме. Али ето кад бих издвојио двојицу, Микаел Хансен и можда крило Њемачке Уве Гeнсхајмер. Имао је мечева гдје је био баш опасан.

Поносан на орден

ГЛАС: Ако би била бирана најбоља година, то је за Вас сигурно 2011.

ШАРИЋ: Управо тако. Освојили смо практично све што смо могли са Барселоном и то је заиста била најбоља година за мене. То осјетио и Милорад Додик, који ми је као предсједник дао Орден Немањића првог реда: На то сам јако поносан.

Филип очевим стопама

ГЛАС: Шарић је опет у Барселони. Ваш Син Филип је на голу славног клуба.

ШАРИЋ: Нисам имао утицај на његову одлуку. Сам је хтио да буде голман и озбиљно је тренирао. Много улаже у себе, воли рукомет, већи је талент него што сам је био у његовим годинама. Немам неки утицај на њега, осим што га као отац посавјетујем када пита шта треба да поправи, како да се понаша, а на крају он је тај који ће прихватити савјет или не. То је његова каријера, његов живот, а ја сам ту да му увијек будем подршка. Средњи син има 18 година, он је фудбалер и игра за јуниорску У19 репрезентацију Катар. Већ је потписао професионални уговор, послали су га у Шпанију на усавршавање, гдје Катар има два клуба у које шаље своје таленте. Нисам ни на њега имао утицај, поготово што не воли рукомет, не може га очима видјети.

Србија

ГЛАС: Пред нама је Европско првенство, а Србија је на новом почетку са селектором Раулом Гонзалесом.

ШАРИЋ: Прво ћу почети са голманом. Милосављев је међу најбољим голманима на свијету, који одлично ради с Дејаном Перићем. Довели смо новог селектора Раула Гонзалеса, који је изванредан и искусан стручњак и имаће повјерење људи из савеза, гдје може да развије свој систем. Ту  је и талентована генерација, тако да ће доћи до искорака и рукомет ће се вратити на стазе на којима је и био. Радује ме и клупски рад, гдје Партизан прави добре резултате у Европи. Војводина стаје, али сматрам да кроз новог селектора и енергију рукомет може да крене напријед.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.